Тресије

ТРЕСИЈЕ – Свети арханђели Михаило и Гаврило

Тресије

Адреса: Манастир Тресије, Партизански пут бр. 585, 11450 Сопот
телефон 011/8255-077, 060/436-40-76

Оснивање манастира Тресија на Космају, недалеко од Сопота, приписује се деспоту Стефану Лазаревићу. Међутим, највероватније да је манастир настао још крајем 13. века или почетком 14. века, у време краља Драгутина, а да је обновљен у време деспота Стефана, почетком 15. столећа.

У турским изворима манастир се помиње 1560. године, као манастир Светих Арханћела под именом Трес, који је имао 12 калуђера. Страдао је крајем 17. века од Турака. Калуђери су са манастирским драгоценостима прешли у Срем и нашли уточиште у фрушкогорским манастирима. У манастир Хопово донет је 1641. године један Псалтир из манастира Тресија, који је касније пренет у Хиландар где се и сада налази.

Разрушени манастир обновили су 1709. године раковачки калуђери са игуманом Висарионом. О тој обнови сведочи натпис уклесан у камену лево од улазних врата данашњег храма. Међутим, манастир је убрзо запустео и остао је у рушевинама све до 1936. године, када је почела обнова која је окончана 1950. године.

Црква манастира Тресија спада у скупину грађевина које су у великој мери везане за традицију рашке школе. Основа храма је једнобродна, са тространом апсидом споља и полукружном изнутра. Засведена је полуобличастим сводом. Зидана је од притесаних квадара камена. Од првобитних декоративних елемената сачувена је розета од камена и пет кружних отвора. Накнадно су дограђени припрата на западној страни у кубе над наосом.

Иконостас је новијег датума, из времена последње обнове. Међу иконама истичу се олтарске двери, рад Јеремије Михаиловића из 1827. године и престоне иконе, дело Илије Петровића из 1852/53. године. Југоисточно од цркве је стари конак који се састоји од приземља и спрата.

Историја, архитектура

Имајући у виду предање, али и историјске прилике и стилске карактеристике првобитног храма, вероватно је црква манастира Тресија заснована крајем XIII и почетком XIV столећа, у време владавине краља Драгутина, а да је у време деспота Стефана Лазаревића, почетком XV века, била само обновљена. Овоме у прилог иде облик основе и начин градње, који је сличнији рашким грађевинама, него моравским триконхалним црквама.

У историјским изворима први пут се помиње 1560. године у турском пописном дефтеру, као манастир Светог арханђела, други назив Трес или Треси – са дванаест монаха. Овај податак посредно говори да је манастир у средњем веку био веома значајан, јер је знатно братство задржао и у најтежим данима под Турцима. У XVII веку вероватно је запустео, те се монаси, драгоцености и књиге селе северно од Саве и Дунава. Тако је 1641. године у манастир Хопово донет један псалтир из Тресија, који се данас налази у библиотеци манастира Хиландара.

Почетком XVIII века, 1709. године, игуман манастира Раковице Висарион са братством обнавља манастирску цркву о чему постоји очуван натпис на каменој плочи у припрати. Манастир се помиње у XVIII веку, до краја аустријске окупације ових крајева, да би потом био у рушевинама све до обнове пред Други светски рат спроведене залањем Патријарха Варнаве и под надзором архитекте Момира Коруновића, која неће до краја бити реализована због смрти Патријарха и почетка рата.

Овом обновом знатно је измењен распоред плана, а делови првобитне грађевине сачувани су само у приземном појасу. Сазнања о првобитном плану могућа су захваљујући архитектонском снимку из 1908. године.

Црква је имала план једнобродне грађевине са издуженим наосом подељеним на три једнака травеја по дужини, апсидом на источној страни, улазом на западу и касније дозиданом припратом правоугаоне основе са пролазима на северној и јужној страни. Апсида је била изнутра полукружна, споља тространа. Два пара наспрамних пиластара у наосу носила су ојачавјуће лукове на које се ослањао полуобличасти свод.

Од елемената декоративне пластике сачувана је једноставна камена розета са пет кружних отвора. Првобитни делови цркве озидани су притесаним каменим квадрима.

У Тресијама чувају се занимљиве иконе пренете из суседних цркава у Стојнику, Неменикућама и Бељини. Ове иконе су из XIX века и припадају првој генерацији иконописаца ослобођене Србије. Међу иконама истичу се олтарске двери из 1827. године, рад ученика познатог Карађорђевог сликара Јеремије Михаиловића, Богородица са Христом из 1819, коју је бељинској цркви приложио господар Паја Сретеновић и неколико престоних икона Илије Петровића из 1852. и 1853. године. На иконама су веома важни записи који дају низ података о историјским приликама тога времена.

Литература:

М. Видаковић, Аутобиографија, Гланик СУД, XXX, Београд 1871, 93-124.
М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 65.
Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији II, Београд 1902, 121.
Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I-VI, Београд-Сремски Карловци 1902-1926, бр. 2192.
К. Јовановић, Две старе цркве у Космају, Старинар III, Београд 1908, 181.
В. Марковић, Православно монаштво и манастири, Сремски Карловци 1920, 15.
Б. Дробњаковић, Космај, Српски етнографски зборник XLVI, Београд 1930, 15.
В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 11.
Ђ. Бошковић-Б. Вуловић, Тресије, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 165-166.
Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, Београд 1964, 544.
Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд 1973, 335-342.
О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 45.
П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 226-228.
Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 62-64.