У надахнутој беседи по прочитаном Јеванђељу, Високопреосвећени митрополит је рекао:

“Да Бог размишља о сваком човеку и воли свакога човека. Христос када види да чезне за Богом, Он му даје моћ и благодат да издржи све што га у животу снађе. Апостол Павле каже да благодат коју смо примили не буде узалудна. Ми који смо крштени примили смо благодат Божију, а благодат Божија је Христос. Ми живимо у тој благодати док живимо по благодати Божијој, али браћо и сестре морамо једно знати да примљена благодат може да не користи ономе који је примио благодат. Тако што човек злоупотреби благодат Божију, када не живи по благодати Божијој. Но, ми имамо благодат Божију и радост у Христу што иако због наших грехова и слабости одступи благодат Божија, ако се покајемо ако се вратимо Христу, онда ће се и благодат вратити у нас. Она нас поновно оживљава, јер се благодаћу спасавамо. А благодат нам се даје на првом месту кроз свете тајне, као што смо примили благодат Божију кроз крштење. Ми благодат обнављамо кроз свете тајне и врлине, кроз живот хришћански, она нам се умножава кроз јеванђелски живот. Дакле, ту морамо да водимо рачуна да благодат коју смо примили не остане бесплодна у нама. Она остаје бесплодна ако је не унесемо у свој живот и природу, и биће. Ако њоме не облагодатимо целокупно наше биће. Јер кад је благодат у човеку и када човек поседује благодат у животу, он на један неописив начин на који не може да опише и објасни, он осећа да нешто струји кроз њега и чини га радосним. Не зна ни сам откуда и шта је, и осећа радост. Зашто? Зато што је благодат у њему и Христос је у њему. Дакле, браћо и сестре, апостол Павле каже да смо благодаћу Божијом спасени. Благодаћу Божијом ја јесам што јесам. Ако сам ишта нешто добро, то значи да је у нама благодат Божија и она не оста узалуд у мени, не оста празна. Човек ако се испразни од благодати Божије он постаје празан. Тада нечастива сила улази и испуњава нас оном својом нечастивом силом и постаје безблагодатан. Апостол Павле каже: ја се потрудих, и мој труд је слаб али не ја него благодат Божија која је у мени. То је та благодат која га крепи и снажи, учи труду, да се моли, да чини добро, и заиста без овог начела нико не може браћо и сестре да води благодатни живот. Јер ако одступи благодат онда одступају све небеске силе у нама. Зато те нечастиве силе користе да нас опхрвају и завеју, не да верујемо у Бога него да верујемо у врачарство, и на крају како заврше они који су у секти? Трагично браћо и сестре. Али човек треба да буде свестан да одржи веру у Бога, да иако је пао и огрешио се о благодат и Цркву, ако се покаје Господ му поново даје благодат. Јер Бог није као ми људи, што бисмо ми рекли замерљиви. Замеримо се час посла са неким и прекидамо сваки контакт јер се огрешио о мене. Замислите да Бог тако поступа. То је што Бог не може, да поступи по злу. Он је љубав, а љубав је спремна за свако праштање. То је она права љубав а не она сентиментална.

Благодат Божија и слободна воља човекова, како кажу свети оци, то су два ока, али један вид. Два уха али једно чуло. Као нпр. Да узмемо птицу. Да ли може она са једним крилом да лети да се подигне? Не може. Али ми имамо благодат Божију, Христа, Цркву, имамо свете тајне, и веру и зато треба у томе да останемо. Да ту тражимо спасење. Да у Цркви тражимо избављење јер је Христос у Цркви, Црква је Тело Христово. Тек у оваквом благодатном стању оно што је човеково, човечанско, добровољно се потчињава Божанском. Када вољу има да се потчини и да се да другоме, да се дамо Богу. Када потчинимо своју вољу другоме, ми смо спремни на послушање и да слушамо реч Божију. Не само да слушамо него да живимо том Речју Божијом. Када Јеванђеље читамо није то што читамо роман, или неку књигу, него да схватимо да су то Речи Божије и да је то сила Божија јер све то бива на Реч Божију. На почетку Библије пише: и рече Бог. Зато наша реч треба да буде светиња, да контролишемо себе и у речима и у делима. Да знамо да наша реч није исцељујућа него да је Реч Божија та која нас исцељује. Благодат Божија је и слобода човекова тада постаје бесмртнија како каже старац Јустин. Постаје бесмртнија и делотворнија. Благодат дејствује по мери вере наше, по мери наше љубави. А онај који је је спреман да се жртвује за другога он заборавља на себе, зато што пројављује љубав. Љубав је права љубав, спремна и да опрости свакоме који му учини зло или неправду. Каже Апостол Павле: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. Људска воља је немоћна, и она је немоћна пред смрћу. Она је немоћна све док је сама затворена у себи. И ако ми своју душу затворимо у себе и не дамо души која је богочежњива и стално се уздиже ка Богу и ми уствари одвајамо душу од Христа. Душа је бесмртна и створена је за бесмртност. Али одвоји душу од Христа и човека од Христа он није више вечан и он је трулежан. Дакле, браћо и сестре чим се кроз веру кроз љубав кроз наду све потчини Христу, онда све може човек да чини. Све могу у Христу који ми моћ даје. Али тражимо моћ Христову а не да пројављујемо неку своју моћ. Зато се молимо да у нама буде воља Божија а не наша која је немоћна. Наша је воља немоћна без воље Божије. Нека нам Бог помогне кроз наш труд. Без труда не можемо ништа. Оно што каже народна: не може се царство задобити на душеку дуван пушећи. Без наше жеље, без нашег труда, не може да се достигне спасење и вечни живот. Када се трудимо, ту је благодат Божија која ће нас уздизати и подизати и која ће нам рећи: не бој се, поклекао си, пао си, устај. Устај, немој да се ваљаш у својој себичности, саможивости и егу. Подигни се и кажи: Мој је Господ жив, и Он хоће да и ја живим. Браћо и сестре нека нам Господ помогне да сачувамо благодат коју смо примили, и коју увек обнављамо коју увек обнављамо кроз Јеванђелски живот. Оно што чујемо у Цркви: “Заштити спаси помилуј и сачувај нас Боже благодаћу твојом”. У благодати се напредује или назадује. Али зато не малакшимо и онда када паднемо. И само говоримо: Жив је Бог мој, и ја хоћу да живим са Њим. Нека нас благодат Божија чува, нека нас благодат Божија спасава, и нека нам буде та сила у нама. Да живимо Христом и Јеванђељем.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит Јован, причестио је верни народ, сједињујући га са Живим Богом.

ђакон Александар Ђорђевић