Чтецирали су Александар Цалић и Владан Степовић.

Након прочитаног Јеванђеља по Јовану, епископ се обратио присутном народу:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Данашње јеванђеље нам говори како је Господ наш, Исус Христос, у једној пустињи нахранио 5000 људи са само 5 хлебова. Пустиња, сама реч каже шта је, да у пустињи нема ништа што би могло да одржи живот људи, али браћо и сестре, у пустињи је онај који храни и чува целу васељену, а то је сам Господ наш Исус Христос. Он је себе дао целој васељени, целом роду људскоме и сваки онај који верује у њега и храни се њиме, он ће живети довека. Он ће живети и у овом, али живеће и у оном веку и оном свету. Зато Спаситељ који зна све шта хоће да ради, пита апостола Филипа, просто га куша, јер хоће да што више привуче пажњу народа на то чудо које ће он да учини и пита Филипа да да хлеб народу. А Филип устаје и остаје при својој немоћи људској и каже: “Господе, где у овој пустињи да нађемо толико хлебова да нахранимо толике људе”, чак и спомиње цену, односно висину новца у то време, како је новац вредео па каже: “Ни за 200 динара, нема довољно хлеба”. Дакле браћо и сестре, и ту заиста видимо да људска логика нема много важности, да људска средства и силе ту не помажу. Али има излаза, а излаз је у Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. Ово нам све говори да имамо излаза у пустињи нашег унутрашњег живота, да ми увек имамо излаза у сваком тренутку било шта да нас снађе и било где да се нађемо и било шта да нас окружује, излаза има само ако имамо веру. Верујемо у Господа, а знамо да нас Господ неће оставити.

Никад Господ не оставља човека, нажалост човек оставља Бога. Човек оставља Бога кад изгуби веру. Човек оставља Бога када о себи почне да мисли високо. Човек оставља Бога кад га опколе страсти и сласти овога света. Човек оставља Бога када падне у гордост, у сујету. На много начина има како човек оставља Бога, али један једини начин јесте да нас Бог неће оставити, а то је наша вера. Јер ми вером усељавамо Бога у себе. И заиста нам данашње јеванђеље каже за Христа када је питао Филипа да донесе хлеба, а каже: “Знађаше шта ће учинити”. Зна Бог све. Зна, браћо и сестре, да божанском силом својом ће решити и питање исхране толико људи. Чини чуда, а чуда су тамо где је вера. Где нема вере, нема ни чуда. Где је вера ту су и чуда, браћо и сестре.

Видимо како Бог умножава ове хлебове и даје ученицима да они поделе народу. Да би се и сами ученици уверили у Божанство Господа Христа, у његову моћ, у његову силу. Даје још ученицима, јер они учествују заиста у овом божанском чуду. Каквом чуду? Сами видите чуда, узимају тих пар хлебчића да у њиховим рукама хлеб расте, хлеб се умножава и они деле народу. Дакле те беспомоћне руке људске постају посредници умножавања хлеба. Да би тако Спаситељ показао њима да они моги сами чинити чуда. И ми можемо да чинимо чуда. Неки ће казати: “ја не могу”, само провери колика ти је вера и каква ти је вера. Како приступаш вери? Како чуваш веру? Како живиш вером? И онда ће ти се само рећи зашто не чиниш чуда. Сам Господ је рекао: “Све је могуће ономе ко верује”. Дакле, браћо и сестре, Господ чини моћним оно што је за човека немоћно. Што људска логика човека не може да схвати. То може и бива када се са потпуном вером и безграничним поверењем вршимо све оно што нам Господ каже. Све оно што нам Господ наређује, иако у Светом писму ми немамо императива. Немамо нигде да Господ каже “ти мораш”, него Господ каже “ако хоћеш”. Оставља нама да ми сами изаберемо шта хоћемо и човек бира шта хоће, али човек бира по ономе што он јесте. Смирен човек ће стално посезати за смиреношћу. Горд ће стално посезати за гордошћу.

Дакле браћо и сестре, зашто је Христос пре умножавања хлеба молио? Како каже данашње јеванђеље да је заблагодарио Оцу Небеском. Исус Христос друго лице Свете Тројице, потпуно раван Богу Оцу, потпуно раван Богу Духу Светом, али он се моли Богу Оцу Небеском. Зашто? Зато да би присутном народу показао, не само онима који су били у пустињи него целом роду људском до краја века и света да увек када хоћемо да затражимо нешто од Бога, да треба да га замолимо, да треба да се молимо. Молитва треба бити ватрена молитва. Она мора да излази из смирења, а не од сувишка срца. Она мора да излази док је ум наш повезан са срцем и да у молитви тражимо оно што нам је најпотребније. Да не тражимо сад, како неки кажу: “Владико ја не верујем у Бога, јер сам му се молио да ми направи кућу и није ми направио кућу”. Пазите он је мислио да му је молитва исправна. Зато ми треба да проверимо каква нам је молитва, шта молимо и зашта молимо, браћо и сестре. Неће Бог да направи кућу, али је Бог теби дао да можеш ти да је направиш уз помоћ и благодарност Божију. Дакле, зашто треба да се молимо, па зато што молитва има чудесно дејство. Видите сам Господ Христос се молио и умножио хлебове. Молитва има чудесно дејство, а када се тој молитви придода и вера, онда нам, браћо и сестре, Бог узвраћа по мери наше вере и по оној унутрашњој јачини наше молитве. Често ћемо рећи: “ја сам се молио, а није ми Бог дао”. Ти си се молио када си се нашао у невољи некој, па си се сетио Бога. Да ли си се сетио када си био у неком радосном стању? Ретко нажалост. Зато је потребно да се Богу молимо првенствено да нам да Бог спасење, али исто тако је потребно да се ми Богу заблагодаримо на све оно што нам Бог даје. Верујте да нам Бог даје и више него што ми заслужујемо. Бог нам даје много више оних незнаних дарова, него оних знаних. Даје нам по мери вере наше, а где је вера, ту су и чуда, а где нема вере, нема ни чуда Божијих.

Још нешто бих данас придодо овом чуду Спаситељевом. Ту видимо да је он чудотворац. Зашто је Бог чудотворац, па зато што је Бог творац. Он је тај који умножава оно зрно пшеничино. Бацимо једно зрно у земљу, а оно клија, расте, ствара клас, а у класу не једно зрно него мноштво зрна. Дакле, браћо и сестре, и он преображава то зрно у тај много плодни клас како кажу Свети Оци: “силом својом Божанском”. Разуман човек, то чудо стално открива и у природи коју је такође Бог створио. За нас је врло важно да још један сегмент из овог данашњег јеванђеља, овог храњења 5000 људи са 5 хлебова, то је да народ који је слушао реч Христову, он се у ствари хранио речима Христовим. Док је слушао реч Христову, народ није мислио ни на храну, није ни мислио што је у пустињи, што нема ниге близу села, што нема нигде близу куће, није ни мисио на ту раздањину од које је дошао из своје куће у ту пустињу. Тај народ је био жељан да слуша реч Божију. Зато Господ и каже: “не живи човек само од хлеба, него од сваке речи која излази из уста Божија”. Слушати, то је важно. Да послушамо на првом месту Бога, а онда да послушамо и другога. Сећате се кад је Христос тамо беседио, па су дошли Апостоли и Пресвета Богородица, па му кажу: “чекају те браћа и мајка”, а он каже: “моја браћа и моја мајка су они који слушају реч Божију”. Не она природна мајка, него ко слуша тај ће постати и мој отац и мајка и онај који ми није отац и мајка ако га послуша, он ће ми постати. Зато од слушања све бива, а од непослушности све бива што је најгоре. Зато да се помолимо Богу, да нам Бог помогне да слушамо, у овом смислу Цркву Божију, да слушамо Бога, да слушамо Свето јеванђеље, али не само да слушамо и да научимо јеванђеље напамет, него да испунимо. Господ није рекао: “благо онима који само науче, него који науче и испуне”. Ако ниси научио, нећеш ни испунити. Зато треба да се учимо животу. Да се учимо у вери. Да се учимо, браћо и сестре, да слушамо Бога. Онај који слуша Бога, послушаће и мудре савете другог човека, јер Бог мудрима даје да он може да укаже на добро том другоме. Али кад је човек пун себе, може да ти говори, Боже ми опрости, и Свети Сава, а не вреди, ја сам зацртао да је једино исправно само мој начин живота, како се ја молим, шта радим. Проверавајмо, и шта радимo, и шта мислимо, и шта чинимо, то проверавајмо Црквом и јеванђењем.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић