Митрополит је све вернике поучио својом беседом о Светој Анастасији и о родитељству.

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, ова црква у којој смо се сабрали и у којој данас служимо ову Божанствену Литургију посвећена је Светој Анастасији, мајци нашег првог Просветитеља, нашег учитеља и првог Архиепископа. У служби Свете Анастасије се на једном месту каже да је Света Анастасија родила анђела роду српском. Како дивно, браћо и сестре! Заиста, Свети Сава јесте наш анђео, анђео који нас крили својим крилима, анђео који нас штити својим молитвама. Као што сваки од нас има свог анђела који нас прати у животу од крштења, тако нас прати и Свети Сава. Он жели, као наш родоначелник и духовни отац, да се сви спасемо, као што је то сам Господ рекао за све нас – да хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Заиста, Свети Сава се моли и молиће се за свакога од нас који идемо путем Светога Саве, Свете Анастасије и Светог Симеона.

Пут Светога Саве није ништа друго, браћо и сестре, него пут Христов, пут Јеванђеља. Онај који није на путу Светосавском, сигурно неће бити заштићен од Светог Саве на силу, јер он, по примеру свог учитеља, Господа нашег Исуса Христа, никоме се не намеће и никога не присиљава да иде за Њим. Господ се свима нама даје и сви га ми примамо по мери наше вере и нашег хришћанског живота, или боље речено, Јеванђелоског живота. И зато, браћо и сестре, Света Анастасија, којој је посвећена ова црква, наша је молитвеница пред Богом, као и Свети Сава. Она је наша заштитница овога храма и свих вас који припадате овој цркви и свих оних који долазе у ову цркву да се подсете на мајку Светога Саве, а поготово да се подсете наших мајки и да се угледају на њу у васпитању своје деце.

Дакле, браћо и сестре, сабрали смо се овде да се Богу помолимо, да замолимо Свету Анастасију да се моли Богу за нас, да останемо управо на том путу који нам је прокрчио њен син и наш учитељ Свети Сава, да останемо на том Светосавском путу. А понављам, то није никакав други пут осим Христовог пута, браћо и сестре, да у свему останемо у ономе чему нас је учио Свети Сава, а он нас је на првом месту учио да верујемо у Бога. Да држимо веру Православну, али не само на језику и устима, него да ту веру потврђујемо својим делима, боље речено, својим животом. Јер верујући човек, који заиста верује у праву веру, не сме да се понаша као они који немају веру. Њему није дозвољено да ради оно што раде они који немају веру, него га вера спутава да не чини зло, него га усмерава да иде правим путем, путем Јеванђелским.

Дакле, браћо и сестре, ако нисмо на путу Христовом, на путу Јеванђеља, онда смо на странпутици. Идемо путем који води у провалију, а не оним који води у Живот Вечни, у Царство Небеско. Често говорим да ми људи из своје слабости измислимо пут којим идемо, а да при том не проверимо да ли је то пут који нас води у Царство Небеско, да ли је то пут који нас уводи у Цркву Христову као тело његово или је то пут који сам ја одабрао, онај лаки пут. А пут који води у живот вечни, како каже Господ Исус, је узан пут. Он је успон, он је трновит, али је благословен, баш зато што га преброђавамо и са таквим успоном. Живот је успон, браћо и сестре, који савлађујемо. Трновит је, јер знамо да је и Господ ишао трновитим путем, путем који су му људи одредили, па је носио и онај трнов венац, како нас учи Црква. Господ хоће да нам каже да нема спасења без трновитог пута, нема спасења без искушења, без труда, подвига, молитве. На првом месту без покајања. Тако нас је учио Свети Сава и он нас данас учи, само је питање да ли га чујемо, да ли смо отворили духовне уши да чујемо шта нам говори Господ, шта нам говори Свети Сава, браћо и сестре. Или смо оглувели за оно што нам говори Црква, што нам говори Јеванђеље, што нам говори Свети Сава па слушамо себе, слушамо онога који нам каже: "Човече, иди широким путем, много ти је лакше." А тај широки пут је кратак пут, браћо и сестре. Зато Господ и каже: "Широк је пут који те води у пропаст." Па, ето, ми да будемо Богу благодарни као народ, што нам је Бог подарио наше светитеље из нашег рода. Да благодаримо као српски народ и да будемо неизмерно благословени и јесмо благословени колико чувамо благослов. Колико чувамо благослов Светога Саве и ако јесмо то и ако чувамо, заиста смо срећан народ и привилегован народ. Мало је народа на свету, браћо и сестре, који имају тако велику плејаду светитеља из свог рода као што има српски народ. То не значи да други народи немају, имају, јер Бог свакоме народу даје у своје време своје светитеље који ће их водити и упућивати на пут истине. Дао нам је Бог Светог Саву, Светог Симеона, Светог Симона, дао нам је Свету Анастасију, значи скоро целу свету породицу Светог Симеона и Свете Анастасије. Дао нам је Бог и нове просветитеље, као што су Свети Владика Николај и Свети Јустин Ћелијски, и то нам Бог даје у свако време управо да се не заборавимо да смо народ Божији, да смо народ Светога Саве.

То је оно што је красило српски народ кроз сву своју мукотрајну и дуготрајну историју. Красило га је то што је народ ишао путем светосавским, што је српски народ, иако је био толико у ропству, угњетаван и понижаван, није отимао ништа туђе, није освајао туђе, није посезао за туђим, него је чувао оно што му је дато. Нама је дато све. Зато немамо право да кажемо, без обзира какви смо: "Ја нисам примио ово, нисам добио оно." Зато апостол Павле каже: "Шта се хвалиш да ниси примио кад си све примио?" Ако си примио Христа и ако је Христос у теби, мени и свакоме од нас, онда је у нама цело небо, браћо и сестре, онда је у нама цела васиона. Где може да стане та цела васиона у човеку једном малом, у његовом још мање срце. Зато је срце човеково, браћо и сестре, толико велико да може да смести Несместивога, а ко је Несместив? Бог, браћо и сестре. Да смести онога који је већи од васионе. А чиме се срце шири да би сместило Бога у њега? Вером, прво вером, браћо и сестре, онда љубављу, онда жртвом. Јер, како каже апостол Павле: "Водите рачуна, хришћани, скупом сте ценом плаћени." Плаћени смо ценом крвљу Христовом, пазите се. Ми смо крвљу Христовом откупљени од греха. Како онда да не благодаримо Богу на сваком месту? Зашто онда да будемо незадовољни што си ово, а ниси оно? Што си на овом месту, а ниси на неком другом месту? Чим тако размишљамо, онда заиста, браћо и сестре, не верујемо у промисао Божију. Јер промисао Божија кроз Цркву распоређује где ко треба да буде. Дакле, браћо и сестре, зато благодаримо Богу што нам је дао, као што рекох, Свету Анастасију, ту дивну и мудру мајку нашу. Мајку и учитељицу своје деце која их је учила управо тој правој вери, правим вредностима живота.

Е сад, размислимо и ми, и телесни и духовни родитељи, чему учимо своју децу и како их учимо? Које вредности им нудимо, који смисао живота им нудимо, браћо и сестре? Зато треба да се угледамо, опет понављам, на Свету Анастасију, која је, браћо и сестре, учила своју децу не неким својим разумом, толико колико тиме што је била просвећена Духом Светим. Просвећена Духом свише, како кажемо црквеним језиком. Она је, браћо и сестре, сместила и чувала Дух Свети који је водио и руководио и њу и њену породицу. Ми смо сви породица Светог Саве и Светог Симеона.

За Свету Анастасију се у њеној служби каже да је Богомудро поживела на земљи. Пазите, Богомудро поживела на земљи и тако сврстала себе међу оних пет мудрих девојака које смо данас чули из Јеванђеља. Она је живела, браћо и сестре, у благодати Духа Светога и трудила се и плашила се да је благодат Духа Светога не напусти. Да, плашила се, јер кад човека напусти благодат Божија, то значи кад га напусти Дух Свети, онда га напушта све оно што је Богоугодно. Напушта га мудра реч, паметна мисао, све га напушта, и онда човек постаје, како кажу свети оци, љуштура. Орах који има облик ораха са оном љуском, али кад отвориш, празан је. Споља изгледа, и ми тако споља изгледамо, али да ли је важно како изгледамо споља? Ми нисмо себе обликовали па се рађали онако како желимо, него смо рођени како нас је Бог створио. Ако од нас не зависи та спољашња вредност и лепота, од нас зависи та унутрашња лепота. Да ли себе украшавамо изнутра благодаћу Божијом или себе само украшавамо споља са оним што је земаљско и привремено.

Дакле, браћо и сестре, рекох и понављам, кад нас напусти благодат Божија, онда наш ум не може правилно да расуђује. Тада почињемо да умујемо својим умом, а не Божијим умом. Тада почињемо да осуђујемо друге, да су нам сви други криви за све, само нисам ја крив за своје поступке. Е то је заблудели ум, то је ум, браћо и сестре, кога је напустила благодат Божија. Зато се чувајмо, браћо и сестре, да не изгубимо благодат. Ми смо сви задобили благодат Божију, дар Духа Светога, када смо крштени, када нам је свештеник помазивао Светим миром и када је изговарао „печат дара Духа Светога“. Дух Свети нас је запечатио у благодати. Сада до мене и тебе стоји, брате и сестро, да ли чувамо тај печат или смо га раскинули. Знамо кад добијемо писмо, онај печат није отворен значи нико није отварао, нико ништа није убацивао тамо, осим онога што је Дух Свети убацио, да тако кажемо, опростите, у нас. Да ли чувамо тај печат, браћо и сестре, или тај печат својим немаром и нехришћанским животом ломимо.

Заиста, кад чувамо тај печат дара Духа Светога, ми се сви сврставамо међу оних пет мудрих девојака из данашњег Јеванђеља. Говорећи о печату дара Духа Светога, чули смо из Јеванђеља како су оних пет мудрих девојака чувале уље, а уље, браћо и сестре, су дарови Духа Светога, то су добра дела. Свети Серафим Саровски је говорио да се тај јелеј благодати Духа Светога мора чувати трудом и подвигом, трудом и подвигом. Како би човек био управо у благодати. Ми чујемо на свим Богослужењима да кажемо: "Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом." Значи, ми се благодаћу Божијом спашавамо. Не толико нашим молитвама ни нашим подвигом, јер су и наше молитве мале, верујте ми, у односу на колико грешимо. Наш труд је мали, наш пост је мали, наш подвиг је мали, браћо и сестре, опет кажем, у односу на колико грешимо. Али зато је велика милост Божија, велика благодат Божија. Но, браћо и сестре, рекох да се ми, односно Црква нас учи да се спасавамо благодаћу Божијом и заступањем благодаћу Божијом, али ни заступљање, ни помиловање, ни чување не може бити без благодати.

Шта је уствари благодат Божија? То је свесилно деловање Духа Светога у нама, како нас учи Црква и како нас уче Свети оци. Благодат Духа Светога који верује у Цркви и кроз Цркву, који делује над онима који се спасавају. Онај који неће да се спасава, на њега не делује Дух Свети. Али ми смо у Цркви, ушли смо у Цркву да се спасемо Црквом и кроз Цркву, браћо и сестре. Зато треба да чувамо благодат Духа Светога, јер Дух Свети руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми јесмо људи, често то помињем, јесмо грешни у Цркви, али зато долазимо у Цркву као у духовну болницу. Да тражимо лек од доктора. Да ли ми кажемо доктору мораш да ми даш тај лек или се препуштамо доктору који зна болест и зна који ће нам лек преписати? У Цркви постоје лекови за сваку духовну болест, а кад излечимо духовну болест, ми лечимо и телесне болести, или боље речено, лакше подносимо телесну болест. Јер кажу: "У здравом телу је здрав дух." Није, у здравом духу је здраво тело, браћо и сестре. Кад нас напусти Дух Свети, ми умиремо духовно, као што кад нас напусти душа, тело се не помера. Укочено је, нема ко да му даје снагу. Зато треба да чувамо снагу Духа Светога, браћо и сестре.

Дакле, Дух Свети нам помаже, он нас штити, исцељује грехе човека по мери вере његове. Зато Господ и каже: "Све је могуће ономе ко има веру." Чувамо ли веру, живимо ли по вери, ми чувамо и благодат Духа Светога, ми чувамо Цркву као заједницу Бога и људи, ми чувамо заједницу своје породице, ми чувамо село, град и државу. Дакле, зато је човеку потребно да чува благодат кроз испуњавање заповести Божије. Зато је човеку потребно да буде у благодати, јер она га снажи, крепи. Али у гордом и сујетном човеку не може да обитава благодат. Зашто? Зато што нема смирења. Кад видите човека да је незадовољан, значи да нема смирења. А овамо се изговара: "Имам смирење, али сам незадовољан што ме је овај поставио овде, што сам ово а нисам оно." Све то говори да нема смирења, јер у смирењу се заснива благодат Божија.

Дакле, браћо и сестре, унутар нашег бића стално се боре две природе, и зато је човек стално у рату, између добра и зла, између љубави и мржње, између поштења и непоштења. Зато у човеку постоје те две природе. Стара, огреховљена природа тог старога Адама, онога који је престао да слуша Бога, али је зато послушао оног нечастивог и све је изгубио. А имамо ту другу страну природе, то је природа новога Адама, то је Христос, браћо и сестре. Благодат се бори са нашом старом, истрошеном природом. Ко ће кога победити? Побеђује у нама онај за кога се опредељујемо, за којим идемо. Благодат се труди да победи тог старог човека, греховног, тврдоглавог, непослушног човека, да победи старог човека и усади у нас добре и племените мисли, речи, нова осећања и нове животне циљеве.

Ето, браћо и сестре, данашња прича о десет девојака, пет мудрих и пет лудих, звучи као изазов нама. Да, изазов за нас, како бисмо поново из почетка стварали благодатне залихе, то су добра дела у нама. Како каже Јеванђеље: „Где мољац не може да нагризе“, где рђа ту доброту не може ништа да учини. Где нема трулеж, где не може нико да нас покраде, јер нико не може наша добра дела покрасти, браћо и сестре, осим ако их ми не упропастимо. Човек ствара и добра и, нажалост, зла дела. Човек може да чини толико добра да му се каже и Бог може задивити, а исто тако човек може да чини таква зла да га се и сам ђаво застиди. Е то је човек. Ако је човек у Богу и по Богу, он је заиста свемоћан, он је господар над собом.

Дакле, браћо и сестре, тим вредностима нас учи Света Анастасија. Знајмо да је она тим вредностима учила своју децу. Ми, када децу васпитавамо у науци Божијој, онда од њих стварамо праве људе. Људе којима дајемо смисао и циљ у животу, таква деца, браћо и сестре, имају правац у свом животу. Кад сам ово рекао, не треба нам, браћо и сестре, наводити Бог зна какве примере у васпитању. Можемо их видети зависно од тога како васпитавамо. Али можемо ли другога васпитати ако сами нисмо васпитани? Можемо ли другога научити ако нисмо научени или ћемо само брбљати и мислити како знам да учим друге?

Браћо и сестре, када је у питању васпитање породице, а наша је породица данас угрожена, растурена, расејана, ако смем да кажем, добрим делом изгубљена, ја тврдим да имамо добру омладину још увек, у односу на оно шта дајемо омладини, у односу на то, браћо и сестре, колико посвећујемо пажњу својој деци и шта им говоримо. Јуче сам рекао, родитељи данас убијају се да им дете буде геније, а хоће ли бити човек, то је изгледа најмање битно. Геније, који си ти геније ако ниси човек? Који си ти геније кад не знаш ништа о Богу, о истини, о Јеванђељу, о Цркви? Који си ти геније? Никакав геније, браћо и сестре. Зато, живети у овом времену, то је озбиљно време. То говорим и себи и вама, озбиљно је ово време, само не знам да ли схватамо у потпуности колико је озбиљно. Сва су времена озбиљна. Јер, у сваком времену треба да тражимо спасење и да кажемо, попут апостола Павла: "Сад је дан спасења, не сутра, данас, сад овог тренутка." Јер после тог тренутка можда ни ја нећу бити ту, нећу моћи да искупим своје време. Зато је наш народ лепо рекао: "Доста је сваком дану зла свога." Гледај, човече, шта ћеш данас, да ли данас постављаш добар темељ за сутра или мислиш: "Ајде, живот ми је дат да га ћердам."

На пример, погледајте само, опростите што вас задржавам, али просто инспирише Света Анастасија када је у питању породица. Погледајмо само данас на улици, погледајмо ове ноћне сате када ни родитељи не знају где им је дете, где деца проводе свој живот током ноћи. Да ли су у кафићима или на улицама? Још важније је да одслушнемо само теме њихових разговора на улици. А он ће на улици говорити оно што је понео од куће. Јер, оно што често говорим, што се не понесе са кућног прага, ни са једном дипломом се то не може надокнадити. А нама је битно дај да му дам диплому, што је потребно и добро и ваља и честито. Дај да му направим кућу, па и то је добро, то си дужан на крају крајева. Дај да му дам кола, све то требаш, али да ли си се запитао да ли си га тиме учинио задовољним? Да ли то дете зна да каже бар ону пристојну реч „хвала“? Него мисли други је дужан да мени ствара, ја сам дужан да пијем, да испијем и пропијем све оно што сам добио.

Дакле, браћо и сестре, треба да видимо шта данас окупира нашу децу. Видите да смо се сви скоро претворили у овај интернет ђавољи, Боже опрости што тако кажем. Игрице, телефони и шта тамо видиш. Кажеш детету играј игрице, он тамо гледа како се они убијају, како један другоме подмеће ногу. И ти си срећан што си дете умирио. Па, јеси ли му дао праву вредност? Ниси! Не кажем да нам не треба интернет, треба, техника нам треба, све нам то треба, али техника треба да ми њоме господаримо, а не она нама. Дакле, браћо и сестре, због свега тога Црква је у свету. Да одгаја људе у васпитању у Господу, тим васпитањем се ствара нови човек, Христолики човек, човек по Богу, човек у правди, истини. Другим речима, ствара се Божији човек, односно светији човек. А светом човеку није дозвољено да ради шта хоће.

Дакле, браћо и сестре, примери тога су Светитељи наши, а и наша Света Анастасија коју данас прослављамо. Зато је замолимо да се моли и за наше садашње и будуће мајке. Заиста, мајке постану крило одакле ће деца да се греју. Јуче сам споменуо, каже један човек завршио све школе, сву науку овога света што постоји. Кад су га питали ко ти је највише помогао да стекнеш такво знање, он је рекао: "Највише ми је помогло крило моје неписмене мајке." Видите, имали смо неписмене мајке, али смо имали мајке које су имале Духа Божијег у себи. Имали смо мајке које нису знале да пишу оловком, али су знале да пишу по срцима своје деце. Е то је права писменост, то је права наука, браћо и сестре. Зато нека нам Господ помогне и молитве Свете Анастасије да се озбиљно узмемо и размислимо куда идемо. Видите да нас је све мање, мање се рађа, јер имамо преча посла.

Опростите што ћу рећи, пре неког времена дође ми један млади брачни пар у канцеларију и разговарамо тако па их питам, пошто сам их венчао пре две, три или четири године, кажем: "Имате ли деце?" Каже: "Немамо." "Јел их немате или их не желите?" Знате шта си ми одговорили? "Нама прво треба каријера, па после деца." Ако тако гледамо, нестаћемо са лица земље. Онда ће заиста Свети Сава, како песма каже, како клечи пред Богом и плаче за српским народом, заиста плакати. А ми треба да га обрадујемо ако живимо Јеванђелски и ако живимо онако како нас је учио Свети Сава.

Бог нас благословио! Амин!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заамвоној молитви Митрополит је пререзао славски колач и честитао славу храма свим окупљеним верницима, домаћинима храмовне славе и свештенику Миливоју Старовлаху са породицом.

јереј Немања Искић