СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА У МАНАСТИРУ КАЛЕНИЋ

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА У МАНАСТИРУ КАЛЕНИЋ

У Томину недељу, 12. маја 2024. године, када наша Света Црква прославља и слави Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Господин Јован служио је Свету Тајну Јелеосвећења и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић.

Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Вељко Гашић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј Александар Гајић, протојереј Малиша Милановић, јереј Зоран Гојић, јереј Горан Јовановић, јереј Срђан Ђорђевић и протођакон Иван Гашић.

Молитвено сабрање су испратиле монахиње шумадијске епархије.

По заамвоној молитви пресечен је славски колач.

Преосвећени се после Свете Литургије обрати присутнима рекавши да смо данас у овој Светињи извршили тајну Јелеосвећења.

“То је Света тајна која немоћи исцељује, јер Дух Свети кроз Свету тајну дејствује, а и ми смо се данас молили Богу за здравље и душевно и телесно свих вас који сте учествовали у овој Светој Тајни и Светом Причешћу и Светој Литургији. Велика је ово тајна и ако размислимо о молитвама које су читане, видећемо да се оне лепе за душу, за срце, јер у њима заиста вапијемо да нам Господ буде милостив, да нам Господ опрости грехе, јер нема човека без греха. Ова Света тајна је још важнија јер смо примили Свету тајну исповести и да се молимо и Богу и Светом Василију, великом чудотворцу, Светитељу кроз ког, толико векова, благодат Духа Светога и његовог нетрулежног тела у манастиру Острогу чудотворе. Неко ће можда зажалити што није данас на Острогу, али где год призовемо име Божије и име угодника и Светитеља Божијег, они су ту. То не значи да не треба да одемо, напротив, треба да одемо и на Острог да се поклонимо његовим Светим моштима. Ако имамо Бога у себи, онда имамо и Светитеље Божије, јер Бог није сам, Он је Света Тројица, је са Светитељима Својим, са анђелима, са угодницима Божијим. Али за све ово нам је потребан вера. Данас смо у овој недељи, како се црквеним језиком каже, Антипасхе тј. Томиној недељи. Чули сте у Јеванђељу, кад је васкрсао Господ јавио се ученицима међу којима није био Апостол Тома и када су му казали „видели смо Господа“, Тома је рекао да док не метне прст свој, руке своје тамо где су били клинови, неће веровати. Није то „неверије“ Томино, јер ништа не бива у Свету без промисла Божијег, је утврдило милионе у вери за ове две хиљаде година да верују у васкрслог Христа. Ми, хришћани, крштени, православни, немамо шта да се распитујемо па да размишљамо „да ли је заиста Христос васкрсао?“ Слушајмо Јеванђеље, а апостол у Јеванђељу каже: „што очи наше видеше, што руке наше опипаше, тог вам Господа ми проповедамо“. Када је рекао Тома да неће веровати, Христос му каже кад си ме видео, када си опипао моје ране, онда си поверовао; Господ му каже да то је добро Томо, али благо онима који не видеше а повероваше. То је вера, да оно што не видимо телесним очима, да нам се духовне очи отворе како би смо видели Бога. Вера је толико велика, јака да види и оно што не виде наше телесне очи.

Овај дан и ова недеља, како је народ још назива, малим васкрсом, треба да нас подсети да стално размишљамо да ми молећи се увек у себи изговарамо: „Господ мој и Бог мој“, као што је то рекао и апостол Тома. Док верујемо у Бога и док је Бог са нама, па и ако наиђу искушења, патње, болести, туге, невоље, а тога је било и тога ће бити, не бојмо се јер је Господ јачи од сваке болести, Господ је јачи од сваке смрти. Читајмо Свето Писмо па ћемо видети како је Он болесне оздрављивао, али их је прво питао: „да ли верујеш?“, јер неће Господ да врши насиље над нама. Он тражи да ми покажемо веру, али не веру на језику, него веру коју треба да преточимо у дела. Ако ми само говоримо „ја верујем“, а уствари не знам шта је вера, па чиним и супротно од вере, каква нам је корист. Каква је корист онима који науче цело Свето Писмо, ако не живе по Светом Писму, то ништа не значи. Када имамо Бога, а имаћемо га ако отворимо срце своје да се у њега Бог усели. А када се усели Бог онда се у наше срце усељава и небо и земља, у наше срце може да се смести цела Васељена. Па када може Господ да буде у нашем малом срцу који је већи од Васељене, већи од неба, већи од земље, можемо и ми допринети својом вером и молитвама Богу, који молитвама Светитеља Божијих, да се Бог усели у нас. Када човек има Бога у себи и када се не предаје лењости и немару, него се труди да чини добро онда Божија благодат оплемењује таквог човека и такав човек постаје мирис Христов. Зато каже апостол Павле за хришћане ви сте мирис Христов или другачије речено ви сте тамљан. Ми када се молимо стављамо тамљан, а дим иде горе, како символиком и ми треба да се уздигнемо горе. Треба да миришемо благодаћу Божијом, да миришемо Црквом, да миришемо Јеванђељем, и знајмо да ако то чинимо иако смо земни људи, ходамо по земљи, онда смо небески људи. Миришемо на оно што је небеско. А ако не миришемо на небеско, онда ћемо, како то каже Свети Јустин Ћелијски, да заударамо на земаљско. Коме је пријатан онај мирис који заудара? Никоме. Дајмо, поклонимо срце, смиримо се пред Богом, али ревнујмо, немојмо да будемо млитави хришћани, него хришћани који заиста имају ревност за Бога. А онај који има ревност, даће му Бог и снаге.

Вековима Дух Свети преко нетрулежног тела Светог Василија чудотвори. Имао сам и ту благодат, јер сам провео тамо три године, да видим многа исцељења, па сам та Острошка исцељења повезивао са исцељењима у манастиру Студеници и ништа друго није остало него да благодарим речима: „Велики си Господе, и чудесна су дела твоја“. То говоримо па ћемо се преобразити, па ћемо се поправити, па ћемо бити бољи људи, имаћемо и веру, али и наду. Али џаба нам и вера и нада, ако немамо љубави. Не можемо да одвојимо ни наду, ни веру од љубави, ни љубав од наде и вере. Вера, нада и љубав то су основне хришћанске врлине које треба да нас красе као иконе Божије. Свако од нас треба да стави прст на чело, па да види колика му је вера, колика му је нада и у кога се он нада и чему се нада, у кога верује и како верује и каква му је љубав. А љубав покрива мноштво грехова каже се у Светом Јеванђељу.

Нека нам Господ помогне и Свети Василије да се освестимо. Можда ће неко ово погрешно да схвати, па ће рећи „али ја сам освешћен“. Ниси! Јер смо грешни људи. Чим имаш један грех ти ниси чист, ни ја, ни ти, нико од нас. Али имамо Бога, милостивога, Бога пуног љубави, Бога који је жртвовао себе за нас, па када је Бог дао Себе нама, дајмо и ми нешто Богу. Кажимо му „Господе ево ме. Не могу ни да владам својим мислима ни својим делима, Теби се предајем“ и то је оно на шта нас свако богослужење подсећа када изговарамо „сами себе, једни друге и сав живот свој предајмо Богу“. Размислимо коме дајемо живот? Живот треба да дамо једино оном ко нам је живот дао. Да ли је човек човеку дао живот? Преко родитеља живот је дар Божији. Али живот нам није дат да ленствујемо, да живот проћердамо, да живот преспавамо, да се односимо немарно, и према молитви и према Цркви и према свему. Све то треба да схватимо као дар Божији, па да на те дарове Божије и ми неким уздаријем узвратимо Господу. А и то наше мало Господ ће претворити у велико, зависно какво нам је срце, да ли нам молитва излази из срца и ума, или нам је само на језику. Нека Свети Василије буде на помоћи, Свето причешће и Света Литургија и ово што ће те узимати, брашно и уље, и месити хлеб буде на спасење. Прво се помолите па тек онда узмите и једите. Уље и брашно помешајте са још брашна па направите погачу и свако јутро узимајте као благослов и као дар Божији и онда ће нас пратити Бог и молитве Светог Василија.

Бог вас благословио и сваким добром даровао!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Подељено је освећено уље и брашно, а након послужења за све присутне уследила је трпеза љубави коју је својим залагањем и љубављу приредило сестринство манастира са настојатељицом игуманијом Нектаријом монахињом.

Александар Јаћимовић, јереј