ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ У ХРАМУ СВЕТОГ ЦАРА ЛАЗАРА У БЕЛОШЕВЦУ

ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ У ХРАМУ СВЕТОГ ЦАРА ЛАЗАРА У БЕЛОШЕВЦУ

Дана 7. августа 2024. године, на празник Успења Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, Високопреосвећени Митрополит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Белошевац у храму Светог великомученика цара Лазара Косовског.

Шумадијском Архијереју саслуживали су протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Синиша Раденковић и ђакон Немања Стојковић.

Митрополит Јован се након прочитаног Јеванђеља по Луки обратио сабраном народу:

“Данас прослављамо успење Свете Ане мајке пресвете Богородице. Ако погледамо праведан живот родитеља Пресвете Богородице, Јоакима и Ане, ако погледамо њихову побожност, њихову молитвеност и упорност у самој молитви закључујемо да од доброг дрвета бива добар плод. Није могло другачије ни да буде него да Света Ана роди најсветију, најчистију, узвишенију и од Серафима и Херувима Пресвету Богородицу. Верујем да знате да Јоаким и Ана дуго нису имали порода, али су имали веру у Бога, и та им је вера помогла да не падну у очајање због тога што немају порода. Оно су веровали и молили се и Бог услишио је њихову молитву и родили су најсветију и најчистију Пресвету Богородицу. А овим се учимо да треба да будемо упорни и молитви. И онда када нам се нешто не моли и онда када немамо неку вољу и жељу за молитву треба човек, по речима Светог Макарија великога да приморава себе на молитву. Када човек себе приморава на молитву и када се моли искрено и када повезује ум са срцем тада се такав човек учи смирењу. И ако погледамо из мало даље или ближе прошлости видећем како су Стефан Немања и Ана испросили од Бога Светога Саву, нашег највећег просветитеља и великог учитеља. За хришћанина треба да буде на првом месту молитва и вера. Тамо где је вера ту је и молитва, и тамо где је молитва тамо је и вера. Заиста ови родитељи Јоаким и Ана родили су светлост, светлост Христа Господа, јер Христова светлост просвећује све и освећује свакога човека који долази на свет. Наше је браћо и сестре да се молимо Богу и да верујемо и да тражимо да нас Господ просветли светлошћу својом. Да ми примивши светлост Божанску светлимо себи али светлимо и онима који су око нас. Ми људи често знамо да одемо далеко па о себи толико високо мислимо да смо ми некаква светлост. Да сам ја Богом дан да учим друге да просвећујем друге, а како можеш да учиш друге и просвећујем друге када ниси научио себе? Када себе ниси просветлио како ћеш друге? Да тражимо од Бога да будемо Божији људи, што је често говорио блажене успомене патријарх Павле, да будемо та светлост, јер је Бог хришћане послао у овај свет управо да буду светлост на првом месту незнабожнима. Онима који немају Христа у себи, онима који немају Бога у себи, да они виде нашу светлост, да ми светлимо светлошћу Јеванђеља, светлошћу Христовом, да би се и они поучили да и они постану светлост. Ево управо данашње јеванђеље нам говори о тој светлости. И како рече данашње Јеванђеље како је Господ рекао “нико ни поклапа судом светиљку када је запали, нити је меће под кревет, већ је поставља на свећњак да они који улазе у кућу виде светлост”. Када су родитељи просвећени светлошћу онда они просвећују и децу. Када је први човек у кући светлост Божија, онај који улази у кућу препознаје тог богочежњивог човека, човека који је освећен и просвећен светлошћу Божијом. Ово да нико не поклапа судом светиљку значи да би неприродно било да апостоли,па и хришћани који су светлост васељене, да се крију из некога страха или малодушности јер је неприродно запаљену свећу метати под суд. Човек када има Бога у себи и када је просвећен светлошћу Христовом и светлошћу јеванђеља он нема чега да се плаши. У њему нема страха јер је страх опасна болест, јер када имамо страх ми онда почињемо у све да сумњамо и не само у човека већ и у Бога. Јер страх изгони веру, а где је вера тамо страха нема. Где је вера тамо је љубав, а ту нема места страху. Када човек почиње да чини оно што не треба да чини, да говори што не треба да говори, да поступа другачије него што треба, или када почне да осуђује друге због овога и због онога, то ради из страха да га тај други не победи. Понављам где је Христос ту страха нема. Апостоли и хришћани су та упаљена свећа, коју је Господ упалио у свакоме од нас и то упалио неугасивом Божанском светлошћу својом да би светлела у кући овога света. А овај свет је кућа и ми смо сви у тој кући. Ако у тој кући влада поредак, ред, онда је у тој кући мир. Ако у свету влада поредак ред, онда је у свету мир. Ту је проблем што се данас све више и више говори о миру а у свету је све већи и већи немир. Зашто је то тако? Зато што човек хоће мир на свој начин. Неће онај Божански мир, она мир који једино Господ може да да. Човек када нема мира у себи он је у немиру, у неспокоју и тада гледа са ким да се завади, јер му је немир много ближи него мир. Зато завађа себе са другима и друге са другим. Онај који има мира у себи он је благовесник мира, и тамо где је немир он се труди да посеје неко семе мира, односно да упали свећу у сваком човеку да би осветлили његово срце и његову душу. Отуда је хришћанима дужност да свим људима у овом свету осветљујемо, показујемо пут из смрти у бесмртност, из порока у врлину, из греха у добро, из пакла у рај. Хришћанин је упаљена свећа коју је Христос у њему упалио управо његовим рођењем, и ми смо кроз то рађање у Христу ушли у Цркву, јер смо се крстили у Христа и у Христа се обукли. Зато хришћанин не би смео да живи другачије него што је његова вера. Својство свеће је да разгони таму и да даје светлост али пламен свеће јако је слаб и ветар може да га угаси. Као што свећу заклањамо од ветра да се не би угасила тако треба и ми да се заклањамо од недела, од грешности, од злобе, од пакости, од мржње. Да би у себи тако сачували светлост Христову. Својство сваког хришћанина је да животом по Јеванђељу светли себи и онима око њега. Ако имамо светлост у себи онда ћемо светлети другоме, али ако је тама у нама онда ћемо таму преносити на друге, онда ћемо друге навести да живе у тами. Човек зна да се прилагоди и да му је у тами лепо али само кратко време јер једног дана светлост ће се појавити, то јесте Христос, када ћемо видети себе и цео свој живот као у огледалу, а када Христос дође онда ће цео род људски спознати себе. Како Јеванђеље каже “ ако је у теби светлост која је у теби тама”. То значи да смо ми својим не хришћанским животом истерали из себе а онда увели ту тами и сада смо у мраку, па не видимо ништа. Светлост нам просвећује духовне очи да видимо и оно што не виде телесне очи, и то је оно за шта треба да се трудимо да нам Господ отвори те духовне очи да не будемо духовно слепи. Знамо да је страшно када је човек телесно слеп али је још страшније када је духовно слеп и не види ништа и никога до себе, и зато је то духовно слепило много теже и опасније од телесног. Како се може постати светлост? Кроз веру зато што вером усељавамо Бога у себе и вером светлост примамо у себе. Ко верује тај прима светлост и тај има светлост. То је рекао Господ и каже “ја сам светлост свету и ко иде за мном неће ходити у тами већ ће имати светлост живота још је мало времена светлост је са вама идите док светлост имате да вас тама не обузме”. Још мало је времена, то је наше време. За то време нашег живота треба да искупљује и јер како каже апостол Павле сад је време спасења, данас овог тренутка, јер тај други тренутак можда не дочекамо. Зато је хришћанско да нам живот буде као на стражи, да стално бди и да пази да непријатељ не би убацио у нас ту таму, а он ће да убаци ту таму ако Христа не признајемо за Бога и ако Христом не живимо. Свако може постати светлост кроз веру, али не мртву веру. Вера је наука која се изучава целога живота, то је наука над наукама, а ми мислимо да је када нас неко пута да верујемо да кажемо да верујемо, а то је вера само на језику и устима, а где су ту дела. Вера без дела је мртва и дела без вере су мртва. Добро када учинимо али не учинимо на добар начин није добро. Свети пророк Исаија нам указује када је у питању та мртва вера, да не само сува побожност и типични пост и по нека милостиња, а после тога гордост и бусање у прса и говорити Боже видиш ли да сам учинио то сада ти мене Господе исплати. Дотле долази човек да када нешто добро учини мисли да Господ треба одмах да га исплати. А наше је да не очекујемо ту исплату у овоме животу а Бог зна када ће нам и да ли ће нам исплатити та наша добра дела у овом животу. Наше је да ишчекујемо када дођемо пред лице Божије. Зато нам исти пророк каже ако желиш да се распрши мрак у твојој души ти отпусти потлачене и дај свој хлеб гладноме. Покажи своју љубав на делу и тада ће синути твоје видело као зора и здравље ће твоје брзо процветати и тобом ће ићи правда твоја и слава Господња биће ти задња стража. Ко прилази Богу он треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који њему прилазе са вером, јер нема ништа тајно што се неће открити. Данашње јеванђеље нам каже пазите како слушате. Да ли смо научили да слушамо, или мислимо ја слушам на мој начин. Чим мислиш да слушаш на свој начин ти онда не слушаш никога, ни Цркву, ни Бога до самога себе, а ни самога себе већ оног нечастивог, који ти каже немој да послушаш ти си образованији, писменији. Онај који не слуша не тражи никада савет, а онај који слуша он тражи савет и живи по савету тада он не живи по себи. Господ је рекао у Јеванђељу благо ономе ко научи и испуни. Када су апостоли рекли Господу браћа твоја и мајка твоја хоће да те виде он одговара мајка моја и браћа моја то су они који слушају реч моју и испуњавају је. Хоћемо ли да будемо браћа Божија и сестре Божије онда треба да слушамо Бога, а да би човек слушао Бога, слушао Цркву он треба да се одрекне себе, тог гордељивог човека, тог сујетног човека. Док се не одрекнемо себе светлост Христова неће се уселити у нас, неће се уселити Христос. А шта је човек без Христа? Ништа. Може да се прси и говори ја не верујем а имам све, и богаство и ово и оно. Имаш али Бога немаш. Шта си обезбедио за вечност? Да ли ће ти гордост бити за вечност, да ли ти гордост помаже да будеш у вечности? Не! Зато нека нам браћо и сестре молитве Свете Ане, а на првом месту Пресвете Богородице помогну да се усавршавамо у вери, у нади, у љубави, у молитви, у посту, у послушности.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице.

ђакон Немања Стојковић