Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

“Данас прослављамо обновљење храма у Јерусалиму. Када је Света царица Јелена нашла Крст на коме је Господ био разапет, она се задржала у граду мало дуже времена и подигла је неколико храмова на Маслинској гори у Назарету и на другим местима и започела је да гради велики храм Васкрсења Христовог баш на оном месту где је Господ био разапет. Света Јелена није дочекала његово довршење, а тај храм обухвата и Голготу и место Христовог гроба. Када човек уђе у тај храм, прво што га дочека је мермерна плоча на којој је Христос помазан пред упокојење. Дан данас на Велики Петак из те плоче излази миришљава вода. Народ носи пешкире и марамице да сакупе ту воду. Данашње Јеванђеље се чита на освећењу храмова и видимо како Господ пита ученике: “Шта људи говоре, ко је Син човечији?” Ми хришћани знамо да је Господ наш Исус Христос најтајанственија и најсложенија личност у роду људском. Ако људи остану при људским средствима и овоземаљским знањима никада неће у Христу видети Бога. Открити у Господу Исусу Христу Бога и Човека је дар божији људском бићу. Ако нам Дух Свети не открије, ми не можемо знати тајну. Дух Свети нам открива тајну и овога и онога света онолико колико ми можемо у оваквом стању да прихватимо. Св. Јустин Ћелијски каже да није довољно открити у Исус Христу да је он Бог већ открити да је Он оваплоћени Бог, очовечени Бог и то је онда познање његове тајне и то је дар божији човеку.

Нама је Бог дао дарове онолико колико нам је најпотребније. Када примамо дарове божије (причешће, веру, љубав, милосрђе…) треба да знамо да то није наше и када имамо смирења нећемо казати то је наше, већ је дар божији који нам се даје да га умножавамо. Не да задржимо за себе сем онолико колико нам је потребно за спасење а све да делимо. Питање је до човека шта дели дугоме? Дар божији или оно што је злоупотребио па дели другима гордост, ученост, сујету… опет је ту знак да нам није откривено. Ап. Петар на питање Господа: “Шта људи веле, ко сам ја?” одговорио: “Ти си Христос Син Бога живога.” Господ му одговара да му то није откривено крвљу већ одозго. Св. Јован Златоусти каже да речи Петрове не исказују људско мишљење већ божанско учење. Тако се збива она Спаситељева реч: “Нико не зна Сина до Оца, нити Оца сем Сина и ако хоће Син коме открити.” Откриће се ономе ко жели да му се открије. Да жели не из гордости већ из смирења да му откривење буде на спасење а не на хвалисање. Господ даље каже Петру да је он стена и да ће на њој сазидати Цркву своју и да је врата пакла неће надвладати. Господ мисли на веру Петрову. Она је темељ Цркве Христове. Оно што је Богочовек Христос то је Црква његова. Зато смо и позвани да живимо у Цркви. Да у њој живимо служењем. Да служимо Цркви а не да се Црквом служимо.

Не да мислимо да нас је Бог послао да заповедамо, већ да се молимо. Молимо се, смиримо се и верујмо па ће нам бити откривено. Црква је Тело а Господ је Глава том телу. Христос је јачи од смрти, пакла и греха, зато Цркви нико не може ништа. Ко год да је водио рат против Цркве, нико га није добио, јер Црква Христова није ничија већ Христова. Храм је слика Цркве односно Тела Христовог. Сваки човек који има веру у Сина Божијега, побеђује сва искушења. Ако смо у Цркви и молимо за благослов, помоћ, за силу божију помоћи ће нам. Зато ако смо у Цркви побеђиваћемо али не собом, већ Црквом. Христос награђује ап. Петра за овакво исповедање да ће оно бити темељ онима који верују, зато будимо са Црквом и у Цркви јер ван цркве нема спасења. Да ли слушамо Цркву, да ли живимо њом или мудрујемо по свом. Ко хоће да исправи Цркву ниподаштава Бога. Ето докле може да оде безумље људско.

Неко ће казати да је Црква старомодна. Јесте јер чува оно што је исконско, што је старо, што је људима предато на почетку света и века. Зато нека би дао Бог да ово исповедање вере ап. Петра да је Исус Христос Син Божији буде темељ нашега живота. Ако није тако, наш живот ће бити промашен. Христос каже да није дошао да врши вољу своју већ Оца ко га је послао. Преиспитајмо себе да ли ми вршимо вољу своју или Оца Небеског? Молимо се Богу да темељ живота нашега буде вера у Господа Исуса Христа па ћемо пребродити све невоље и искушења. Само ако слушамо Христа и Јеванђеље. Господ је сам рекао да је благо ономе који верује јер је њему онда све могуће. Веровати, значи живети вером. Не измишљеном вером којом Бога и Цркву хоће да прилагоде себи а не себе Богу. Хоће да потчине Цркву себи а не да се потчине Цркви. Тада нису на путу спасења. Темељ нашег живота је вера у Господа у вечни живот. Ако то имамо стално на уму онда ћемо се другачије понашати у овом животу. Ако знамо да смо овде пролазни и да ово није наша вечна кућа и овде треба да градимо наш небески дом, сусрет са Богом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић