Вољавча

ВОЉАВЧА Рудничка

Св. архангели Михаило и Гаврило

Адреса: Манастир Вољавча, 34323 Страгари

телефон (034) 6522-350, 066/95-41-850

Интернет презентација: voljavca.rs

Манастир Вољавча се налази 5 km од Страгара, на североисточним падинама Рудника. По предању потиче из XI века. Обновљен је 1430. године. Први поуздан извор о овом манастиру потиче из 1539. године, када је спахија Мехмед издао „велекупцу“ Живку Кончиновићу из Сребренице, тапију на земљу манастира Вољавче. У то време игуман је био Теодосије Кончиновић.

Историја, архитектура

Манастирску цркву која се налази на левој обали Бањског потока при његовом извору, три и по километра југозападно од Страгара, подигао је у првој половини XV века властелин Михаило Кончиновић – према изводу из његове оснивачке повеље садржаном у тексту који крајем XVIII века саставља Хаџи Рувим користећи старије документе. Према запису, манастир подиже: „Михаил Кончиновић рождением и воспитанием из ове Сребрнице где стичет се поток Вољавча у реку Сребрницу се и восхотје саздати манастир на своје име“.

Каснија историја Вољавче била је веома тешка, манастир је под Турцима више пута паљен, рушен и обнављан. О великом оштећењу и обнови 1551. године сведочи следећи запис: „Живко Кончиновић велекупац од племена Михаила Кончиновића из Сребрнице пресели се из дома отечества свога и удружи дом свој више Бање код потока Вољавче и оста тамо мало времена и обнови Монастир, покри и повеницу подписа и две келије од западне стране пред црквом покри“. Турци су 1759. године убили манастирског старешину Теодора Тепца, а конаке запалили. Значајна обнова извршена је након доласка (1762) у манастир игумана Алексија. И за време Хаџи Рувима (1788), руднички Турци су палили Вољавчу, да би садашњи облик добила 1796. године када су мајстори из Охрида сазидали цркву „своу от основания и широу и лепшоу“.

У устаничко време, у првим деценијама XIX века, и поред тога што је овде било седиште Правитељствујушчег совјета, манастир није страдао. Значајан грађевински захват била је градња куле звонаре на западном делу цркве, коју је 1838. године подигао устанички старешина Јанићије Ђурић. Реконструкција манастирских објеката спроведена је током 2005. године, када је у Вољавчи одржана прослава двестогодишњице извршне власти у Србији, поводом заседања устаничког Совјета у овом манастиру.

Црква манастира Вољавче је триконхална грађевина засведена полуобличастим сводом са витком куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне певнице су споља и изнутра полукружне. На западу је мала правоугаона припрата, зидана истовремено са наосом. Кров је двосливан, првобитно покривен плочама од камена шкриљца, а сада од поцинкованог лима. Црква је врло скромних димензија, рустично зидана, без декоративне орнаментике и архитектонске пластике. Грађена је од ломљеног камена са малтерисаним фасадама. Очигледно да је првобитна цркве 1788. године била у потпуности срушена, а да је приликом обнове 1796. године саграђена много мања и скромнија грађевина. У унутрашњости цркве нема никаквих трагова живописа, што потврђује да је данашњи храм сазидан крајем XVIII века.

Источно од цркве налази се конак у коме је 1805. године заседао Правитељствујушчи совјет. Зграда је подигнута 1765. године и спада у ред најзначајнијих манастирских конака у Србији. Зграда конака у којој је Совјет заседао сачувана је и налази се у добром стању, а најзначајније преправке извршене су баш у време када је адаптирана за седиште Совјета. Тада је реконструисан спратни део конака, у коме је устаничка влада и радила, па се у том делу и данас налази соба коју називају Карађорђева.

Литература:

М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 232.
Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији II, Београд 1902, 134, 135.
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I-VI, Београд-Сремски Карловци 1902-1926, бр. 3166, 3197, 3234, 3382, 3383, 3400, 3403, 3412, 3604, 3650, 3685, 3720, 3723, 3767, 3768, 3851, 8655.
Ђ. Мано-Зиси, Неколико старих српских цркава, Старинар VIII-IX, Београд 1933-34, 238-240.
Б. Л. Цвјетић, Записи у цркви Св. Николе у Никољцу код Бјелог Поља, Зборник за историју Јужне Србије и суседних области, Скопље 1936, 247.
В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 60-61.
Ђ. Б /ошковић/-Б. В/уловић/-Ј. Н/ешковић/-М. В/уловић/, Манастир Вољавча, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 124-125.
Р. Љубинковић, Манастир Вољавча, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 125-133.
Н. Кусовац, Класицизам код Срба V, Београд 1967, 10.
Г. Бабић, Друштвени положај ктитора y Деспотовини, Моравска школа и њено доба, Београд, 1972, 145.
П. Пајкић, Неки проблеми реконструкције споменика у Шумадији и Поморављу, Зборник заштите споменика културе, књ. XXVI-XXVII, Београд 1980, 214.
О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 80.
М. Шупут, Споменици црквеног градитељства, Београд, Нови Сад, Приштина 1991, 286.
П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 170-173.
Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 38-43.