У име Оца и Сина и Светог Духа,
Помаже вам Бог, браћо и сестре, нека је благословен дан и нека је благословено наше сабрање овде, око ове наше древне светиње манастира Павловца, где смо се сабрали да се Богу помолимо, да одслужимо Службу Божију која се зове Евхаристија, или боље речено, која значи – благодарење.
Учествујући данас овде на Светој Литургији, треба прво да видимо какво је наше срце, да ли је оно спремно да данас прими Бога у себе кроз Свету Тајну Причешћа и кроз молитве које овде приносимо данас, браћо и сестре?
Вековима су преци наши долазили да траже у овој светињи утеху; и сваки онај који је дошао са јаком вером, правом вером, чистом вером – не сујеверјем, не маловерјем, не ради врачарства, него оном истинитом вером, која и горе премешта, како каже Јеванђеље, налазио је утеху; они су долазили и заиста налазили утеху, јер су знали на која врата да закуцају да траже Бога и знали су за шта да замоле Бога! Преци наши молили су се за себе, али ништа мање и за друге. Они су желели себи срећу, као што и ми желимо, али су исто тако желели и срећу другом човеку, јер су знали да Бог неће себичност нашу, да Бог неће саможивост нашу, да Бог неће самољубље наше. И знали су да Бог није дошао једног човека да усрећи, него је дошао да усрећи цео род људски.
Све ово говорим да се и ми подсетимо, кад се молимо за себе, за своје најмилије, најдрже, да се молимо и за друге, браћо и сестре. Само ће такву молитву Бог примити. Себичну неће никако. Само ће Бог примити ону молитву и дати срећу оном човеку који исто гледа на друге као и на себе. И зато нам се често чини, кад се молимо – некако као да нам Бог не одговара... Па не одговара зато што зна боље шта нама треба, него што ми сами мислимо да знамо. Зато што Он зна боље моје среце, него што га ја знам! Бог даје свакоме од нас онолико колико смо ми дозволили да се Бог усели у срце наше. А основ да се Бог усели у срце свакога од нас јесте вера, јесте љубав, јесте жртва, али она жртва Христова, Васкрсна, Крсноваскрсна којом је Бог жртвовао себе ради свих нас, браћо и сестре.
Зато нам је потребна молитва, као што сам рекао на почетку, али молитва искрена, молитва у смирењу, молитва са осећањем да је Бог слуша, али ако је само из чистога срца. Без молитве нема правог човека, ни потпуног човека, а без Светог Причешћа нема нам ни спасења, ни вечнога живота. И ето, ми смо управо данас дошли овде да то све примимо, да дамо прво од себе молитву, да дамо чисто срце, душу, колико је то могуће огрховљеном човеку, па да онда примимо Христа у себе кроз Свету Тајну Причешћа.
Да, рекох, без Причешћа нема вечног живота. А то уствари рече Христос у Јеванђељу: „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6, 53). Да, браћо и сестре, Тело и Крв које примамо оживотворавају нас, они нас оснажују, они нас крепе, они чине да заиста будемо иконе Божије. А без тога, не можемо никако да будемо то што треба да будемо, драги моји.
Али, нам је потребно, да би све то имали у себи, да знамо да без заједнице са Богом и Црквом Његовом, као и без заједнице са другима, нема нам ни среће, ни благослова, ни вечног живота. Зато се та заједница остварује једино кроз заповест Светог Писма, браћо и сестре, која каже: „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Галатима 6, 2). Ово јесте уствари порука Светог апостола Павла казана свим људским покољењима, а не само онима за које су написане пре две хиљаде година. То је порука и нама, хајде тако да кажем, савременим хришћанима – да бремена једни другима носимо.
Драги моји, сво Јеванђеље, сва истина о Богу, о Божијем односу према нама људима, сва истина о нашем признању и призвању је управо у овим речима – да бремена један другога носимо. О браћо и сестре, када бисмо само испунили ову апостолску заповест која није људска, него је Христова, онда би испунили све оно ради чега постојимо овде на земљи. И заиста, само онај који бреме другога носи, само он знаде што значи имати праву истинску љубав, и према Богу и према човеку. Носити своје бреме, то је природно, али то спада у самољубље. Међутим, узети бреме другога, узети његова искушења, узети његове слабости, узети његову рану и носити је као своју, то је управо право ношење бремена једни другима. И то је оно што нас води на пут спасења, на пут Христов; и то је оно што нас води у праве односе између нас самих.
Такву веру и такву љубав и та бремена других, имао је у себи и на себи Свети деспот Стефан кога данас овде прослављамо, а који је управо на данашњи дан овде, у непосредној нашој близини, предао душу своју Богу. Зато је он био сав Христов и Христос је био његов, зато што је и он, попут Христа, носио бреме и бремена свога народа у оним тешким и претешким временима. А то је порука и свима нама хришћанима. Он је, браћо и сестре, послужио Богу, љубио је Бога свим срцем и свом душом, и носио, као што рекох, бремена свога народа.
Жртвовао се за свој народ, јер је добро знао да је истинска вера у љубави и жртвовању себе за другога, за оне који су Христови. Колико је он саосећао са својим народом, колико је знао да тугује са својим народом и да се радује са својим народом, најбоље нам говори, чини ми се, једно дивно предање. Ви добро знате да је остао као дете без оца, када је Свети кнез Лазар погинуо. Мајка је преузела улогу да води државу, и каже један хроничар, да је Милици, коју такође данас прослављамо као Свету Евгенију, колико год било тешко као жени да води државу, толико јој је исто било тешко да васпитава, да храни, да научи своје дете, да оно прузме бригу о народу своме. Предање даље каже, када је деспот Стефан пренео престоницу из Крушевца у Београд, на данашњи Калемегдан, да се трудио да га нико не препозна као владара. Био је изузетно леп, како га описују савременици, али не само физички, него је био леп духовно, јер је био, као што сам рекао, Христов и Христос је био његов. Па је, кажу, као млад, имао неку одору од раскошне свиле. А и онда је било, као и данас, оних који су се бунили против оних који су на власти, па су му говорили: какав си ти владар, носиш ту одору свилену, а ми немамо хлеба да једемо. Он их је смиривао и говорио да није човек оно што носи, него га човеком чини оно што је унутра и важно је ко носи то. Тако је и даље покушавао да их умирује, али му то није пошло за руком. Једног дана сабере народ и показа им хаљине због којих га осуђују. Онда је откопчао одежде и показао своје тело. Када су га видели, почели су да плачу и да га питају зашто себе тако мучи. А шта је он урадио? Када је, као врло млад, постао владар, кажу да је узео гвоздене ланце и опасао их себи око тела. И да би њихову душу спасио да га више не критикују, рече им да је ове ланце сам ставио да не би као млад почео да бесни на свом високом положају, него да га ти ланци подсећају како је његов народ у ропству. Замислите, како је он растао, ланци су урастали у његово тело. И увек су га подсећали када би се окренуо, да је његов народ у ропству, а и да се не би погордио. Погледајте, каква дивна хришћанска врлина!
Ево још једног примера: прича се како се деспот Стефан често облачио у просијачко одело и на једна тајна градска врата излазио из двора. Пре тога би припремио по неколико свежњева новаца које је стављао у просијачке хаљине. А испред двора је увек било много сиротиње. И тако је у просијачком оделу пролазио поред правих просијака и стављао им у руке новац. Затим је одлазио даље. Свима је давао и то је чинио често. И шта се догоди једног дана? Један просијак који је примио тај свој део, док је деспот обилазио око града, претрча на место да опет добије, мислећи да га деспот неће препознати. А и деспот Стефан је мислио да га нико не препознаје да је владар. И када је Стефан препознао тог просијака, благо га је прекорио уз питање, зашто то радиш, па ти си своје исе (део) добио вечерас, зашто узимаш део другога? И на крају му рече, како те није срамота да тако чиниш? Али, како ништа не бива без Божијег провиђења, браћо и сестре, онда овај просијак каже деспоту: а како тебе није срамота да као владар на нама просијацима зарађујеш Царство Небеско? Тада се деспот Стефан окренуо истоку и да би узвикнуо: Све ли је истинито Боже, што си рекао у Јеванђељу - ништа нема тајно што се неће открити!
Браћо и сестре, неће остати ни наша тајна неоткривена. Ако је неоткривена за нас, не може остати неоткривена пред Богом, јер је пред Богом све наго, све отворено. И зато размишљајмо о нашем животу: шта радимо, како се трудимо, у чему проводимо живот. И овај дан када се сећамо свете успомене и светога спомена деспота Стефана, као и ово што сам рекао је повод да замолимо светог деспота, да се моли Богу за нас, да се моли за род људски.
Потребна нам је данас молитва и молитва не припада само онима који носе мантије, владикама и свештеницима, монасима, него свима нама, браћо и сестре. Нема једне заповести за владике и свештенике, а друге за вернике, него су једне заповести, да се молимо сви скупа за себе и за друге. Нисам скептик, верујем у победу, Хришћанин мора да верује у победу, али ми се чини, да се овај наш Српски народ и данас налази у оним истим временима, у временима као пред пресудну битку на Пољу Косову. Чини ми се да се и данас пред нас, пред Српски народ, поставља питање, коме ћемо да се определимо, за које царство, земаљско или небеско. А знамо за шта су се определили и Свети кнез Лазар и деспот Стефан и царица Милица – за Царство Небеско. Зато их данас и спомињемо, зато се данас и окупљамо око ове деспотове задужбине, да га замолимо да нам Бог буде милостив, да нам да мудрости, да нам да крепости. А дао нам је и мудрост и крепост и разум, све нам је то дао, али на шта смо то употребили ти и ја, то је наш пропуст, а не Божији, браћо и сестре.
Нека би Господ, молитвама Светог деспота Стефана и свете царице Милице, монахиње Евгеније, чуо нашу молитву и примио је као благодарност нашу из које треба да извире и молитва наша и смирење наше.
Бог вас благословио.
Амин
