ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У “ЗАВОДУ ЗА СМЕШТАЈ ОДРАСЛИХ ЛИЦА” МАЛЕ ПЧЕЛИЦЕ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У “ЗАВОДУ ЗА СМЕШТАЈ ОДРАСЛИХ ЛИЦА” МАЛЕ ПЧЕЛИЦЕ

У четвртак, 6. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску литургију у храму Светог Луке Кримског у “Заводу за смештај одраслих лица” у крагујевачком насељу Мале Пчелице.

Епископу су саслуживали: јеромонах Михаило из манастира Тумане, протојереј Милан Петровић, јереј Владан Вуковић, јереј Ненад Милојевић и протођакон Иван Гашић.

Пре почетка Свете литургије, Епископ је осветио звоно за храм, док је у току службе пререзао славски колач који су припремили запослени и штићеници ове установе.

Након прочитаног јеванђељског зачала Епископ се богонадахнутом беседом обратио окупљенима, рекавши:

“ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Радујем се заједно са вама што смо се данас сабрали у овом Светом храму који је посвећен великом светитељу Светом Луки кримском. Радујем се што смо данас и осветили нови звоник са кога ће звоно позивати не само штићенике и запослене већ све који су у близини да дођу на молитву. Нама су потребне молитве да нам Бог помогне и да нас спасе од искушења, а њих није мало. Зато ми као хришћани не смемо да малаксавамо у било какво стање да западнемо у животу. Да не би човек потонуо и пао, њему је на првом месту потребна вера у Бога и поверење у њега али и у другог. Ми смо сви позвани да се ослањамо прво на Бога али и на други. Има дивна изрека која говори управо о томе и каже да се дрво на дрво ослања, а човек на човека. Најважније је видети да ли имамо на кога да се ослонимо. Имамо Бога, светитеље, али имамо и људе. Ако дођемо са друге стране у питање да немамо на кога да се ослонимо, треба се запитати да ли други има ослонац у нама. Када год сам дошао овде, посебно овде, када се сусретнем са тимом уважене директорке и сарадницима и радницима, који овде обављају ову свету дужност, а коју сигурно не би могли да обављају да немају љубави. Овде само љубав може да докаже да волимо свакога, без обзира какав је ко. Чинити добро као што запослени чине према штићеницима, који им помажу да своја душевна стања учине лакшим, јесте суштина живота. Ако ништа не можемо помоћи другоме, можемо са тим другим и разговарати. Потребно је разговарати и схватити то стање другог човека, и важно је да не изгубимо осећање. Када човек изгуби осећање, питам се да ли је то човек, да ли је тај боголико биће. Свакога од нас рана своја боли на свој начин, али никада не смемо рећи да је туђа рана мања од наше, јер је нехришћански. Како кажемо да је наш бол само бол, док другога није. Ако човек дође у такво стање, онда је то изолација и никако није добра јер је Бог човека створио за заједницу. Створени смо а заједницу са Телом христовим, па онда и за све друге заједнице, на првом месту и за породицу. Ако не осетимо члана своје породице, не можемо га ни разумети, а ако га не разумемо нећемо ни имати осећај за таквог човека. Увек се сетим речи апостола Павла који каже да носимо бремена једних других и тако испунимо закон Христов, када дођем овде. У ношењу бремена другога јесте испуњавање закона Божјег. Сви смо ми на неки начин оптерећени и забринути али је важно д аимамо разумевање. Сви смо ми под својим слабостима. Нема човека без слабости јер нема човека без греха. Када год човек чини грех он прво слаби себе јер је тај грех камен који притиска човека и човек се не сналази. Али, вера и љубав су карике које нас вежу у једно тело, а мисли се на Цркву Христову. Човек се не спасава сам, већ се спасава кроз другога, зато нам Бог другога и даје, да не бисмо виленели. Човек је зато и позван да ту заједницу јача, да помаже да буде здрава и то здрава Духом. Када је у човеку дух здрав, може имати много невоља и разних болести, али му оне неће моћи ништа и неће моћи да га пољуљају. Ми своје слабости треба да осећамо као слабости другога и другога као своје слабости и тако уједињени у чланове Богочовека Христа у тело Христово, ми на тај начин помажемо себи али и другима да и они лакше носе свој терет. Али је страшно када човек не осећа да има терет. Такав човек мисли да је здрав, али да ли ће то здравље бити трајно и вечно. Ми треба да мислимо за данас као што и каже јеванђеље али да мислимо и за сутра. Прво је потребно испунити оно што нам треба за данашњи дан, јер сутра нас већ можда неће бити. Да ли човек који не чини добро може да се назове човеком, наравно да не може јер не осећа другог човека. Људско тело је један диван пример како је све у телу зависно једно од другог. Људско око помаже нози јер око гледа да нога не згази где не треба. Једно другоме помажу и зато је и човек позван да помаже један другоме колико можемо. Не тражи Бог од нас да чинимо више него што можемо, али ни мање. Човек мора стално да мисли да може још више и више, а то може када се ослања на Бога и када има веру. Када човек има веру, тада се губе границе издржљивости. Када је то тако у свакодневном животу, тако је и у духовном животу. Једни су ноге, други су руке и свако од нас има функцију у телу Христовом. Ако један орган оболи у човеку, онда болују и други удови јер сарађују. Ако се лечи један орган он помаже и другима. Тако човек треба да схвати свој живот. Сви смо свакоме потребни јер сви они помажу другоме али знајмо да ако прво помогнемо другоме, онда заиста имамо право да очекујемо да и нама други помогне. Али немамо право да нама други помогне, а ми другоме ништа. Оно што често говорим, затворена шака ништа не даје али ништа и не прима. Човек без љубави није човек, а човек вреди онолико колико љубави има према Богу и другима. Ми када живимо у осећању такве заједнице, носимо бремена једни других. Ови људи овде осећају када им неко узме њиховог бремена. Ако ништа друго да питао како је, а не да мислимо да су они у друго стању и да не прилазимо. Бог нам даје и такве људе да бисмо се ми освестили и да молимо Бога да не дођемо у то стање. Ако не носимо бремена једни других, нисмо хришћани. Ми смо хришћани на речима, а речи су једно док су дела друго. Ми своју веру треба да држимо на делима и да делима својим покажемо да верујемо. То што ћу се бусати и говорити да сам хришћанин православац не значи ништа ако то не спроводимо у дело. Ако смо православци и Светосавци треба тако и да живимо. Потребно је то осећање према другоме. У самој ствари у цркви Христовој, треба да буде оно наше, а не моје. Ако истичемо себе и све док ја не заменимо са ти, нећемо бити на исправном путу. Ми треба да се огледамо једни у другима и то значи да ако смо здрави, помогнемо једни другима, ако смо учени треба помоћи ономе који није. Апостол Павле и каже да је у немоћима јак, то значи да је јак када је немоћан да чини зло другоме.

Ето тако је управо и живео и радио Свети Лука кримски коме је храм и посвећен. Његов живот је био посвећен другима. Био је Епископ и лекар, и за њега је била радост да учини другоме добро. Знате како се осетимо када ми учинимо добро другоме, зар нас не обузима нека радост због тог дела. Свети Лука је себе давао за друге и све је чинио из љубави. Био је и духовни и телесни лекар. Духовно је лечио Христом, телесно је лечио лекарском вештином, али када се то двоје споје, онда има огроман значај ономе коме се даје нешто од тога.

Нека је срећна слава овог храма и благословен наш долазак и сабрање. Да се молимо Богу да помогне вама који се бринете о штићеницима овде, а да Бог и Свети Лука помогну да и они лакше носе те душевне немоћи. Нека би нам Господ помогао да будемо бољи људи. Нека је срећна слава и нека нам Господ и Свети Лука помогну да се угледамо како је лепо живети за другога јер је то она права и истинска љубав када смо спремни да свој живот дамо за другога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец