После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Владика се обратио верном народу беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос дошао је на земљу у сили и у смирењу. Да би на тај начин најбоље научио људе богољубљу и човекољубљу. Једно без другога не може. Не можемо да кажемо да волимо Бога, а да не волимо друге људе; и обрнуто, да кажемо да волимо људе, а да Бога не волимо. То није хришћанско, то није јеванђелско, то није црквено браћо и сестре. Господ је дошао у сили и смирењу, а људи су бесилни. Без те силе, сами по себи, и зато их богољубље напаја силом. Ово нам говори да нам треба човекољубље и богољубље јер човекољубље испуњава човека кроз смирење. Од богољубља долази човекољубље. Ако волимо и љубимо Бога онда ћемо љубити и човека. Ако не љубимо Бога нећемо ни човека. То је нераздвојиво. Све бива по промислу Божијем. Од осећања управо те божанске силе долази смирење. Зато ће апостол Павле рећи: Кад сам слаб онда сам јак. Шта то значи? Када сам слаб да чиним зло, грех и неправду онда сам јак у Господу и он ми помаже и даје снаге. Свако човекољубље без богољубља је лажно и ту морамо да будемо на чисто. Ми људи смо грешни и праведни и имам нас свакаквих али не смемо никако заборавити да у сваком човеку обитава Бог. Немојмо само тражити у сваком човеку оно што је негативно. Немојмо му тражити зло него потражимо мало тог доброг у њему, а нема човека да је само зло и нема човека да је само добро. Човекољубље без богољубља је лажно, а свака друга сила без Божије силе је такође охола и немоћна. Данас сам силан можда у овоме или ономе, сутра можда нећу бити. На жалос, човек је изабрао нешто треће. Ни човекољубље, ни богољубље, човек је најчешће изабрао самољубље. Да љуби и воли само себе. Када човек изабере самољубље он прави један огроман зид који га одељује од Бога и људи и потпуно га осамљује. Зато је најтеже стање човеково када дође до сазнања да он никоме не припада и да њему нико не припада. Ја сам се осамосталио. Нећу оца и мајку, брата и сестре, нећу жену, нећу другога. Значи нећеш ни Бога. Кога хоћеш? Хоћеш самога себе. Ти онда почињеш да себе обоготвораваш. Онда себе уздижеш изнад Бога. Јер чим се уздижеш изнад других, у ствари се уздижемо изнад Бога зато што немамо тог смирења Божијега. Зато је Господ дошао у смирењу да нам кроз смирење покаже да ми кроз смирење задобијамо и веру и наду и љубав. Љубећи самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он не љуби човека ни у самоме себи јер није прави човек. Зашто мислиш о себи самом, да си ти тај шраф у овоме свету без кога свет не може да постоји? Такав човек љуби само своје мишљење. Мишљење другога га уопште не интересује. Почиње да саветује самога себе зато савете другога не прима. Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење. Спасавамо се само када смо у заједници и то заједници Бога и људи, у заједници Цркве. Сам се не спасаваш. Када човек љуби самога себе он у ствари љуби своју самообману. Он и не види да је обманут и све даље тоне у њој. Када би човек љубио себе у правом смислу он би у себи љубио ту икону Божију и убрзо би постао и богољубив и човекољубив. Често долазимо у такво стање да кажемо да нас треба други да воле а ми не морамо да волим никога. Из ког разлога имаш да тражиш оно што не дајеш?

Самољубље је тешка болест која неизоставно вуче за собом и све друге болести. Самољубив човек је испуњен завишћу према онима који су бољи од њега али исто тако је завидан и према онима који су научени Духом Светим. Са завишћу иде нераздвојиво гнев као пламен уз огањ који објављује сву ругобу болесног срца људског затрованог отровом самољубља. Ми у Цркви често чујемо ту дивну прозбу: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Помози себи да будес бољи хришћанин, бољи човек. Помоћићеш и онима који су поред тебе. Када човек пропада он не пропада сам. Он у ту пропаст вуче све оне који су око њега, а исто тако када се подиже и спасава, не подиже само себе него и оне који су око њега. Зато је сваки човек одговоран за другога као што су и сви други одговорни за њега. Дакле, браћо и сестре, чувајмо се од самољубља и заволимо богољубље па ћемо онда осетити како је то дивно волети Бога и волети човека. Волети икону Божију у сваком другом човеку. И најгори човек носи икону Божију у себи, друго је то што је он затамнио и што је због његових зала и грехова пала прашина па се лик Божији не види у њему али Бог нам је дао покајање да можемо кад год пожелимо да скинемо ту прашину са иконе Божије у нама. Да се угледамо на Јеванђеље и да нам Јеванђеље буде огледало. Зашто нам служи огледало? Да погледамо да немамо можда неку прљавштину на себи. Ако је то огледало прљаво хоћеш ли видети прљавштину на своме лицу? Значи треба се чистити и то је оно што је важно јер Господ каже: Благо онима који су чистог срца јер ће Бога видети. Људи смо, падамо, грешимо, прљамо се али треба Богу да будемо благодарни што нам је дао себе и Цркву као ту духовну болницу и у њој сва средства како да чистимо и душу и тело. Само зависи да ли хоћемо да узимамо та средства у Цркви. Бог нас не приморава. И лекар када нам препише лекове он нас не приморава. То је твоја воља. Ако узимаш и још имаш и вере, па ће ти онда помоћи и тај лек. Али ако увек имаш мисао на оног правог лекара, Бога. Ако не узимаш лек онда ћеш само себи болест продужити. Свети Јован Златоусти зато каже: Лек је лек амо када се узима у одређено време и у одређеној мери у супротном лек више није лек него је отров. У Цркви смо ми сви призвани и зато треба да се молимо за оне који су горди и сујетни, и за оне самохвалисаве, то је хришћанско јер сви ми грешимо, а Бог воли подједнако и грешнике и праведнике. Зато имајмо увек осећање да нас Бог воли и да Бог жели да се ми спасемо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић