Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Владика обратио се сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помаже Бог браћо и сестре. Јеванђеље које смо сада чули нам говори о позиву апостола, на службу апостолску како би они били мисионари речи Христове и проповедници Царства Небеског. Ово Јеванђеље нам открива једну велику тајну, а у исто време и једну велику истину, тј. да је Господ ове Галилејске рибаре учинио ловцима људи. Рибаре, просте људе, неуке људе, људе који су били из Галилеје. Галилеја и Галилејци су народ који Јевреји и дан данас сматрају непросвећеним, чак их сматрају духовно слепим, истичићи тако свој неки високи положај. Христос управо долази у Галилеју, и управо из те непросвећене Галилеје узима своје ученике учинивши их светилницима своје вере и свега света. То показује да се Христос у свом одабиру ученика није руководио звањем и имањем, него се управо руководио простим и чистим срцем, вером и искреношћу коју је Господ видео код ових рибара. Ми данас често сматрамо да нам нешто припада по неком аутоматизму, по наслеђу, као што су Јевреји сматрали да су они једини изабрани Божији народ, а све друге народе су сматрали недостојнима. Христос показује да се децом Божијом могу назвати само они који искрено верују у Господа Исуса Христа, само они који слободно желе и истински желе да следују Христа. Христос није волео ни гордост, ни охолост, ни сујету јеврејску, као што то не воли ни код нас. Више је Бог волио те просте, безазлене и покајне грешнике, него надмене какви су били првосвештеници у њихово време који су себе сматрали мудрацима. Данас имате људе који сматрају себе мудрацима, и то испољавају и мисле да су својом мудрошћу запленили род људски, а не знају уствари јер им гордост не дозвољава да сагледају да тим уствари не показују мудрост, већ обрнуто. Ко је мудар? Да ли онај који је изучио све науке овога света или онај који је изучио Јеванђеље и Јеванђељем живи. Зато је Христос једном приликом рекао за те немудре “Хвалим те Оче Господе неба и земље, што си ово открио од премудрих, а открио безазленима јер је тако била воља Твоја“. Безазленост, смиреност је много вреднија од овосветског, али то не значи да не треба на изучавамо овосветске науке. Мудрон човеку, јеванђелском човеку, човеку Цркве овоземаљска наука може да помогне да се још више приближи Христу. Ако га та наука одваја од Христа, од заједнице, то је наука на пропаст. Јеванђелска наука је највећа наука. Где ћеш већу науку од овога што каже Христос “ Што не желиђ себи немој чинити ни другоме“. Који каже да волимо и непријатеље своје, што значи да подносимо једне друге, да се збијамо у редове Христове, а не да се делимо једни од других. Зато је Христос често узимао оно што је пред светом одбачено, како би показао да место у Царству Божијем подједнако чека сваког човека који искрено показује веру и да има Христа у себи и да сведочи Христа својим животом, без обзира на расу и националну припадност. Господ свима правично суди са љубављу. Када Господ позива прве апостоле, они остављају без икаквог премишљања мреже и полазе за Христом. Да се запитамо сада да дође непознати човек и да нас позове да оставимо све што имамо и да пођемо за њим, да ли би неко то учинио? Чиме ме награђује што остављам, породицу, децу, посао, шта ми обећаваш? Ја лишавам своју породицу хлеба којим се храни. Апостоли нису постављали таква питања, зато што су Христовом гласу осетили Бога, осетили љубав Божију и да их Господ никада неће оставити. Данашња Литургија нас позива да кренемо за Христом, позива нас да волимо једни друге, позива нас да горе уздигнемо срца, позива нас да примимо светлост неприступну. Што значи да је Литургија позив, а сви који смо крштени смо позвани, само је питање да ли се оглушавамо на тај призив. Могли су и апостоли да кажу не, али да ли би их данас славили, не бих. Зато су они велики, а они који су сматрали себе великима. где су они? Где је Нерон, где је Диоклецијан? Само се данас по злу спомињу, а апостоли из љубави. Христос је у њима видео чисте душе, наш народ али и Црква су вековима више живели честитошћу него ученошћу. Честитост и поштење много више вреди од свих наука овога света, али понављам то не значи да не треба да изучавамо науке овога света. Ови апостоли су имали чист образ, а какав је наш образ? Погледајмо има ли у нашем образу доброг? Нас је Бог створио по слици и прилици својој, ми смо икона Божија. Да ли смо ту икону затрпали својом не марношћу, својом гордошћу или неким другим поступцима. Зато је потребно да се предамо Христу и да се одазовемо Његовом позиву, али не као што неки духовници кажу : само се ти предај. Предај ти душу, срце и ум Богу, а Бог ће онда подићи то твоје тело. Ми често не чујемо један другога, зато што чујемо само себе и зато не можемо да прихватимо другога. Зато што не чујемо другога зато су нам празне породице, нема рађања, зато су нам празни манастири, села, држава, онда ће бити и Црква празна. Молимо се Богу да нам помогне да се одазовемо позиву Христовом, јер Он нас и данас позива. Отворимо уши своје да чујемо мало Бога, да чујемо другога, немојмо само себе хвалити. Сатана неће мир међу људима, он хоће свађу, он неће Бога, он хоће себе. Ако гледамо само како да оговарамо другога, онда заиста нисмо чули позив Божији него позив онога другог. Ми крштени који се данас овде налазимо послушајмо Јеванђеље и учинимо се, колико толико, достојним да будемо призбани. Да одржимо призвање кроз Цркву, кроз послушност, кроз Јеванђеље.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На данашњој Светој Литургији Високопреосвећени Владика рукоположио је расофорног монаха Лонгина у чин ђакона. Новорукоположеног ђакона Владика је својом беседом подсетио на значај службе у коју ступа.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована