Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“У име Оца, Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос је рекао, записано је у Светом јеванђељу, „све што хоћете да вама учине људи, чините и ви њима“. Ово је једна дивна поука и када би се ње придржавали, када би ту поруку Христову примили у себи и тако живели, све би нам другачије било. Ми појединци били бисмо другачији, али другачији би био и свет. Када то Господ каже, спаситељ уствари овим захтева од нас да увек будемо у молитвеном расположењу, подједнако и према Богу и према људима. Када имамо то молитвено расположење према људима, онда се појављује и наша готовост да људима чинимо оно што желимо да људи нама чине. Када би свако од нас то радио, овај свет би био рај. Ми тада не бисмо, не само чинили зло другоме, него не бисмо ни помислили зло другоме. Не бисмо чинили ништа што нама не одговара. Не бисмо посезали за било чим што је туђе, јер ако бисмо то чинили, значило би да ће други да посегну за оним што је наше. Што је најважније, не бисмо имали мржње међусобом. Ми не бисмо мрзели друге и они не би мрзели нас.

Често, по својој слабости, мислимо да други треба да нам чине добро, да нас поштују и шта све не, а ми нисмо другима дужни починити исто. Да би задобио све то, мораш то и да зарадиш, што би рекао наш народ. Мораш волети другога, ако хоћеш да тебе други воле. Сви ми у животу волимо, на пример, да неко каже неку лепу реч о нама, али то обавезује и тебе и мене да о другоме кажемо добру и лепу реч. Ако сејемо добру реч, добре речи ће нам се вратити. Ми не желимо да нам други чине зло, већ добро, а то прво ми морамо чинити.

Из овога се види да нам је врлина уствари природна. Сви ми сами по себи знамо шта ваља чинити, али се поставља питање – да ли чиним? Знам шта чиним, знам шта је добро, каже апостол Павле, ал не чиним шта је добро, него чиним шта је зло. Човек се сам опредељује шта ће чинити у свом животу. Имамо потпуно право да бирамо или добро или зло. Све што ми изаберемо у нашем животу, да будемо овакви или онакви, то Бог одобрава. Неко ће питати како Бог одобрава да чиним зло – зато што имаш слободу. Бог нам је дао слободу да сами изаберемо шта хоћемо да чинимо и какви ћемо бити. Ако хоћеш да будеш тврдоглав, терај, али мораш знати да ћеш једног дана положити рачуне за ту тврдоглавост и упорност, што мислиш да нема право нико да теби укаже на твоје промашаје. Чим човек то сматра, он за себе мисли да нема промашаја. Он ће рећи да има, ал да признаш, то је већ теже. Све док не признамо да смо грешни, нећемо добити опроштај, а сви смо ми грешни, неко мање, неко више. Док не признаш да си погрешио, нећеш ни тражити опроштај. Када признаш, све ти је упола већ опроштено, јер си већ пошао путем покајања. Већ си кренуо да исправљаш оне особине, које си сам себи наметнуо. Никада се не можемо правдати незнањем. Никада оправдање не може бити „ја нисам знао“. Како ниси знао да треба да будеш добар човек? Ако ниси знао, значи да ниси ни завирио у Свето јеванђеље. Теби јеванђеље није путоказ у животу, није ти огледало.

У јеванђељу, браћо и сестре, ми ћемо наћи све одговоре, на сва питања која можемо да поставимо. Наћи ћемо одговор какав сам. Јеванђеље, Света књига, није обична књига, већ књига над књигама. То су божанске речи. Свака реч је светиња. Свака реч је делотворна, ако је примењујемо, али нас Господ не приморава ни да следујемо јеванђељу, ни да по њему живимо. Он нас не приморава да узмемо њега, али се он свакоме нуди. Свакоме се даје. До тебе и мене је шта ћемо узети, кога ћемо узети да нам буде пример у животу. Ако узмемо Бога, онда ћемо се трудити да живимо као Бог. Ако узмемо неког другог, онда ћемо по њему живети. Зато Господ каже: „Не можете служити Богу и мамону“. Не можемо мало бити хришћани, а мало не, како нам кад одговара.

Хришћанин је војник. Војник се спрема за борбу, да се бори, да остане жив. Ако се не бори, предаће се, неће више бити жив. Зато свети апостол Павле каже: „И војник када се не бори на правилан начин, не добија битку“. Тако и ми када не живимо на правилан начин, не можемо добити Царство небеско, не можемо добити спасење. Не можемо измишљати неке своје путеве, којим треба да идемо. Треба да знамо да имамо два пута, један који води у живот вечни и други који води у муку вечну. Зато је Господ рекао: „Ја сам пут, истина и живот“. Зашто тражиш други пут, он није истина. Само је Христов пут истина. Када је човек у истини читавим његовим бићем, он постаје радостан јер осећа присутност Бога, али зато нам требају молитва и смирење, а не гордост. Христос се гордима противи, а смиренима даје благодат. Благодат је наш живот, то је Христос. Ван Христа немамо спасење. Нема имена под небом под којим би се људи могли спасавати, до имена нашег Господа Исуса Христа.

Треба да се трудимо да живимо, колико је могуће, хрушћански. Треба да тражимо од Бога помоћ да будемо људи, да будемо његови, да чинимо добро. Неко ће казати да чини добро, а да му се зло узвраћа, али тиме се не треба оптерећивати. Треба се молити Богу и када наиђе зло, за снагу да се то издржи и преброди. Данас славимо једног светитеља из рода нашег, Светога Саву епископа горњокарловачког. Уман један човек, паметан, образован у светским наукама, али и образован у јеванђељу. Живео је по јеванђељу и то је сметало усташама. Нису могли да га поднесу у њиховој средини. Прочитајте мало о њему, да видите на какве је муке он био стављан, само јер је православне вере, јер је Христов човек. Толико су га мучили, да је он на најсвирепији начин убијен, као и многи православци. Ни дан данас не знамо где је тачно пострадао. Али је он остао веран. Кад су му усташе нудиле да се врати из Карловаца за Београд, он је рекао да га је Црква поставила да буде епископ овога народа и да ће он страдати ако страда и његов народ. Тиме је показао да епископ уствари нема своје радости. Његова радост је радост његовог свештенства, монаштва и народа. Епископ нема ни своје личне туге. Туга је његова, ако је туга у његовом свештенству, монаштву и народу. То је прави слуга Божији.

Он се трудио да чини људима, шта је желео да њему чине, али су узвратили на другачији начин. Ко је заправо овде победник? Они што су га мучили и што су му узвраћали зло за добро? Не. Победник је Свети Сава. Он је Богом прослављен, а не они. Зато се морамо молити Богу да издржимо искушења која нас сналазе и која ће нас сналазити. Не можемо заобићи искушења. У молитви „Оче наш“ говоримо: „И не уведи нас у искушења...“. Не тражимо да нас ослободи искушења, него да нам не дођу искушења која не можемо поднети као људи. Зато имамо благодат Божију, Христа, цркву, свете тајне, свете врлине, којима јачамо, да издржимо све оно што на нас наиђе. Треба усправно да носимо свој крст у животу, свакодневно, онако како га је носио и Свети Сава епископ горњокарловачки.

Господ је у јеванђељу још рекао: „Уђите на уска врата“. Пазите, браћо и сестре, шта то значи, уска врата? Човек који је одебљан, својим гресима, својим страстима, својом гордошћу, он док се не стеше, не може ући у Царство небеско. Уска врата су уски пут којим ми идемо и којим се спасавамо. Широк је онај који води у муку вечну. Свети Сава је изабрао тај уски пут и зато је слављен и на небу и на земљи. Треба да замолимо Бога, да замолимо великомученика Светог Саву горњокарловачког да се моли за нас, да и ми издржимо, да опстанемо на путу Христовом. А све друго ако издржимо, зна Бог какву ће нам награду дати. Награде ће нам дати по вери нашој. Каква нам је вера, такав нам је живот.

Нека Господ помогне и молитве Светог Саве да српски народ опстане онакав какав је кроз векове био.

Бог вас Благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић