Након прочитаног зачала јеванђеља по Луки архијереј се обрати Богонадахнутом беседом осврнувши се на данашњи апостол и рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестрe и драга децo у малопре прочитаном апостолу Свети апостол Павле нам даје једну предивну поуку. Поуку од које зависи наш живот и у овом и у оном свету. Та поука почиње од мисли и зато Свети оци кажу где су ти мисли тамо си и ти. Другим речима ако човек не може да обузда своје мисли, да сабере своје мисли у једно онда ће се његове мисли распрскати о тако човек не може да смисли ништа добро. Јер су му мисли разбијене, исечене. А када успемо да владамо мислима онда ћемо успети да владамо и својим речима, својим језиком и својим делима. Зато апостол Павле каже у данашњем апостолу: “браћо нека је у вама иста мисао као у Господу нашем Исусу Христу.”

Свети апостол Павле овим речима хоће да нам каже да је за хришћанина главни циљ мислити оно што је у Исусу Христу. А шта је у Исусу Христу? Да се спасемо, да се преобразимо, да се изменимо. У Христу је и наш вечни живот. У исто време ове речи апостола Павла говоре нам да је крајња мета и највиши домет људске мисли мисао Христова. А мисао Христова каква је? Она је најчистија и најузвишенија. Тек тада са Христом ми смо људи дознали шта је то у ствари савршена мисао људска и шта је то савршено осећање људско. А осећање Христово је то да нас он осећа као себе, јер је он постао један од нас и био исти у свему осим у греху. И управо то осећање Христово треба да нас подсети да имамо и ми осећања према Богу и према ближњима. Онај који има осећање тај осећа тог другог човека као себе јер осећа његову радост. А када осећамо када се други радује то значи да треба да се и ми радујемо. А када видимо да неко тугује треба и ми да тугујемо, јер смо ми заједница. Ми хришћани смо једна породица. Зато ће апостол Павле рећи са радоснима се радујте, а са тужнима тугујте. Човек без осећања да ли је човек? Он је само споља човек а унутра је кољуштура. Осећање је врло важно а оно произилази из наше вере према Богу и поверења према Богу и ближњима. То је Христова миса и Христово осећање. Отуда свака људска мисао ако се не преобрази у Христову мисао она трули, као је рекао Свети Јустин Ћелијски, и сасушује. Заиста ако не вежемо наше мисли за Христа ми ћемо се дичити неком нашим мислима и замислима па ћемо почети да мислимо о себи много високо, а када човек почне да мисли о себи високо он тако онога поред себе унижава и понижава. Зашто би друго мисли о себи високо него да докаже како је он изнад другога. Да он боље зна, да он лепше размишља. Наша је даноноћна дужност, како кажу Свети Оци, мислити оно што је у Христу Исусу. Зашто? Зато што свака наша мисао и наше осећање силом Христовом савлађује све што је смртно, све што је пропадљиво, све што је безначајно. Зато живот нас хришћана у овоме свету ништа друго не би требало да буде до непрекидно подражавање Господа Исуса Христа и свега што је он учинио за нас. А Христос је све учинио за нас, све је учинио да би нас спасио. Дао себе за нас. Дошао из љубави према нама, из љубави сишао са неба о све поднео. Када су га грдили, псовали, називали свакаквим именима, и на крају све што су учинили а Он је и даље показивао према људима љубав, а они према њему мржњу. Шта је победило? Мржња? Није! Никада мржња никада зло не побеђује него добро и љубав побеђују. Али не љубав која је усмерена према ономе ко мене воли него љубав која је жртва. Ако се човек само жртвује за оног кога воли, а ми се обично жртвујемо за оне који су нама слични, који нама повлађују. А оне који другачије мисле него што ја мислим нису нам пријатељи. Таква љубав није хришћанска. Љубав хришћанска је да победимо себе и да волимо и оне који нас не воле. И оне који о нама свашта говоре. Да волимо и оне који нам зло чине. Тада човек осећа плодове праве љубави да заволи онога који њега не воли. Ако читамо Свето Писмо видећемо да се највише говори о љубави. Зато нам Господ каже љубите и непријатеље своје, ако ту човек себе победи да заволи онога који ме не воли онда си прави хришћанин. Онда имаш мисао Христову. Онда имаш Христа у себи и све мериш Христом, а не собом. Онда је мера моја и твоја Христос, а нисмо ти и ја мера. Јер је најгоре када човек постави меру самом себи, онда он ће рећи и када учини добро учини сам добро и то је моја мера. Ако имаш Христа у себи онда је твоја мера много већа него што и мислиш. Дакле прави хришћанин је који мисли и ходи као што је мислио и ходио Господ наш Исус Христос. Другачије се не може ни поступити ни остати хришћанином. Разчлањена та истина гласила би Хришћанин је човек који живи као што је Христос живео. И многи ће казати где да се ја упоредим са Христом ја сам грешан, ја сам слаб, ја сам немоћан и управо када си свестан своје немоћи и када признао своју немоћ онда завапи Христу и усмери своје мисли на Христа јер Он је свемоћ Он ће нам дати моћ да чинимо добро, а не да чинимо зло. Да живимо као што је Христос живео значи да волимо Бога као што Бог воли нас. Да волимо друге као што он воли свакога од нас. Да будемо праведни као што је Он. Опет ће неко рећи како ја да се поистовети са Христом, али баш ако си свестан тога тада завапи и клекни на колена, усмери речи, мисли и жеље ка Христу и он ће те охрабрити. Он ће те оснажити. Да се угледамо на Христа како је он био дуготрпељив, како је он био трпељив, како је он био милостив јер је он то све био и остао да би смо и ми управо то постали. Ево данас наша црква прославља одраније мале Госпојине односно рођења Пресвете Богородице. Црква Христова свој народ увек припрема за велике празнике кроз молитве и богослужења, а неке и кроз пост, и да би своју вољену децу црква одржала у том осећању које смо задобили прослављајући празник, а прославићемо празник ако се испразни и од себе. Празновати значи испразнити себе од себе. А докле год не испразнимо себе од себе не може се уселити Христос, јер није Он насилник. Ако смо ми пуни себе да ли има места у нама за другога човека? Нема! Онда нема ни за Бога. Ако сам себе напунио тиме да сам најбољи, најпаметнији, све најбоље онда си себе заменио Христом као да су ти свемоћан. Као да је твоје и моје мишљење једино исправно друго никако. Такав човек није спреман да тражи савет и није спреман да прими савет. Такав човек неће да живи по савету ни Божијем ни по оној који заиста живе по савету Божијем. Ми данас прослављамо то одраније и да се замолимо Пресветој Богородици да нам помогне да се угледамо на њу. На првом месту да се угледамо на њу по њеном смирењу, јер је Богородицу учинило Богородицом управо смирење. Рекавши архангелу Гаврилу када је дошао да јој благовести да ће зачети Духом Светим и да ће родити Спаситеља света, она је рекла : “Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој”. Ако човек не иде по речи Божијој он иде по својој речи. А људска реч може да буде и оваква и онаква. Може да буде мелем али може да буде и мач. Зато апостол Павле каже: “ко не обуздава језика свога његова је побожност лажна.” Да замолимо мајку Божију да се моли за нас, јер она мајка рода људскога разуме све нас, разуме и наше недостатке, наше слабости, али је потребно да и ми разумемо своје слабости и да погледамо на своју слабост и на себе да гледамо а не шта то тамо неко други ради. Ти се чувају од злобе и пакости па ће и тебе и мене сачувати Бог и мајка Божија. Потреба нам је молитвена заштита мајке Божије потребно нам је њено заступништво пред Богом. Она је ту са нама и она нас најбоље разуме, као мајка дете па и оно које није добро, јер мајчина је љубав таква да подједнако воли и добро и лоше дете, за лошим још више тугује што је тако, а за бољим гледа да га што више учврсти у добру. Зато данас када вршимо оданије празника мајке Божије замолимо мајку да Божију да нас не остави. Ако мајка децу остави онда са ма каквим богатствима овога света да су та су деца сирота. Ми нисмо сиромаси нисмо сироти јер имамо Бога, имамо мајку Божију, имамо једни друге и зато немојмо се на себе ослањати него узмимо онај пример да се дрво на дрво ослања а човек на човека. Најстрашније је када човек дође у стање да због своје гордости каже немам на кога да се ослоним. Како човече немаш? Нема времена у ком није било праведних људи и добрих људи, само је питање шта ми хоћемо да видимо. Човек види оно што жели и чује оно што жели да чује. Ако жели да чује добро он ће само добро чути, ако жели да чује зло он ће то и слушати. Ако жели да види добро он ће видети добро па нека је све зло око њега. Зато усмеримо мисли и ум и срце своје ка Богу и мајци Божијој и небојмо се и ако некада погрешимо и паднемо битно је да пожелимо да устанемо али само не можемо већ нам треба помоћ Божија и помоћ мајке Божије.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице, а потом је дао благослов и распоред за даље фрескописање овог храма.

ђакон Немања Стојковић