На источним обронцима планине Рудник, а југозападно од Тополе, налази се манастир Никоље. Цркву је подигао 1425. године Никола Дорјеновић, угледни властелин деспота Стефана Лазаревића. О његовом ктиторству сведочи опширан натпис уклесан на каменом надвратнику западног портала припрате. Турски пописи помињу манастир Никоље са поседом током 16. века; 1528. године у манастиру су два калуђера.

Историја, архитектура, сликарство

Црква Светог Николе у саставу манастира Никоље, подигнута као баштинска задужбина, налази се на самој левој обали Никољског потока, на јужном крају села Доња Шаторња (5 километара северозападно од Страгара, 11 километара југозападно од Тополе). Ктиторски натпис над порталом, између куле и нартекса, прецизира да је манастир подигао 1425. године властелин деспота Стефана Лазаревића Никола Дорјановић који је умро пре завршетка задужбине. На основу записа који су урезани у камене блокове на северној фасади цркве (сада покривени малтером), закључује се да је у другој половини XV и почетком XVI века био развијен монашки живот. Како је у XVII веку, када је манастир поново живописан, дошло до знатније обнове, може се веровати да је пре тога, пред обнављање Пећке патријаршије, био оштећен и краће време запуштен.

Манастир Никоље је у XVIII веку био важан духовни и културни центар у овом делу Србије, па је због тога више пута страдао. Јоаким Вујић пише да су га Турци палили и пљачкали, али нису успели да растерају монахе и да га поруше. Зна се да су руднички Турци непосредно пред Први српски устанак овде извршили велики погром народа са много пострадалих. За време Карађорђа црква је темељно преправљена и препокривена дрвеном шиндром. Нешто касније, 1817. године на западу храма саграђена је монументална кула звонара.

Црква има план једнобродне грађевине са три неједнака травеја по дужини, куполом над средишњим простором и истовремено грађеном припратом квадратне основе. Западни травеј је двоструко дужи од источног. Апсида изнутра има облик половине елипсе, споља је полукружна. Проскомидија је обележена полукружном, лучно завршеном нишом у североисточном углу. Једна мања четвртаста ниша налази се на северном зиду источног травеја. Купола, коју носе пиластри преко сводова и прислоњених лукова, изведена је изнад правоугаоног простора, због чега је придодат још један пар прислоњених лукова, а прелаз ка унутрашњем кругу тамбура извршен је помоћу неправилних и веома истурених пандатифа.

Фасаде су нерасчлањене и без икаквог украса. На северној фасади, према западу, налази се полуобличасто засведен улаз. Тамбур куполе је споља осмостран, са узаним прозорским отворима на свакој страници. Црква је опасана сасвим плитким каменим соклом. Сви сводови су полуобличасти. У југозападном углу припрате сачувана је првобитна камена крстионица. Портали на припрати и наосу имају једноставну профилацију и исклесани су од мермера и зеленкастог трахита. Црква је озидана ломљеним и притесаним каменом (пешчар и сига), а затим је омалтерисана.

У унутрашњости цркве делимично су очувана три слоја живописа, у доњој олтарској зони је првобитни слој из 1425. године, у припрати је из првих година XVII века, а у горњим зонама наоса живопис је из 1850. године. Од фресака из доба градње цркве видљиви су само делови архијереја из Службе агнецу. Према оштром и прецизном цртежу, свежем колориту и сигурној моделацији фигура види се да је то било квалитетно сликарство.

Живопис из прве деценије XVII века сликан је на северном, источном и јужном зиду припрате. И ово сликарство поседује значајне уметничке квалитете. Рад је мајстора који су сродни уметницима који су радили у Благовештењу Рудничком, Ломници, Пустињи, на цркви у селу Штаве. Цртачки, живопис је веома солидно изведен, а колорит је богат и зналачки дат. Контраст светла и сенке на фигурама доприноси утиску разиграности и немира сликаних површина. Сликар је инсистирао на обради детаља, одеће, драперије, позадине, у чему је показао велику умешност.

Живопис из 1850. године је рад пожаревачког сликара Живка Павловића. Фреске испуњавају све зидне површине у цркви и олтару и веома су добо очуване. Ово доста невешто сликарство представља мешавину барокних и поствизантијских елеманата. Груб и немаран цртеж, жив колорит и оштра моделација главне су одлике ових слика.

Литература:

1. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 232.
2. Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији II, Београд 1902, 131-133.
3. П. Поповић-С. Смирнов, Два српска натписа из прве половине XV века, Гласник Скопског научног друштва XII, Скопље 1933, 258-260.
4. Ђ. Мано-Зиси, Неколико старих српских цркава, Старинар VIII-IX, Београд 1933-34, 218-238.
5. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 220.
6. А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Београд 1953, 215, 244, 371.
7. Ђ. Бошковић/-Б. Вуловић/-Ј. Нешковић/-М. Вуловић/-З. Симић/ Миловановић/, Манастир Никоље код Шаторње, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 151-153.
8. М. Коларић, Класицизам код Срба II, Београд 1966, 25, 129.
9. Н. Кусовац, Класицизам код Срба V, Београд 1967, 14-15.
10. Г. Бабић, Друштвени положај ктитора y Деспотовини, Моравска школа и њено доба, Београд, 1972, 149.
11. Г. Томовић: Морфологија ћирилских натписа на Балкану. Београд, 1974, 104-105.
12. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 152-154.
13. Е. Радуловић, Скупина моравских споменика без бочних кохни, Крушевачки зборник 4, Крушевац 1988/89, 56.
14. С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Београд 1995, 149, 151.
15. В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 18, 175, 176, 190, 223.
16. П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 209-212.
17. Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 44-49.

Адреса: Манастир Никоље,  34314 Доња Шаторња
телефон (034) 6837-124

Храм – Светог оца Николаја

Капела – Светог првомученика и архиђакона Стефана

Игуманија: Евдокија (Недић)

Монахиње: Ирина (Недић), Јована (Савић)