Драча

ДРАЧА – Свети Никола

Драча

Адреса: Манастир Драча 34204 Дивостин
телефон (034) 562-379

Најстарији податак о овом манастиру сачуван је у Врдничком поменику с краја 16. века.
Други податак је из 1726. године (Архив Митрополије београдске), одакле се види да се у Драчи учио и замонашио поп Јосиф из Раковице.

Трећи је из 1731. године. Те године је као делегат свештенства из Крагујевца и околине, на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, присуствовао игуман Леонтије, старешина манастира Драче.

Историја, архитектура, сликарство

Драча Комплекс манастира Драче налази се десетак километара западно од Крагујевца, у котлини Драчке реке, на падинама брда Рујевице. Према предању, на месту садашње цркве постојао је средњовековни храм подигнут крајем XIV века, у коме је живео и умро светогорски монах и светитељ, преподобни Јов. Да није реч само о народној традицији, сведоче остаци гроба монаха Јова из Прекопече код цркве; трагови старијих фресака испод живописа из 1735; године: врло кратко време подизања данашње цркве у време Станише Млатишуме, од 27. маја до 6. октобра 1734, што не може бити ништа друго него обнова. Драчу познају и турски пописи XVI века, као манастир Светог Николе код села Драчице у нахији Лепеници.

Током XVIII и XIX века манастир је значајан духовни и културни центар овог дела Србије. У време Кочине крајине монаси Драче били су на страни Аустрије, па се и сам Коча Анђелковић у њему једно време крио, због чега је манастир тешко страдао. Нешто касније, у првој половини XIX века, Тома Вучић Перишић обновио је манастирске конаке и саградио двоспратни звоник на западном делу цркве. Неколико година, у трећој и четвртој деценији XIX века, Драча је била мирска црква, да би 1845. потпала под управу манастира Враћевшнице, и у том статусу била до 1851. године. Од 1958. године, када управу преузима игуманија Јелена (Јокић), Драча је женски манастир.

Драча Црква у Драчи, по својој основној концепцији, склопу, распореду простора и декоративној обради фасада припада закаснелим одјецима моравске архитектуре. Основа је издуженог облика, са јасно израженом припратом, наосом и олтарским простором. Бочно су постављене певничке апсиде, које полукружно излазе у равни подужних зидова. Изнад централног простора уздиже се осмострана купола. Припрата на западном делу цркве је правоугаоне основе засведена полуобличастим сводом, који је са северне и јућне стране прихваћен преломљеним луцима. Са јужне стране је акросолијум са гробним саркофагом преподобног Јова. На западном делу је улазни портал са сликаном лунетом и фреском светог Николе. Црква је са свих страна оплаћена правилно тесаним квадерима од жућкастог камена пешчара. Између водоравних редова квадера постављен је по један ред опека, који се смењују до кровног венца. Врло лепа структура штокованог камена и полихромија материјала фасадама дају сликовит ефекат.

У XIX веку са западне стране дограђен је спратни звоник. У приземном делу је мањи трем са великим лучним отворима, засведен крстастим сводом, а на спрату квадратни простор за звона. Торањ је конципиран као барокно здање и истиче се својом висином и виткошћу.

Драча „Како се чита са натписа изнад улазних врата у наос цркве манастира Драче, храм је освећен у доба цара Карла VI, за митрополитовања Вићентија Јовановића, а у време када се о Ваљевској епархији старао Владика Доситеј Николић. Подизање и живописање цркве платио је 1735. године Станиша Марковић Млатишума – виши (обер) капетан и, уз Вука Исаковића и Атанасија и Јована Рашковића, један од заповедника такозване српске милиције и истакнути вођа побуњеника непосредно пред другу сеобу Срба. Млатишума је, као пријатељ и сарадник Патријарха Арсенија IV, пре повлачења на север, а за службовања у Крагујевцу, одлучио да део имовине утроши на обнову манастирског храма у непосредној близини свога oбитавалишта. Иконографска својеврсност олтарске композиције Причешћа апостола с ликом ђавола на Јудиним плећима, коју је нешто раније (1726) зографска радионица мајстора Давида из Селенице извела и у Мосхопољу изузетно је олакшала атрибуирање овог јединственог фреско комплекса у српском зидном сликарству XVIII века. (Фигура апостола Јуде с ђаволом на плећима, леђима окренутог Христу и његовим ученицима, својим двократним појављивањем скренула је пажњу и довела у везу млађи са старијим спомеником. Живопис манастира Драче, наиме, мада несигниран, са овом сценом као аутографом, већ више од десет година слови као самостално остварење Мосхопољаца чији је учитељ, Давид из Селенице /места крај Валоне у Албанији/, између 1715. и 1735. године био присутан на ширем јужнобалканском подручју /Света Гора, Костур, Мосхопоље, Битољ/. Представљање Јуде адорсираног свом Учитељу и дотадашњим друговима, запажено је, између осталог, у светогорском сликарству XVI века, али Јудина опседнутост ђаволом све доскора није тумачена другачије него као утицај македонског фолклора.) И композиционо устројство сцене Исцељење слепог у припрати цркве манастира Драче још је један показатељ о дуговечности образаца монументалне зидне декорације базилике Светог Николе у Мосхопољу.

Јака емотивна приврженост овог грчко-цинцарског мајстора и његових следбеника светогорској линији неовизантијског сликарства, није по аутоматизму значила и одсуство слуха за снажне уметничке западноевропске таласе – превасходно оне из правца Венеције који су, запљускујући јонска острва, повремено успевали да се прбију и до јужнобалканског залеђа. Зидно сликарство цркве манастира Драче – изведено за свега неколико месеци на измаку једног од дужих затишја између узастопних аустро-турских војни које су се распламсавале посред српских земаља – права је мала ликовна енциклопедија како крајњих могућности једне епохе на издисају, тако и отварања широких видика које је са собом доносило наступајуће ново доба. Брисање и потирање просторних граница између вишевековном традицијом успостављених сликарских зона и црквених компартимената отуда можда ваља схватити као непосредну последицу директног сусрета двају, премда суседних, ипак оштро супростављених светова. (Одвајање фрескописних сцена у Драчи није вршено на уобичајени начин, бордурама, већ је низано стриполико, а илустровање појединих циклуса, започетих у припрати, настављено је у наосу, у певничком простору /мартиријуми из менолошког циклуса/, или се приликом илустровања, преласком са зида на зид, мењао и хоризонтални регистар /легенда о прекрасном Јосифу/).

Драча Докази да је ктитор обновљене Драче, крагујевачки капетан Станиша Марковић Млатишума, заиста имао крупне личне разлога када се подухватио свог богоугодног дела, осим у већ образлаганој сцени Причешћа апостола, почивају и у својеврсној ктиторској композицији или у представи која то у ствари није, али би се могла сврстати у њену уприличену замену узроковану посебним разлозима. Наиме, макету храма Драче у првој зони на јужном зиду наоса, придржавају апостолски прваци и темељи васцеле Христове Цркве, свети Петар и Павле у пратњи светог Антонија Великог. Неугледност и грешност пред Господом ктитора Драче, Станише Марковића Млатишуме, нагнала је овог истакнутог српског војника да свој лик у ктиторској композицији замени ликовима бораца за хришћанску веру, а своју породичну трагедију (умоболност све тројице синова) покуша да сумблимира патриотским и богољубивим чином искупљења.

Извођачка спремност и окретност следбеника Давида из Селнице огледа се у завидно ревносном удовољавању посебним захтевима наручиоца. Осим заиста беспрекорне ктиторске композиције, живописцима већи проблем за приказивање није представљала ни композиција везана за чуда храмовног патрона, светог Николе, распрострањена, али популарна и међу Цинцарима и Румунима. Ради се о сцени Свети Никола враћа вид светом Стефану Дечанском, приказаној у форми привођења Христу изнад прозора на јућном зиду између олтарског простора и наоса. (На јужном, западном и северном зиду наоса тече изузетно опширно илустрован циклус из живота у чуда светог Николе. Бројем и избором композиција, мајстори из Драче премашују упутства сликарима Дионисија из Фурне и живопишу чак десет сцена.) Међутим, изузев у одсуству дрвета са три гране у доњем левом углу, поменута фреска из Драче у свему је представљала копију истоименог дрвореза Божидара Вуковића из његовог штампаног Празничног минеја (Венеција, 1538), што значи да се књига са готовим предлошком морала налазити у време живописања у манастиру. Тако су се грчко-цинцарски фрескописци, у погледу овог изворника при коришћењу графичких узора, нашли раме уз раме са српским иконописцима и минијатуристима (Г. Стефановић-Венцловић) свога доба.

Драча За представе у олтарском (Богородица са Христом на престолу окружена светим арханђелима, Божанствена литургија, Причешће апостола, Поклоњење архијереја) и поткуполном простору (Христос Пантократор, старозаветни пророци, четворица јеванђелиста, Свети Убрус и Керамида), као и на улазној лунети (Свети Никола на трону), западном зиду припрате (Деизис) и добром делу наоса (Велики празници, Успење Богородице /Смрт са Вазнесењем Богородице/) може се рећи да, уз мања одступања, доцније не искорачују из иконографских правила одомаћених у позном византијском живопису XVI века.

За преостали, претежни део програма унутрашњег зидног украса цркве манастира Драче мора се приметити да је настао вођен, вероватно, основном богословском тријадолошком идејом о страдалништву, чудотворном Божијем посредништву и спасењу.

Све остале сцене и циклуси у драчком наосу и припрати – а њих је највећи број – упадљиво илуструју само једну једину тему: досезање вечног живота и славе претходним понижавајућим телесним мучењима и умирањима („Сије се у срамоти, а устаје у слави; сије се у слабости, а устаје у сили; сеје се тијело тјелесно, а устаје тијело духовно“ – 1 Кор 15, 43-44.) Реч је о невероватном броју снажних, уверљивих и незаборавних библијских и апокрифних мартиролошких сцена које се пружају куд год се баци поглед; оне су остављале мало места за лирски излив и пасторални детаљ за сликара, или тренутак предаха и опуштености верника. (У том смислу мале излете у савремени живот представљају барокни детаљи с архитектонским кулисама /Рођење светог Николе/ и оновремени јужнобалкански костими светих ратника – дубока обућа од воловских опута заједно са вишеструко обмотаним појасевима о којима висе /свети Нестор/ или су у њих заденути ножеви /непознати мученик/, огрлице /или бројанице/ и марамице.)

Кроз супростављање неуобичајене множине старозаветних као пандана новозаветним композицијама, јужнобалкански мајстори зидног сликарства цркве манастира Драче као да су желели да осим своје занатске перфекције искажу и несвакидашњу, велику теолошку ученост. Обнављање духа сазданог по правди и светињама Новог завета, претпостављало је одбацивање правила првобитног живљења старозаветног човека (Ефес 4, 22-24). Нови човек био је Христос. Покоревање њему значило је истовремено противљење ђаволу, а приближавање Богу значило је и његово узвратно приближавање људима (Јаков 4, 7-8). Како се небески Цар најпотпуније опонашао управо строгим аскетским начином живота у ком се добровољно прихватала непрекидна смрт (свакодневно умирање), алегорије о идеалном монаху-мученику на зидовима манастирских храмова биле су у функцији непрестаног подсећања на издизање над смртним гресима. О овим живим морализаторским сликама нарочито је водио рачуна Дионисије из Фурне у својој Ерминији. Он у зографима манастира Драче добија можда и најверније следбенике који су се по упорном истрајавању на планском илустровању херојских дела истакнутих заветованих мартира могли мерити још само са најортодокснијим круговима светогорских зографа-монаха. Сасвим је природно што је неуобичајено велики број старозаветних сцена и приказа страдања најистарнијих бораца за хришћанску веру са мноштвом питорескних детаља (шкорпион као симбол ђавола у сцени мучења светог Димитрија) нагнао раније истраживаче живописа манастира Драче да га непосредно повежу с оновременим продором западњачких сликарских новотарија. Ипак, сада се чини извеснијим да је посреди само њихово у теорији (Дионисије из Фурне) и пракси (Света Гора) већ раније спроведено брижљиво и промишљено укрштање са оним изданцима древне византијске сликарске баштине који су предњачили по свом традиционализму и конзервативизму“ (Према: Љ. Стошић, Српска уметност 1690 - 1740, 99-104).

Литература:

М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 235.
Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији II, Београд 1902, 167-169.
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I-VI, Београд-Сремски Карловци 1902-1926, бр. 2641, 2671.
М. Костић, Станиша Марковић-Млатишума. Оберкапетан крагујевачки 1664-1741, Гласник Скопског научног друштва XIX, Скопље 1938, 181-182.
В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 107.
Р. Љубинковић, Манастир Драча, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 134-139.
Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 200.
М. Коларић, Класицизам код Срба II, Београд 1966, 25.
Н. Кусовац, Класицизам код Срба V, Београд 1967, 22.
П. Петровић, Манастир Драча код Крагујевца, Богословље 1-2, Београд 1967, 59-77.
Д. Кашић, Цркве у крушевачком крају до Првог српског устанка, Крушевац кроз векове, Краушевац 1972, 101.
Амфилохије (Радовић), јеромонах, Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века, Споменица о шестој стогодишњици манастира Раванице, Београд 1981, 125.
О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 95.
П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 182-191.
Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 68-73.
Љ. Стошић, Српска уметност 1690 - 1740, Београд 2006.