Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

„Данас прослављамо великог угодника Божијег и светитеља Светог Атанасија Атонског. Само име Атанасије значи бесмртан. Сам Атанасије је живео у благодати Божијој. У плодовима Духа Светога и удостоји се да му се и Пресвета Богородица јавила. Он сав узбуђен откуд жена у Светој Гори мислећи да је то нека ђаволска обмана пита је како је дошла у Свету Гору, она му одговара да својим штапом удари у камен и када је из њега потекла вода, уверио се, потекла је вода. Он је оснивача најстаријем манастира у Светој Гори – Св. Лавре. Он је својим животом окупио мноштво братије који су славили Бога и Пресвету Богородицу која му је рекла да ће она бити игуманија његовог манастира. Овај светитељ је поседовао благодат Духа Светога и водио је рачуна да та благодат не одступи од њега. Зато се сав предао смирењу. Он је знао да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Чим човека ухвати гордост, почиње да га напушта благодат. Чим почне високо да ми мисли о самом себи. Човек то дуго не примећује док не ишчезне и последњи атом благодати Божије и тада га преузима дух нечастивог и стално га гони да се горди, показује своје квалитете и буде испред других. Ако немамо плодове духа Светога, џаба нам је што поседујемо друге квалитете које смо стекли преки науке или на други начин. Св. Атанасије се трудио и онда када је имао огромних искушења не само од нечастивих сила већ и од људи али он никада ни људе није осуђивао већ се молио за њих јер је имао дарове Духа Светога. Када би човек имао у себи дарове Духа Светога, човек просто мора да непрестано води рат у себи против ега и греха, онда ће нас грех сатрти. Грех је највећи терет који човека притиска и сабија у земљу. И све док не затражимо помоћ и благодат Духа Светога осећаћемо умор. Ништа нисмо радили али осећамо умор, слабо, тромо. Тако се осећамо јер нам недостаје вера и благодат Духа Светога се умањила. Треба да водимо духовни рат у себи. Другим речима ако у нама уместо љубави стоји мржња, уместо смирења гордост, онда ми нисмо у заједници са Богом, већ у заједници са собом и свим оним што је у супротности са благодаћу Божијом. Човек мора да поведе у себи духовни рат и да се бори против свих нечастивих сила које да нас одвоје од Бога. Оне хоће да нас убеде да не треба да верујемо у Бога. Ко верује у Бога, он Богу и служи и зато Јеванђеље каже да не можемо служити и Богу и мамону.

Нечастиве силе се боре у нама да нам помуте разум да ми прихватимо све оно што није у благодати Духа Светога. Када човек престане да води тај рат у себи и прогласи да је задовољан, тада такав човек објављује рат другима. У својој породици. Растурају се бракови. Онога кога ти је Бог одредио живиш са њим ти си повео рат против њега. Објављује рат и пријатељима, комшијама и читавом свету јер му сви сметају. Гледајмо и исправљајмо себе. Ништа не говоримо другима. Живимо по Христу и Јеванђељу. Ако неко мисли да је он баш тај гуру и проповедник и само себе намеће другоме, онда треба да размислимо да ли можемо себе најпре саветујемо. Када би свако имао снаге да пред самим собом призна своје стање, онда би схватио да је свој живот претворио у борбу не против себе и нечастивих сила, већ против свих других.

Сваки човек је велика тајна, не само другима већ и самоме себи. Ми не можемо да упознамо себе али ни другога без Бога. То може бити добро само онда ако се живот промишља одговорно. Зато ап. Павле каже да пазимо како живимо и да будемо као словесно стадо а не као бесловесно стадо јер су дани зли. Морамо да пазимо али џабе је и то ако не тражимо помоћ Божију и благодат Духа Светога и ако се Дух Божији не усели у нас да нас води и руководи. Онај који се руководи својим духом, он је заратио са Духом Светим. Када зацари себе унутра у њему нема места за Духа Светога. Зацарио је своје знање, имање а зацарио је у ствари нечастивога који га стално гони да не верује и убеђује да нема Бога. Ђаво зна да Бог постоји и плаши се али је толико огрезао у злу и не може да се покаје. Човек то треба да има на уму да не иде толико далеко. Да не иде далеко да падне али и ако падне не треба веру да гуди. Немојмо да губимо наду и љубав према Богу јер ће нас она подићи и спасти. Ако у себи имамо плодове Духа Светога и живимо по њима како каже ап. Павле онда имамо све хришћанске врлине и биће нам стране гордост, сујета, пакост… Када имамо врлине живимо тако да нема закона. Може ли неки закон да осуди љубав или неку другу врлину која се у нама обнавља.

Зато да се молимо Богу да се благодат Духа Светога коју смо примили на крштењу али које посебно примамо на светој тајни исповести и причешћа, да сачувамо благодатне дарове и Духа Светога у себи и зато ап. Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи. Лако се гаси Дух Свети чим престанемо да живимо по Богу и у Богу, да призивамо име Божије, тражимо спасење. Тада Дух Свети не обитава у нама. Трудимо се да добије плодове Духа Светога које је имао Св. Атанасије. Више од 1.000 година благодат Духа Светога благотвори у његовом манастиру. Најважније је да добијемо спасење, Царство Небеско како Господ каже: „Иштите најпре Царства Небеског и правде Божије а све ће вам се друго већ додати.“ Не спроводимо своју правду. Она је варљива и није исправна. Ако се држимо у правди Божијој онда ће и наша правда бити исправна. Треба нам Дух Свети да нас води и руководи. Ми стално призивамо Духа Светога па чак и када ове дарове предлажемо на Литургији, да Он дође и да их освети и претвори од природног у надприродно. Духу Светоме је све могуће да тај обичан хлеб и вино претвори у истинито Тело и Крв Христову. Зато нама треба вера да верујемо у све оно што је Господ рекао у свом Јеванђељу, јер ми вером усељавамо Бога у себе. Јеванђељском, тврдом, непоколебљивом вером која може и горе да премешта.

Нека благодат Духа Светога буде на вама. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа Високопреосвећени Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић