Преосвећеном Вадици су саслуживали вископреподобни архимандрит Евтимије јошанички, протосинђел Пајсије шуљковачки, високопречасни намесник Архијерејског намесништва Беличког, протојереј Александар Гајић, протојереј Симеун Продановић, гост из Епархије аустријско-швајцарске, протојереј Милан Радовић и протонамесник Миломир Тодоровић, затим протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.

Чтецирали су господа вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, са студентом теологије, Јованом Ивановием, и подмлатком олтара Цркве Свете Петке, Матејом Кандићем и Павлом Радосављевићем.

За певницом је певао Свештенички хор Архијерејског намесништва беличког.

Преосвећени архијереј је беседио на еванђеоску перикопу о Страшном суду:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, налазимо се такорећи, на вратима часног, великог и васкршњег поста. Ово је већ четврта недеља како нас Црква припрема за овај благословени период, период поста, а период поста треба да се састоји у, да тако кажем, појачању наше вере у Бога, нашег поверења у Бога и људе, у јачању наше молитве, наших подвига, наших читања Светог Писма и осталих житија светих. И заиста Црква, у овом периоду Васкршњег поста, тражи да се посветимо себи. Да се посветимо, како то кажу свети Оци, богоразумљу, и да се посветимо ономе што је потребно ради нашега спасења и живота вечнога. Данашња недеља посвећена је Другом доласку Господа нашега Исуса Христа на Земљу, у исто време посвећена је Суду божијем као што смо чули из данашњег Јеванђеља. Ми смо данас чули тај одломак из Јеванђеља по Матеју који говори о Господу као Судији као ономе који ће једне позвати у своју близину у своје наручје у Царство своје, а друге неће препознати и одбациће их. Чули смо како је у Јеванђељу речено онима који нису чинили ништа добро за другога идите од мене јер вас не познајем. Нема веће осуде за сваког хришћанина за сваког човека него да дође у такво стање кад дође до Христа и да му Христос каже: Јоване, Марко, Милојка, Петре ја вас не познајем. Како? Како Господ да не позна човека кад је он све ради човека и ради његовог спасења учинио, страдао, да не набрајам друго ништа, и васкрсао ради човека, и пролио Крв своју божанску ради нашег очишњења и ради нашег освећења и да Он каже да нас не познаје. Како би се право дете осећало када приђе оцу да тражи нешто од оца, а отац или мајка свеједно, каже му: не познајем те. Како човече када је то део његове љубави родитељске, кад је то жртва родитељска. А знате ли зашто? Зато што дете није узвратило жртвом својом на жртву родитељску, и зато што није узвратило на љубав родитељску својом детињом љубављу.

Да би смо разумели ову Јеванђелску причу у потпуности ваљало би да је повежемо са причом од прошле недеље, причом о блудном сину, верујем да сте је запамтили. У тој причи смо такође видели Оца као централну фигуру, и која је наравно слика Оца небескога, Бога који је милостив, Бога који грли оба своја сина, свакога на свој начин и млађег и старијег. И млађи и старији насвој начин су се отуђили од оца свога односно од Оца небеског. Отуђили су се од онога што је њихово, истинско и право назначење. А шта је наше назначење? Да будемо са Оцем небеским, да се спасемо, да уђемо у Царство небеско. Наравно, изгледа да ми себе лако препознајемо у овом млађем сину, у ономе који је отишао из дома очевог, који је, као што знате узео своје наслеђе и потрошио га, упропастио га што је најгоре, јер је каже: безумно живео. Да, тако бива и са нама када упропастимо дарове Божије у нама, и када занемаримо дарове Божије у нама. Ретко препознајемо себе у оном старијем сину, који је био пун презира и мржње јер мрзео и брата који се вратио а мрзио и оца који је показао љубав према том сину. Велико је питање кажу свети Оци чији је грех био већи. Да ли овога млађега сина који је из пожуде отишао и потрошио све што је имао али овај млађи син је дошао к себи, пазите: дошао к себи, спознао у том једном тренутку цео свој живот да га је проћердао, да је живео лакомислено, да се није сећао ни оца ни мајке ни топлог дома родитељског јер је мислио: нећу никикав ауторитет изнад мене, нећу ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, хоћу да живим сам онако како сам ја живот осмислио. Наравно, и то је слобода код човека, јер је Бог човека слободом обдарио. И шта је овде проблем? Није проблем што је овај млађи син проћердао и потрошио имовину, не своју него Оца небескога, али наравно и онај део који припада њему као што сваком детету припада оно што од родитеља, али је у томе проблем што се он отуђио од оца свога, од родитеља свога. И то је оно што можемо и та како повезати са данашњим стањем, стањем отуђења. Видите и сами отуђили смо се једни од других зато што смо се прво отуђили од Бога. Све мање познајемо једни друге, све мање смо у разговору једни са другима, једни из ових разлога други из оних разлога а трећи који сматрају: нећу да разговарам са тим грешником тамо, са тим неваљалим човеком. Човече, ти делиш људе на праведне и неправедне, па јеси ли ти толико праведан па да можеш казати: овај је грешник а ја нисам грешник. А ко је без греха браћо и сестре? Дакле, у тежој позицији је био овај син који је непрестано у дому очевом али је затворен био за друге. Затворен био за друге, испуњен презиром и испуњен мржњом. Оно што сам рекао малопре. И то је већи грех. Већи је грех када смо испуњени мржњом, злобом, пакошћу, гордошћу, сујетом. Када смо испуњени својим егом, када видимо само себе, а другога не видим или видим само онога који је мени најближи или онога кога ја волим. Е сада је питање то: волети, шта је то, да ли је то љубав? Или нешто друго. Дакле, овде се отац ових двојице синова пројављује као пун љубави у односу на оба сина али само питање како је и колико се препознаје сваки од та два сина, управо као се препознају у тој очевој љубави, а отац је подједнако волио и једног и другог. Поготово се више радовао овоме сину који се вратио, јер је други био са њим. Као што прави родитељ и када му је неко дете отишло не знам на који континент и живи [тамо] више је мислима везан за то дете, шта је са њим, ко је, шта ради, је ли жив, има ли шта да једе, има ли од чега да живи, а зна да друго дете, које је поред њега, да има од родитеља и да живи и да, што кажу, где да спава.

Данашње нам Јеванђеље говори како ће се историја света и свих народа завршити управо Страшним судом. Гледано са стране оваква нам чињеница уноси једну пометњу. Јер нас Јеванђеље учи да је Бог љубав, како сад се појављује Страшни суд. Како сад помињете тај Страшни суд а Бог је љубав? То за нас изгледа парадоксално, како љубав и Суд. Али, Бог је заиста љубав, али је у исто време Бог љубави и Бог правде. То су битна Божија својства јер да је Бог само љубав онда не би било разлике између доброг и лошег човека, грешног и праведног. Но праву љубав управо прати правда Божија. Правда Божија открива и говори да ипак постоји разлика између и доброг и лошег човека, између грешног и праведног човека, јер љубав без правде, како бисмо то могли да илуструјемо? Могли бисмо да кажемо овако: ако замислимо родитеља који неизмерно воли своје дете, све му чини, све му угађа, али зато му не укаже на његову грешку, јер тобоже воли га, па зато неће ни да укаже на његову грешку, а онда дете злоупотреби родитељску љубав и заиста кад тад долази управо до сукоба између родитеља и деце. Јер, родитељи и данас кажу: ма мени је важно да дам детету диплому, факултете, да му дам кућу, станове, да му дам кола, да му дам богатство, на крају крајева и дужан си да му дајеш али би требало да знаш меру, колико му дајеш. Односно, да знаш и да познајеш своје дете и када му дајеш то материјално богатство да то не злоупотреби. Дакле, прави родитељ има љубав али прави родитељ има и правду, да расуђује правилно. Зато се и ми молимо у Цркви, има неколико молитва да на Господ да правилно расуђивање. Ако немамо правилно расуђивање, а често га нажалост немамо, из ових или из других разлога, или неке сентименталности, због овога или због онога, ако немамо правилно расуђивање промашили смо живот и свој а онда смо помогли и својој деци да промаше свој живот. Како Бог љубави може да буде и Бог Страшнога суда? Како? Свети Јован Богослов каже ако бисмо описали Бога и рекли шта је Бог свели бисмо на једну реч: Бог је љубав. Како то? Може, може да буде и Бог љубави али и Бог Суда. Како? Зато што је Бог Господ наш Исус Христос показао сву љубав према свим људима али подједнако. Дао је себе и принео себе на жртву ради нашега спасења.

У овом свету Господ нам је оставио Цркву своју. Оставио Цркву своју и у њој све божанске благодати, божанске благодатне дарове преко којих се ми спасавамо. И зато је само спасење у Цркви и кроз Цркву, ван Цркве као Тела Христовога нема спасења. Као што нам нема спасења без заједнице, чим си себе издвојио ван заједнице па кажеш: ја ћу да се сам спасавам, нећеш се никада спасти. Или како каже она латинска изрека: Један хришћанин је као ниједан. Господ нам је дао Јеванђеље као правило и као меру како би требало да живимо у свету да бисмо управо постали житељи Царства небескога. По Христовим речима: иштите најпре Царства Божијег и правде његове а све ће вам се друго додати. Онај који све дао људима а то је Бог, то је Господ наш Исус Христос, има право да свакога човека од нас позове да поднесе рачун како је живео, шта је радио, у шта је потрошио свој живот, на који начин је употребио управо те благодатне дарове, јер смо их сви добили и нема човека без дара Божијега, смо је питање да ли смо тај дар закопали у себи или смо га умножавали па смо имали користи и ја и други. Значи, ако смо умножавали дарове и делили другима нисмо себични, нисмо саможиви, а онда такав човек он и мисли не само за своје спасење него се и труди и мислио за спасење другога човека. Дакле, да ли смо те дарове закопали или смо их умножили, да ли смо их употребили на добро, да ли смо свој родитељски позив употребили на правилно и богоугодно васпитање себе и своје породице, или смо то злоупотребили и рекли: ма сам ћу ја да васпитавам своје дете на свој начин, не треба ми ничија помоћ, па ми не треба ни Бог. Јер ако ти Бог није мерило свог живота онда ни ти нећеш бити мерило живота свога детета. Дакле, родитељ не сме да дође у такво стање и да каже да су деца само њихов плод, али свакако да јесу, али без благослова божијег се не рађа ни један живот. Можемо ми желети децу али ако Бог не да благослова нема [их]. На земљи се људи деле на многе партије, на нације, на професије, на сиромашне и богате, сите и гладне, учене и неуке, међутим, у дан управо овог Страшног суда, о коме говори данашње Јеванђеље, људи ће се делити само на две стране. Оне који ће стати са десне стране и оне који ће стати са леве стране Бога Оца. Са десне стране ће бити они људи који су првенствено веровали у Бога и живели том вером, живели по тој вери, људи који су живели по вољи Божијој, и који су живели по Јеванђељу и они који су гладне нахранили, жеднога напојили, голог обукли, болеснога посетили, е ти ће да се нађу са десне стране Господа Христа. А са ове друге стране наћи ће се они људи прво који нису веровали у Бога и који не верују у Бога, и друго наћи ће се они који ништа добро никоме нису учинили, никоме ништа нису дали. Они ће бити заиста, како каже Христос: идите од мене у муку вечну, у пакао, јер сте ви сами својим животом определили себе за муку вечну, за разлику од оних који верују, од оних који чине добро.

Но без обзира што смо и слаби и грешни и овакви какви јесмо ми се уздамо у милост Божију, у милост и у љубав Божију, дакле, од нас зависи да ли ћемо преопознати ту љубав Божију, и не само препознати него да ли ћемо имати довољно светлости у свом бићу или ће нас потпуно савладати тама и потпуно ћемо бити робови овога света, робови вредности овога света. Многи данас кажу: ја вредим онолико колико имам пара, колико имам кућа, колико имам кола, колико имам овога и онога. Па је ли то вредност? Ако не схватиш да ти је то средство али да имаш меру и у томе онда си ти себе заробио, јер онда само грабиш, онда си само грабуља која само вуче к себи а никако ниси вила да од себе дајеш другоме. Дакле, да ли ћемо онда моћи да осетимо љубав Божију у дан Страшнога суда, осетићемо је, али само ако смо је имали за време овог земаљског живота. То је као када имамо два човека па један воли некога неизмерном љубављу а други не може да поднесе овога који га воли. Највећа казна за онога који не воли јесте управо тај загрљај, загрљај јесте управо љубав коју не може други да поднесе, као што онај старији син није могао да поднесе загљај оца и оног блудног сина. Али љубав покрива мноштво грехова, љубав али Божија, не само она сентиментална љубав. Дакле, Бог нас воли безусловно, за разлику од нас који често постављамо услове да би некога волели, је ли тако, постављамо услове да би некога волели, а у Божијој љубави у односу на нас не постоји оно, како ми знамо на жалост и да кажемо: волимо уколико ми учиниш то и то и колико ми чиниш то и то, волећу те ако будеш онакав какав ја желим да ти будеш, значи обликујеш другога према себи, а себе ниси обликовао према Богу. Дакле, волећу те ако будеш овакав и онакав а ако ниси нећу да те волим. Бог воли свакога човека у пуноћи, кажу свети Оци, бескрајно, неизмерно и без разлике. Као што прави родитељ воли свако дете и оно који је добро и оно које је лоше јер родитељска љубав га гони да подједнако воли, али тугује у исто време за оно дете које није добро, и прави родитељ када види да му једно дете није добро он себе преиспитује. Шта сам ја то урадио, јесам ли урадио све оно што сам био дужан као родитељ да урадим да то дете не буде лоше. Дакле, неизмерна је љубав Божија и Бог само од нас тражи да на његову Божанску љубав ми одговоримо бар колико је то могуће у нашим мерама људским са нашом човечанском љубављу. И зато нека би Господ дао не само да нахранимо гладнога, напојимо жеднога, да голога обујемо него да циљ нашега живота буде служење Богу и ближњима, да то буде наш циљ, да служимо Богу и другима. Не служиш ли Богу и другоме неће се ни теби никада и никако служити, јер је то живот у Христу и живот у заједници Божијој.

Нека би дао Господ да нам овај почетак поста који на неки начин почиње, на неки начин и од данас и од оне тамо друге недеље, да нам тај пост буде благословен, да нам буде лак, а он ће нам бити лак ако у току поста мало више поведемо рачуна о себи. Па кажем: трудићу се бар у овом посту да не осуђујем другога, да не клевећем другога, трудићу се да појачам веру, да појачам молитву, да појачам пост, јер пост и молитва су нераздвојни, не можемо да одвојимо једно од другога. Зато, нека нам Господ помогне да да снаге и моћи да се сачувамо од искушења у току овог васкршњег поста јер ђаво највише напада човека онда када човек одлучи и каже: е нећу данас да чиним онај грех који сам јуче учинио, нећу да данас да мрзим данас ћу да волим. Е тада ђаво највише напада, ако нас тада напада али из тих разлога радујмо се, значи да се Бог радује нама што се ми мењамо, што долазимо у покајање, а пост нас управо уводи у покајање, а покајање је значи преумљење, да мењамо себе. Али човек ће лако да промени веру, и људе, човек ће лако да промени и народе, али себе да промени е то је мало теже јер сматра: немам потребу да се мењам, други треба да се мења, други је гори од мене, други је неморалнији од мене, други је већи грешник од мене. Е ако тако сматрамо далеко смо од љубави Божије.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа великог броја верних и благодарења, за све присутне је уследило послужење и трпеза љубави.