Тема, која је дотакла најважније сегменте духовнога живота људскога бића, изазвала је бројно интересовање вернога народа.

Отац Иван је истакао да:

“Онима који улазе у храм Божији и стоје у њему на богослужењу потребан је духовни слух: “Ко има уши да чује нека чује!”, каже Господ. Без слуха духовног служба може остати безплодна за душу. Неопходан је разум духовни и срце покајањем очишћено од страсти животних.

На литургију многи долазе у зависности од расположења, под режимом “хоћу-нећу”. Али ствар је и у томе да су људи, када долазе у храмове на службе, заузети собом, мислима о својим проблемима или, у најбољем случају, “индивудуалним духовним преживљавањима”.

Такав приступ најважнијој служби налази се у оштром контрасту са смислом литургије као “општег служења” и литургије као Евхаристије, то јест “благодарења”, које се саборно приноси Богу.

Суштина литургије је таква да је при учешћу у њој неопходно изаћи из оквира ограниченог личног бића, доживљавати свој живот као живот укључен у тело Цркве, стицати искуство саборности.

Почетни напев литургије надахњује нас да благословимо и прославимо нераздељно Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тим напевом се и даје тон целом служењу које следи. То је благодарно служење.

Духовни живот је умногоме уметност молитве. Свети Оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се излива у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.

Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.

Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.

Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.

Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.

Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле, непотрошиве радости.

Молитва је предукус и предворје раја.

Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба - он постаје најнесрећније биће на земљи.”

У наставку предавања верници су постављали питања на општу радост и духовну изградњу.

Наредно предавање одржаће јереј Александар Мирковић на Цвети, а тема је “Са Псалтиром кроз часни пост”.

ђакон Александар Ђорђевић