Након прочитаног јеванђеља, Епископ се верном народу обратио, рекавши:

“Христос Васкрсе!

Срећан празник данашњи празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене коме је овај храм и био посвећен, а сада је слава капеле ове обитељи. Нека је благословено и данашње сабрање у овом манастиру где смо се сабрали да се Богу молимо, да га се сећамо кроз молитву јер како кажу Оци, треба се непрестано молити, мислити на Бога и молити Га да нам подари спасење, здравље и да нас сачува од искушења и невоља. Потребно је такође да нас сачува у православној, крштењској вери. То је вера предака наших, светих предака и заиста Бог у свако време шаље народу по неког дивног светитеља, човека који благодаћу и силом Божјом и својим светим животом, помаже том народу да приђе Христу и да се одржи у вери. Наше је да прилазимо Богу, а Он је ту, но Бога не треба тражити на другим местима већ треба Га наћи у себи, у свом срцу. Ако је Бог у нама, онда је и око нас и са нама. Тако је Бог у оно тешко време по хришћане, послао управо Светог цара Константина, да својим едиктом прогласи верску равноправност и престанак прогона који је трајао читава три века. Свети цар Константин је заиста дао могућност да сви могу да исповедају своју веру, а не само хришћани. Овим актом су хришћани могли јавно да исповедају веру, а да не пострадају. Они не само да су исповедали већ су и живели том вером и веру претварали у дела. Дато је хришћанима да могу градити своје храмове, долазити у исте и присуствовати богослужењима, а првенствено да у храмовима служе литургију и да се причешћују. Исто је и нашем народу Бог подарио Светог Саву у периоду када је нашем народу било то потребно. Свети Сава нам је дао веру и научио нас шта је вера и он нас је кроз веру привео Христу. Не само што нас је привео већ нас је у Христу и крстио. Само Бог зна шта би било од нас и каквим бисмо се именом звали данас да није било Светог Саве. Бог жели спасење свим народима јер је Христос себе дао за све нас. Оно што је битно споменути на овај диван празник јесте то да је цар Константин видео на небу Крст који је сијао као сунце и чуо речи, “Овим побеђуј”. Он није имао дилеме већ је узео крст на себе, са њиме пошао да брани веру хришћанску, оно што је такође занимљиво напоменути јесте и то да је дао да се крст нашије свим војницима на одећи. Постоји једно предање које говори о периоду када су нас Турци поробљавали и кад су видели свештеника да иде испред војске са крстом, говорили су да ту победу не могу добити. Ко год је ратовао против крста и цркве, није рат добио. Империје и народи су пропадали, али црква је остала зато што је саграђена на крвљу мученика и зато што је црква тело Христово, а ми сви појединачни органи Тела. Када је Константин видео крст на небу, стекао је сигурност да истраје за истином. Није мислио да је он тај који може да победи већ је веровао у Христа. Узео је Крст на себе и заиста је једино тако могао да победи оне који су хришћане убијали јер су хришћани веровали. Цар се наоружао најјачим оружјем, а то је Крст Христов. Зато је наш народ увек говорио, “Без Крста ни преко прага”. Ово је поука за нас и диван пример да ако хоћемо да победимо наше духовне непријатеље, треба да узмемо крст и да га следимо јер је на њему победа. Господ Исус Христос је преко Крста победио грех и смрт и наш пут је крстоваскрсан. Сећамо се када су Господа осудили и дали му да носи крст, да је приликом ношења Крста клецао. То значи да и ми клецамо али не смемо да поклекнемо већ треба да верујемо у Крст и силу Крста. Потребно је да знамо да без Крста нема ни спасења.

Када је Свети Макарије Велики ишао пустињом и молио се, сретне га ђаво и њега упита Свети Макарије, чега се највише плаши, а овај му каже да се плаши крста и причешћа. Ово је доказ да ни ђаво не може против Крста. Потребно је да када узмемо крст, на првом месту победимо себе, да се наоружамо крстом који је Крст силе, славе и крст победе. Потребно је да затражимо помоћ Божју да нам Он помогне да изнесемо свој крст. Сваки од нас има Крст али је потребно да будемо благодарни и да не ропћемо под њиме. Када смо немоћни, тада смо јаки по речима апостола Павла. Овде се мисли на немоћ да се чини неко зло и оно што је лоше.

У крсту је цар Константин спознао и видео истину Божју и схватио да једино истином треба живети и истином се треба служити, а не лажима. Како каже наш народ, у лажи су кратке ноге и зато треба ходати за Христом који је једина истина. Потребно је да ширимо истину, у себи и око себе и немојмо се трудити да оптужујемо и осуђујемо друге да бисмо се некоме прилагодили или да бисмо били велики у туђим очима. Ако се служимо истином, онда ћемо и другоме помоћи да се ослободи лажи, превртљивости, фарисејства. Да се не претварамо да смо бољи него што јесмо, већ да признамо себи себе. Сам је Господ Исус Христос рекао, “познајте истину и истина ће вас ослободити”. Ми смо данас заробљени јер не живимо довољно истином Божјом или што је горе, проглашавамо истином оно што нама одговора. Треба имати на уму да је једна истина, а то је Господ наш Исус Христос. Када човек прогласи нешто истином, он је у највећој заблуди и највећој обмани.

Да се помолимо Богу и Светим равноапостолним царевима Константину и Јелени да се они моле Богу за нас, да се учвршћујемо и утврђујемо у вери православној. Што буде више вере у нама, биће и Бога у нама и истине. Тада ћемо се трудити да будемо весници истине, а не неистине. Потребно је да се угледамо на цара Константина и да узмемо крст свој, да га носимо са поносом јер знамо да нас он неће оставити, као што нас ни Бог не оставља, ако ми Бога не оставимо.

Нека је срећан празник и слава сестринству овог манастира и нека је благословен наш долазак у ову светињу и да се што више сећамо Бога и да са Њиме разговарамо кроз молитву јер онај који се моли нема времена да се бави абровима и другим небитним стварима. Тамо где је ум повезан са срцем и срце са Богом, онда заиста нема места у њему за било шта што није од Бога.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец