Чтецирали су господа Лазар Коларевић, Марко Лазовић и Игњат Сенић.

После прочитаног Јеванђеља, владика се обратио сабрању речима:

“Христос васкрсе браћо и сестре!

Колики је значај Христовог Васкрсења најбоље можемо да видимо кроз богослужење, јер данас се служи иста Литургија као и на сам дан Васкрса. Заиста, Васкрсење Христово потиснуло је сва чуда, сва дела, Господ отуда, да није било Васкрсења, не би било ни хришћанства. Славимо Васкрсење Христово ових дана и славићемо га све до Вазнесења и славићемо преко целе године, јер је свака недеља мали Васкрс. И киада славимо Васкрсење Христово, а то зн ачи браћо и сестре да више, последњу реч, да више нема смрти, последњу реч нема тама, Него да има светлост, да последњу реч нема туга, јер последњу реч има радост, и зато и свети владика Николај када је певао – Христос васкрсе радост донесе. И како да се не радујемо браћо и сестре, када је Христовим Вфаскрсењем побеђена смрт, побеђен грех, ђаво, а има ли веће победе – нема! Дакле, последњу реч нема неправда, последња реч припада правди. Усамљљеност, самоћа, немају последњу реч. Има је заједница љубави између Бога и људи и међу људима међусобно. Нема више ни непријатељства, пријатељство има последњу реч. Нас је Бог створио за заједницу. Створио нас је да заједно радимо на свом спасењу, да се заједно радујемо заједници једних са другима. Да се не издвајамо из заједнице Бога и људи, чим се човек из ње издвоји, он, како то каже један велики духовник, психички оболи. Зашто? Па зато што је себе ставио на пиједестал. И такав човек све више тоне у самоћу, јер он осећа да нема заједнице која ће га носити, која ће га подржати, јер он неће заједницу. Зато браћо и сестре треба да будемо пријатељи међу собом и са Богом, и тада ће међу нама расти пријатељство. Осећаћемо сваког човека као себе. Онда се нећемо пшовлачити у себе, него ћемо прилазити да помогнемо другоме, а не да се издвајамо. Дакле браћо и сестре, последњу реч нема лаж после Христовога Васкрсења. Нема лажи, него има истине. И такође, последњу реч нема грех, јер је Господ победио грех, нема смрти, јер ју је Господ победио. Има врлине која има последњу реч. И на крају, добро ће победити, зло ће бити побеђено. Гордост ће наша бити побеђена, сујета, себичност, саможивост, биће побеђени, али, док човек не прихвати победу Христовог Васкрсења, он ни у чему неће победити. Јер је Васкрсење та сила Божија у нама, која нам даје моћ и силу да победимо прво себе, јер човек је сам себи највећи непријатељ. Кад човек победи себе у себи, онда заиста у његовом бићу има места да се смести Бог. Али ако не победимо себе, онда нећемо сместити Бога у себе. Дакле, браћо и сестре, све у свему, последњу реч има Бог. Није наша последња реч, Божија је, јер, како каже свети апостол и јеванђелист Јован – „У почетку беше Реч.“ Она је на почетку, и Реч Божија је последња. А све то значи да последњу реч данас, то знамо, нема смрт, него живот. Зато треба да се радујемо животу, што нам је Бог дао живот да живимо. Живети у радости животној, у ствари, то значи трудити се да живимо у вечној радости. Славимо Васкрсење Христово из мртвих, у тсвари славимо своје Васкрсење. Све док човек не поб еди себе у себи, а да васкрсне, а ми треба сваког дана да васкрсавамо, а то значи да се трудимо да победимо себе, грех и зло, пакост, мржњу, себичност, самозадовољство, јер када победимо било које зло, ми васкрсавамо, а не можемо ниједно зло без покајања. Зато је покајање управо васкрсење. Славећи ових дана Васкрсење Христово, ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашега као смисао свог живота. Јер, ако је наш живот без правог смисла, онда је бесмислено и да живимо. Господ Исус Христос нам је дао смисао живота победивши зло, васкрснувши, без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било ко од нас заузима у данашњем свету. Ако нема Христа у нама, онда нема ни смисла. Човек без смисла лута, он тражи смисао, али на жалост на погрешан начин, јер неће да послуша и да чује шта је то што нам Јеванђеље и Црква говоре, шта је то што нам говори Христос, да је Он Алфа и Омега, почетак и свршетак. И заиста, ако не носимио Христа у себи, ми немамо смисао живота, ми смо изгубљени и лутамо. Онда значи треба да тражимо смисао, али да га тражимо тамо где је Црква. То је Христос, то су Свете Тајне и врлине, то је наш мисао. Дакле, браћо и сестре, ако нема Христа на коме се зида се зида све оно што јесте, онда све постаје бесмислено. Зашто си обесхраврен? Па зато што Христа нисмо сместили у себе. Заиста је браћо и сестре све бесмислено, све је ништа, и смрт је ништа, и отуда, ма колико да смо посрнули, јер смо ми људи слаби, и ако смо промашили живот, што знамо, ма колико да смо малодушни, да смо слаби и немоћни, за нас има наде. Има наде, јер кад имамо Христа у себи, имамо све имамо све, а ако Га немамо – чему да се надамо? Зато човек без смисла нема наду, а чим човек изгуби наду он нема жељу за животом. Зато је наша нада испуњена доласком Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Месија је дошао, Спаситељ, Он је ту, Господ је ту, Господ је са нама, али првенствено у нама, ако је у нама, онда је и око нас. Он је у свету, а Свети Јован Крститељ Претеча каже – „Ја сам слуга Његов.“ Како је дивно бити слуга Божији, али како је и страшно бити слуга греху, самом себи. Христос је дошао као Женик Невести која је Црква. Он је дошао по своју невесту. Она је сва усредсређена на Њега и она је ставила себе тамо где се све догађа око Њега. А где је Христос? У Цркви! И ми док смо у Цркви, ми ћемо бити спасени. Црква је та што нас крепи, снажи, која нам каже – пао си, али устани уз помомћ Божију и тражи је, јер ако је не тражимо, значи да се само уздамо у себе. Такав човек неће прихватити да је грешан и болестан. У Цркви се спасавамо, браћо и сестре, од греха, пакости и мржње, од нечастивих сила, али ако прихватимо Цркву као Тело Христово, божанско тело. Како каже Свети Јустин Ћелијски, спасавамо се од ђавола. Човек некоме служи, или Богу или ђаволу. Свети Јован Крститељ каже у данашњем Јеванђељу да је Христос дошао и треба да расте, а он да се умањује. Он је одмах после Пресвете Богородице, то место припада њему. Човеку не да његова гордост да се умањује, он жели само да расте. Човек треба да расте у врлинама. Све што је љдуско треба да се смањује пред Христом. Човек треба да се повлачи, да се смирава, али смириће се онај ко заиста признаје да је грешан. Господа Христа чини бескрајно великим и недосежним управо Његова безгрешност. Нас људе чини бескрајно малим наша грешност. Зашто? Зато што је Он сав с неба, а људи су са земље и од земље. Све што је божанско, мирише на небо, по речима Светог Јустина Ћелијског. Ако смо само земаљски, онда смо само земља, али ако смо небески онда смо миомирисни. Човек треба да буде тамјан који мирише. Он ако има Христа у себи, он Христом мирише. Браћо и сестре, желим вам свима, и себи и вама, да замиришемо миомиром Христовим, да замиришемо небом. Прави хришћанион је онај који хода земљом, а мисли на небо. И ако се одвојимо од Христа, онда ће нас обузети нечастиве силе и од нас начинити сина пакленог. Треба да се трудимо и да се радујемо Христу, као што то каже апостол Павле. Тамо где је Христос, нема места тузи. Можемо да се ожалостимо, али не смемо да јој се потпуно препустимо. Треба нам вера која нам говори да немамо разлога да очајавамо. Имамо разлог да се радујемо, јер је Христос победио грех, ђавола и смрт! Да нам Гсопод помогне да живимо у васкршњој радости целог свог живота, да живимо у љубави и слози, да живимо тако што ћемо једни другима бити од користи, што ћемо једни другима помагати, давати једне другима, јер ако се не дајемо једни другима, то значи да се не дајемо ни Богу. Али, чујемо на сваком богослужењу – сами себе и једни друге Христу Богу предајмо! Предајмо се Богу, а Он хоће спасење сваког од нас. Хоће да нас спасе само ако ми то желимо, ако слушамо. У Јеванђељу није речено само да ће се спасти они научени, већ они који науче и испуне. Има оних који напамет знају цело Свето Писмо, али им то не вреди ако њиме не живе. Али ми имамо разлога да будемо радосни, јер тамо где је Христос нема жалости!

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Литургије, уследила је трпеза љубави у парохијском дому коју је припремило братство храма.

Ђакон Владимир Степановић