Овом приликом, Преосвећени Владика је благословио искушенику Николи Варги ношење монашке расе.

Преосвећени се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Нека је благословен Бог наш који нас је данас сабрао у овом свештеном манастиру, првенствено да се Богу молимо. Да молимо Господа да нас научи како да се спасимо, како да спасимо душу своју. Благодаримо Богу што служимо данас ову Свету Литургију и што ћемо се причестити Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа и тако доћи до најприснијег сједињења са Богом. Браћо и сестре, једино Бог зна да Он нама даде Свету Литургију, дао нам је Себе, своје Тело, Цркву као Тело Његово. Ми када се причешћујемо ми уствари се сједињујемо са Господом нашим Исусом Христом и то треба да имамо на уму, да примамо Светињу над Светињама а то је Господ наш Исус Христос. Да имамо осећање, браћо и сестре, да нам је Светиња којом се причешћујемо, да нам је она на опроштај грехова и на Живот Вечни. Зато Господ каже „Ко једе моје Тело и пије моју Крв Живота има у себи, а ко не једе нема Живота у себи“. И заиста, Причешће је то што крштеном хришћанину даје снаге, даје моћи, даје крепости, даје му радост и даје му снагу духовну да он оснажен Христом Господом заиста може да чини велика и славна дела, како се каже у Свето Писму. И заиста, браћо и сестре, увек треба човек да има то на уму да треба да се исповеда, да треба да се причешћује, да треба да се каје. Овај период Васкршег поста јесте заиста благословени период када заиста интензивније треба да мислимо о себи, у смислу: Какав сам човек? Јесам ли добар човек? Јесам ли добар и верујући хришћанин? Можда ће неко сада да се збуни што владика каже, ми смо сви верујући хришћани. Треба да се запитамо каква је то наша вера. Да ли је то неко маловерје или сујеверје? Да ли је то она Јеванђелска вера за коју Господ каже да може и горе да премешта. Јер каква нам је вера таква нам је и духовност, таква нам је и побожност, каква нам је вера такви смо и људи. Овај благословени период Васкршег поста нас подсећа да треба да се уздигнемо. Изнад чега? Изнад другога? Никако! Него да се уздигнемо изнад греха, изнад слабости своје, изнад гордости, изнад сујете. Да уздигнемо себе како би се уздигли у исто време у хришћанским врлинама. Да се уздигнемо до самога Бога. Јер када се уздигнемо до Бога, а до Бога се не можемо уздићи без труда, без поста, без смирења, без љубави, без наде, биће нам јасне оне речи апостола Павла „А живим не више ја, него живи у мени Христос“. Да ли је то могуће? Јесте! Тај исти апостол Павле пре него што је постао хришћанин био је највећи грешник, био убица хришћана, био прогонитељ оних који верују у Христа, али га се дотакла светлост Божија и он се преобразио. Од Савла постао је Павле, велики Павле, велики проповедник Христов, велики ревнитељ за Христа и за Цркву, велики ревнитељ, браћо и сестре. И ми можемо да достигнемо то преображење само ако имамо Христа у себи. Ако се трудимо да живимо по Јеванђељу, ако се трудимо да држимо заповести Божије, а те заповести су толико потребне нама да када би свако испуњавао заповести Христове све би у животу било другачије. Све бисмо у животу чинили на миран начин. Испуњавање заповести Божијих помаже нам да решавамо све наше људске проблеме, недаће, слабости и зато све то не можемо да задобијемо без труда и подвига, али на првом месту без Јеванђелске вере. Пост који нам је дат је благословени период. А благословеним га осећа онај који уз молитву пости и чисти тело. Јер пост управо чисти душу и тело. Оно што такође треба да знамо да пост није само телу потребан и користан, него је на првом месту потребан нашем уму и нашем срцу. Јер када постимо и када се молимо, када се кајемо, када сагледавамо себе у истини, ми тиме чистимо ум и он иде ка Богу, наш ум постаје светлији и чистији, наше срце постаје чисто, а када срце постане чисто онда се у њега усељава Бог. Зато Господ каже у Јеванђељу „Благо онима чистог срца, они ће Бога видети“. Врло лако прљамо своје срце, врло лако се прљамо, зато што смо слаби и грешни. Сваки грех прља човека. Као чланови Цркве треба да знамо која су то духовна средства која чисте срце. Та средства нам је Христос дао кроз Цркву, кроз Себе. Само треба да знамо које средство и када треба да узмемо, али не смемо и та духовна средства да узимамо без благослова, јер онда нам неће бити на корист. Ти духовни дарови и лекови су и за душу и за тело, зато ће Свети Јован Златоусти рећи „Лек је лек само када се узима у одређено време и када се узима у одређеној дози, по благослову, у супротном лек може да постане отров“. Зар и данас немамо оних који себе трују лековима, у смислу да хоће да прекрати свој живот, зато што је изгубио веру, изгубио је наду. Човек када изгуби веру и наду он губи и љубав, онда он не осећа Бога, али не осећа ни другога. Све човек губи када изгуби веру. Нема рупе толико дубоке у коју човек може да упадне, а да га Господ неће подићи, али под условом да човек то жели. Нема већег добра од Бога, нема веће љубави од љубави Божије, али када човек има љубави Божије у себи и када живи том љубављу онда он воли свакога човека, без обзира какав је то човек, зато што му љубав неда да он зло мисли другоме. Зато што се љубављу покривају многи греси. Нама треба она жртвена љубав, не ова на емотивна љубав која воли само онога кога ја волим. Љубав Божија не прави разлику између грешног и праведног човека, она све подједнако воли, јер је Христос за све нас дао Себе, и када имамо у љубав Божију, онда ћемо знати и највећег непријатеља да волимо. Мржња је највећи пакао, не треба ти већи пакао него да уселиш у себе мржњу према било коме. Зато је овај период Васкрњег поста да ширимо у себи љубав, да ширимо своје срце, да у њега сместимо Бога. Када у нашем срцу нема Бога оно је скамењено, сужено. Сагнуће се Господ да нас подигне јер он жели, брћо и сестре, да се сви људи спасу и да дожу до познања истине. Нека би нам Господ дао да увек имамо испред себе Бога, али прво да Га имамо у себи, јер ако Га заиста имамо у себи имаћемо га и поред себе. Да нам Господ помогне да ове дане, колико нам је остало до највећег празника Васкрсења Христовог, проведемо у миру са собом, са Богом, једни са другима, да проведемо ово време у молитви и посту. Хришћанско није само да се човек склања и да не чини зло, него и да чини добро. Човек ако не чини зло али не чини ни добро шта је онда урадио? Да се молимо Господу да дочекамо овај сверадосни празник, да Господ орадосни наше срце, наш ум, наше срце. Нама треба радост! Бојим се да нисмо изгубили радот. Нека ће рећи па ја се радујем, а да ли је та радост она права. Једина права радост је она у Богу, зато ће апостол Павле рећи „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“. Само нам Господ може дати ону истинску радост, а истинска радост долази када се сјединимо са Богом, када живимо по Јеванђељу. Зато нека наше данашње сједињење са Богом кроз Свето Причешће управо буде та снага унутрашња, духовна, да се радујемо. Када се радујемо онда нема туге, а туга зна да одведе човека далеко, да човек потпуно падне, али радост неда. Ми имамо чему да се радујемо, да се радујемо једни другима, да се радујемо Богу, браћо и сестре. Нека је благослов Божији на вама. Нека Свето Причешће буде на освећење наше и на освештење, јер треба да се осветимо. Док се не освестимо онда ћемо терати све по своме, онда нећемо чути ни Бога, ни Јеванђеље, ни Цркву, али ћемо чути онога нечастивога, односно човек ће слушати само себе. Када човек слуша само себе а није спреман да послуша другога, онда неће да послуша ни Бога. Не може човек рећи да може да слуша Бога, али не и другога, јер преко другога се долази до Бога, брате и сестро, и преко Бога долази до другога. Ми смо у заједници Божијој, у Цркви Христовој, и онда зато ми као удови Тела Његовог треба да, као што лечимо сваки орган у своме телу када оболи,треба да лечимо болест када уђе у заједницу.Хришћански је да мислимо не само на своје спасење него да мислимо и на спасење другога, да чинимо добро не ради себе него ради другога.

Нека сте срећни и Богом благословени.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

чтец Ђорђе Милутиновић