Чтецирали су вероучитељи Никола Ралевић и Бојан Тодоровић, а саму Литургију својим појањем улепшао је свештенички хор са попадијама беличког намесништва.

Након прочитаног Јеванђелског зачала, високопреосвећени митрополит се обратио верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре. Драго ми је што сам овде данас са вама и да заједно служимо Божанствену Литургију. Радујем се да вас видим у овом храму, да се Богу молимо. Што се год будемо сабирали у храмове Божије, а храм Божији је дом Божији, ми ћемо кад долазимо на Литургију да примимо благослов Божији. Заиста, прави хришћанин он треба и да зна значај благослова. А благослов није некаква формалност. Благослов је давање благодати или предавање Духа Светога. Отуда свети оци кад говоре о значају благослова они кажу да хришћанин не би смео да умре без благослова, не би смео ништа да учини без благослова. Јер све што учини без благослова није добро. То није на спасење. И када човек почне да тера уз нос, опростите што овако кажем, он се ту у ствар грчевито бори да не испуни благослов, а не зна да кроз то управо себе сурвава у највећу провалију. Зато кад год понављам, кад год долазите, а молим вас долазите у храм. Немојте да не долазите у овај ваш леп храм овде, да личи на напуштену мајку коју су деца оставила. А знамо и сами кад немамо благослов родитеља, оца и мајке, кад немамо благослов брата, сестре, човека, онда смо ми напуштени, ми напуштамо ту заједницу. Али зато онај који доприноси да се запусти та заједница, тај нема благослова и тај ће кад тад обрати оно што је у ствари сејао, неће пожњети благослов, него оно друго, да не изговарам ту реч. Радујем се што сам данас поново овде са вама јер већ дуго времена нисам овде богослужио. И зато сам жељан да видим овде ваша лица у вашем храму. И надам да ће бити чешће овде нашег сабирања и служење Божанствене Литургије. И ми у цркву долазимо да се поучавамо. Онај који мисли да њему не треба поука, да му не треба ништа да сазна, он се и не труди да дође да чује поуку Божију. Ми ту поуку највише чујемо овде на богослужењу када се чита Свето Јеванђеље. Јер то нам то Христос говори кроз Јеванђеље. Зато то није обична књига. То је књига над књигама. Е за ту књигу треба опет да имамо благослов Божији и молитву да упутимо Богу да разумемо шта је то Јеванђеље. А Јеванђеље је блага вест. То је радосна вест. А нама у сваком тренутку треба блага и радосна вест, поготово у овом времену у којем живимо. У времену где нам је све обезвређено, у времену где је све замењено. И човека када га ухвати сујета, гордост, он у ствари живи у лудости, јер неће да се поучи. Зато кажем треба нам благослов и помоћ Божија и благодат Духа Светога да разумемо Јеванђеље које слушамо у Цркви и Јеванђеље које, надам се, читамо сви у својим домовима. Не би смела православна кућа да буде без Јеванђеља, без крста, кадионице, свеће. Не би смела православна кућа да буде без молитве, и јутарње и вечерње. Не требају то да буду неке дугачке молитве али да буду редовне. Али да буде из вапаја наше душе и нашег срца, вапаја ка Господу да нам Бог помогне. Да управо кроз ту молитву примимо благослов Божији за дан у коме живимо, јер ми никад не знамо шта нас може све у току дана задесити. Мислимо, здрав сам, прав сам, не може ми бити ништа. Ти који тако мисле најчешће падају. Ми смо се данас овде сабрали да чујемо данашње Јеванђеље које је веома поучно. Веома поучно за наше спасење, за наше међусобне односе. И зато Господ да би решио све те људске односе, Он данас кроз Јеванђеље каже: “Не судите, да вам се не суди. Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судите. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.” Са овим речимо нас Господ стална ставља пред испит. Да ли ми заиста меримо правом мером, а човек не може никако да мери друге ако себе не измери. Јер како можеш да донесеш суд о другоме кад ниси способан да донесеш прави суд о себи. А ми обично кад треба да оправдамо себе онда смо много глагољиви, онда знамо и те како да причамо, да се бранимо. А од чега се браниш? Не знаш да се браниш од самога себе. Дивне су ове речи Христове. А зашто Господ то нама говори? Зато што суд не припада човеку у правом, пуном смислу. Суд припада Богочовеку, јер једино Он зна шта је у човеку. Човек не може у потпуности да зна шта је у другом човеку. Не, ми ипак знамо најбоље да проценимо човека, он је такав и друге нема. Не може бити тачан суд јер човек је ипак ограничено биће у односу на Бога који је свезнајући. Али кад човек почне да прича о себи како све зна. Ма да, кад га питаш да ли све зна, он ће рећи да не зна, али у суштини, у дубини своје душе он стварно тако мисли о себи. А не зна управо кад тако мисли о себи, он управо не зна. Ништа не зна јер није ушао у себе, није себе погледао из себе, него гледа себе само споља. Па онда себе представља пред другима да је неки лепотан, да је неки паметан. А видите, паметан човек, он се смирава. Паметан човек који нешто зна, он ћути. Он мало говори, Зато Свети Антоније каже: “Кад год сам ћутао, никада се нисам кајао. Али кад сам год проговорио онда сам се покајао.” Е то нам све говори да мало пре него што кажемо да се са собом суочимо, да себе ставимо испред себе а не другога. Зато је Бог свезнајући. Њему су познате и наше најтаније мисли а не само дела. А ми опет мислимо да нико не зна шта ми то у себи мислимо. Иоле ко је духован човек, кад му кажу свети оци, он зна шта мисли овај други човек. А ако је духом просвећен и освећен, ако заиста има Бога у себи, он ће се угледати на Бога. А ако се угледаш на Бога онда ћеш се угледати на смирење. Највећи пример смирење је управо наш Бог, Господ наш Исус Христос. Смирење је основа за наш живот и у овоме и у ономе свету. Смирење је основа и ако хоћете и темељ да узрастамо у свим другим врлинама. Немамо ли тога, а ми то немамо управо зато што смо непослушни, што не слушамо Бога и Цркву и што не чујемо барем мало другога већ чујемо само себе. Човек се тако оградио, сазидао себе у себе и неће дозволити да нико уђе у њега. Али зато такав човек се труди да уђе у другога. Брине га шта је у његовом срцу, у његовој души, шта је у његовој глави. Оно што је у човеку сакривено а ми мислимо да можемо да сакријемо. Можемо да сакријемо од другога, од старешина, оца, мајке... али то на крају све излази на видело. И шта ћеш онда? Хоћеш онда знати да се позовеш на неку своју многоглагољивост. Хоћемо ли се тако правдати пред Богом? Не можемо. Кад изађемо пред лице Боже, нећемо говорити, оправдавати, јер ће нам све бити јасно као у огледалу. И нећемо моћи да супроставимо и оправдавати. Не можемо. Оно што је у човеку сакривено, Њему као Богочовеку је откривено. Није исто када некога хоћемо да исправимо од онога кад некога хоћемо да осудимо. То није исто. Господ не забрањујемо да ми исправљамо друге али забрањује да осуђујемо друге. Онај који мисли да иправља другога ако није исправио себе, нема право да исправља другога. Зато се и каже: “Научи себе па ћеш моћи да поучиш и другога.” Омолитвени себе па ћеш помоћи да и други постану омилитвени. Дакле, исправљање је на корист а осуђивање је за презирање. Ко највише осуђује другога? Који човек? Онај који је горд, који је сујетан, који о себи толико мисли високо, онај који његово его изнад његово душе и срца. Исправљати има право само онај који је исправан. А ко је исправан? Па нема ниједнога. Јер сви смо грешни. Е сад, да ли признајемо да смо грешни, да смо свесни својих поступака. Није грех исправити човека, али шта је код нас проблем? Што он са грехом осуђује и човека. Треба одвојити грех од човека као иконе Божије и грех осудити, указати на грех али опет под условом ако ја не чиним тај исти грех. Јер ако ја осуђујем некога за грех онда ће ми он рећи: “Човече, шта ти мени причаш, кад ти исти тај грех или сто пута исто чиниш као ја.” И управо своје грехе тако стешњавамо, тако мислимо да је то нешто мало. А кад треба погледамо грех другога, е онда не само што га меримо по греху, него му још и додајемо. Кажу свети оци, тако је и говорио и Свети Серафим Саровски: “Спаси себе, па ћеш спасити на хиљаде који су око тебе. Упропасти себе, ниси само упростио себе, него све који су око тебе. Упропастиш ли заједницу, Цркву, ти си заиста упропастио све оно што је у Цркви, јер си се ставио изнад Цркве. Шта је то што људе просто гони да осуђују другога. Управо оно што сам рекао гордост, сујета и похлепа. Кажу да су такође они перфекционисти склони осуђивању свакога кога упознају у свом животу, јер је он своју идеју поставио за праву идеју. Они не признају своје сопствене грехе али воле да истакну туђе мане. Да не би осуђивали друге врло је битно да схватимо оно што сам рекао да нико није без греха. А ми када наступамо, наступамо као да смо безгрешни. Онај који мисли да учи другога, тај заиста себе није научио ни оној основној азбуци. Зато пре критиковање неког поступка треба проверити да ли су заиста ти његови поступци оправдани. Они људи који су радознали или коме је стало да купи аброве па му тамо неко казао о некоме. Не проверавам, него одмах тако поступам. Па ниси проверио у каквом је односу човек који је то рекао са другим човеком. Ако је у лошем, никада ти неће лепу реч рећи о њему. Али ако је у добрим односима, он неће ниједну ружну реч да каже о другоме. Зато пре критиковање неког, треба прво проверити да ли је то све тачно. Пре него што почнемо да осуђујемо да критикујемо другог, треба да се ставимо на место тог другога. Често неправедно судимо другога али мрзимо када други осуђују нас. Знај човече, осуђујеш ли другога, сви ће тебе осуђивати. Што сејеш, то ћеш да жањеш. Али је опет и ту проблем. Човек који не познаје себе, он мисли да сеје право семе. Није проверио. А ми хришћани треба све да проверамо по ономе што каже апостол Павле: “Испитујте Писма.” Нису сва писма на спасење, него она писма која су Духом Светим написана, зато је Јеванђеље написано Духом Светим. У Цркви је све свето зато што је Дух Свети осветио Цркву и освећује. Мислим не само цркву као грађевину него Цркву као Тело Христово. Онај који човек који поседује Духа Светога у себи, он ће другачије да се понаша, да мисли, да разговара, да ради, јер кад Дух Свети упућује где и шта год треба. И када човек замени Духа Светога својим духом, својим егом, е он га неће упутити на праву истину, него на управо на погрешан пут. Многи почињу разговоре о проблемима других полазећи тобоже од тог интересовања. Хајде да разговарамо о другом човеку јер ме интересује, а касније пада у осуђивање а да нису свесни тога. Онда осуђујем, критикујем па се на крају сетим и кажем: “Боже сачувај.” Да ли ми желимо да нама други о нама каже коју лепу реч. Па то свако очекује и жели. Али то тебе и мене обавезује да не кажемо коју ружну реч о другоме. Са каквим правим имам право да осуђујем другога, а мене не сме нико да осуди. Е не сме кога? Тог управо огреховљеног човека, старог човека, човека пуног себе. Зато је потребно да мењамо себе а никад није касно променити се. Али да променимо себе на боље а не на горе. А како ћемо да променимо себе на боље кад не знамо шта је боље, ако не знамо шта је то добро. Једино што знамо је да једино Бог добар. И човек је добар када Бога носи у себи, када Њиме живи, када Га моли и за себе и за другога. Треба да мењамо свој ум, залутели и заблудели ум. Он се не мења сам по себи. Он се мења трудом, постом, молитвом, подвигом... треба да свакога дана проверавамо себе и да упоређујемо да ли сам бар за једну јоту бољи него што сам био јуче или да ли сам гори данас него што сам био јуче. Мислимо, иде дан за даном. Не смемо тако. Време није у нашој моћи, у нашим рукама. Време је у Богу. Он зна кад сваког од нас треба послати у овај свет и зна Он кад ће да нас узме са овога света. И Бог увек шаље у право време. И шаље праве људе. Е сад, што се човек исквари па мисли да је на неком положају, да има неко звање, ја сам ово, ја сам оно... Као да ће то звање и чин спасити. Ако не оправдаш то своје звање, а ми смо сви призвани да се трудимо да живимо колико је то могуће јеванђелским животом. Где ће нам веће призвање него то што смо чланови цркве. А чланом цркве смо постали првенствено кроз Свету Тајну Крштења. Е питање да ли одржавамо ту светињу у себи или нам је важан да имамо папир да пише да смо крштени. То нам неће много помоћи. Многи су у историји били и те како крштени али многа зла правили. Зашто? Зато што је одступила благодат Божија. Када од човека одступи благодат Божија тај је човек смућен, он не зна куда иде јер га је благодат напустила. И зато трудимо се да благодат не оступа од нас због наше упорности, гордости, сујете. А ми без благодати не можемо живети, не само да не можемо живети, него се не можемо ни спасити. Зато на сваком богослужењу чујемо: “Заштити, спаси, помилуј нас Боже благодаћу Твојом.” А шта је благодат? Христос. То је благодат. Чим нема благодати у теби, нема Христа. Зато да се молимо Богу, треба нам да исправљамо, да не будемо тврдоглави. Једини је пут пут Христов, јер само је Христос за себе могао да каже: “Ја сам Пут, Истина и Живот!” Али гле, и човек зна да каже да је он пут. Али то није онај пут који води у Царство Небеско него пут који води у вечну муку. Грешимо, слаби смо, падамо. Огреховљена је наша људска природа. Не губимо наду, веру и знајмо да нас Бог воли и овакве кави јесмо али треба да се освестимо. Бог нас воли и Он је са нама. Бога прво морамо наћи у себи. А како ћемо наћи Бога у себи? Морамо да дозволимо Бога да уђе у нас. Испрљали смо своје срце, а у прљавом сасуду Бог не може да пребива. А човек је сасуд Божији. Зато кажемо благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Дај да се молимо да нам Господ отвори те духовне очи, онда ћемо другачије гледати себе и другачије гледати на другога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Високопреосвећени митрополит Господин Јован остао је на трпези љубави са свештенством и верним народом у организацији протонамесника Бобана Сеновића, пароха сиоковачког.