Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

“ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Данас наша света црква слави Светог мученика Јована Владимира. Владара који је владао Зетом и једним делом Албаније. Човека који је био испуњен вером, који је том вером живео и који је био сав саткан од љубави и он сам био љубав. Није он волео само Бога и ближње, већ је волео и непријатеље и ако читамо његово житије, видећемо како су се његови пријатељи постали мучитељи, али он је по угледу на Господа Христа, архиђакона Стефана, молио Бога да њима то не упише као грех. Човек је прави човек тек онда када је љубав јер је човек икона Божја. Зато онда он треба да буде слика љубави Божје. Духовна љубав је тако силна, да она никада не уступа место ничему већ увек влада душом онога који љуби, који воли и знак истинске љубави јесте ако се ми радујемо са онима који се радују и ако тугујемо са онима који тугују. Другим речима, ако носимо бремена једни других. Треба рећи и то да се љубављу постиже не само тајна Бога и бесмртност душе него се постиже свако створење уопште. Данас, нажалост, поједини људи стављају љубав на место страсти, пожуде и то називају правом љубављу. Чак ће и своју гордост претворити љубав, али то није љубав. Љубав је тамо где је Бог, тамо где је онај други па нека је и непријатељ. Љубав се рађа из молитве и расте молитвом. Што се више молимо то више љубимо Бога и другога. Ако другога волимо онда нећемо мрзети и осуђивати другог, већ ћемо бити снисходљиви према таквима. Када све ово имамо на уму онда није чудо када кажемо да љубав покрива мноштво грехова. А, гле, ми се често трудимо да изнесемо грехе другога, да причамо о гресима других и њиховим недостацима али заборављамо на своје недостатке и заборављамо своје грехе. Заборављамо и своје поступке али пратимо другога, шта ради, говори, како се понаша. Па онда узимамо у своје руке правду, а то је Божји посао. Човек је љубав јер је божанско биће. Света љубав је јеванђељска љубав, она љубав која воли све подједнако. Бог воли подједнако свакога човека, праведника и грешника. Грешник ће да пита како воли грешника јер себе не убраја у исте, али љубав Божја покрива све наше недостатке, али се ње треба сећати и на ту божанску љубав узвратити нашом љубављу. Наук јеванђеља Христовог јесте да нема љубави према човеку без љубави према Богу и обрнуто. Само љубав према Богу даје силе да волимо човека па макар он био и у греху. Грех треба осуђивати али не треба осуђивати човека који греши. Ми ту најчешће не умемо да правимо разлику већ са грехом осуђујемо и човека. Грех је ушао међу нас онда када је човек престао да воли и слуша Бога. Грех је настао онда када је човек окренуо леђа Богу, али Бог из велике љубави није окренуо нама леђа него пошао за нама. На љубав Божју треба да личи родитељска љубав јер прави родитељ осуђује нешто што дете учини али не може га мрзети. Само љубав јеванђељска даје силе човеку да буде истински смирен, кротак и трпељив према људима иако су њихове мане и греси очигледни. Што је човек ближи Богу, ближи је људима. Ми до Бога долазимо преко другога и обрнуто. То је богочовечанска истина, истина посведочена многовековним православним искуством. Људи највеће љубави су уједно и људи највеће вере. Ако имамо љубав, онда ће она у нама веру дизати и ако имамо веру она ће подизати љубав. Када имамо веру и љубав, имамо и наду за наше спасење, али и да се надамо да се спасавају и други. Насупрот љубави стоји мржња која нас окива, која нас стално притиска и сабија нас у земљу зато што грех сабија човека у земљу. Али, Бог је љубав и многомилостив и Он ће нам опростити али треба и ми да опростимо другима. Како опраштамо грехе другима тако ће и Бог нама опростити. То и читамо у највећој и најсадржајнијој молитви, молити Господњој. Како тражити од Бога опроштај, а нисмо спремни другоме да опростимо или то праштање најчешће сводимо на ону реч “опраштам ти”, а у дубини своје душе гајимо мржњу према другоме. То је зато што у нама не влада љубав, већ грех који све мрзи док је насупрот греха љубав и то љубав која све изграђује.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец