Након прочитаног Јеванђеља по Матеју, Владика се обратио сабраном народу:

„Бог се јави!

Данас прослављамо Светог Теодосија Великог. И кад читамо његово житије, просто не можемо да схватимо у чему је све био већи од већега. Да ли је стварно био велики у молитви? А био је. Да ли је био у испосништву, у аскетизму? Био је. Да ли је био у вери и љубави према Бог и ближњима, све је то поседовао. Највише је поседовао и био велики у труду да задобије живот вечни, да се спасе. Али не само да задобије живот вечни за себе, него је као и прави хришћанин, мислио о спасењу других. Свети Теодосије Велики је први оснивач општежитељног начина монашког живота. Он је основао много манастира и по свом животу монашком, око њега се окупљало много монаштва. И он је био, браћо и сестре, који је просто светлео у тами незнања. И зато смо чули поуку дивну апостола Павла који каже: „Бог који рече да из таме засија светлост, он засија у срцима нашим“. Само Бог ни из чега ствара свет, а из таме изводи светлост и тако ради непрестано. Јер Бог хоће да ми из таме изађемо. Неко ће рећи да није у тами. Ако је неко горд, онда је у тами. Ако је у сујети, онда је у тами. Ако је у греху, онда је у тами. А ко има да је без греха? Нико до самог Господа Исуса Христа. Бог хоће да нас избави из таме и пресели у светлост. Не у ову обичну свакодневну светлост, већ ону божанску нетварну светлост, која исијава из Господа Исуса Хрсита. А шта је светлсост? Сам Господ Исус Христос је светлост, као што нам је он и рекао: „Ја сам светлост свету, ко за мном иде, неће ходити у тами“. Ко за Христом иде, он неће никада бити у тами, његов ум, срце, воља, осећање, цело његово биће биће светлост. И зато је важно да чувамо ту светлост Христову. Јер смо сви обасјани светлошћу Христовом, јер „светлост Христова просвећује све“. Али само оне који желе да буду просвећени. Не оне који мисле да су сам себи светлост. Нико није светлост себи, ни апостоли нису светлели, ни светитељи, већ светле Христом, Јеванђељем, смирењем, вером и љубављу.

Дакле, браћо и сестре, као што добра дела стоје насупрот злим делима, тако и светлост стоји насупрот таме. Светлост и тама немају ништа заједничкога. Истина, тама мрзи светлост, јер светлост када уђе она разоткрива све што је у тами, све што је у нама сакривено. И да није светлости ми не бисмо знали да је тама тама и оно што је у тами, не би знало да је у тами. Али чим се светлост појави, тама нестаје. То можемо да се уверимо сваког дана. Чим настане дневна светлост, ноћ престаје. Светлост је јача од таме и зато је потребно да се трудимо да живимо у Христовој светлости. Када човек ушушка себе у себе, па макар то била и тама, њему одговара. Зато што није просвећен, није просветлио ум свој светлошћу Христовом и живи по свом уму, свом разумевању, схватању. А такав човек неће да се учи од Цркве. Кад бисмо знали шта је Црква, ми бисмо знали шта је и Литургија. Господ Христос показавши нам истинског Бога, дао нам је и знање и светлост да нас ниједан лажни Бог не може оманути, ниједан лажни човек. А пошто нам је дата светлост, неће да нас обмане ни наша гордост, ни наша сујета. Него ћемо са том Христовом светлошћу истеривати из себе и таму и гордост и сујету и лаж и све оно што није божанско. А кад све то изагнамо из себе онда се у нас усељава Христос. Усељава се светлост Христова. Прави хришћанин не може бити обманут, осим ако првенствено не обмањује самог себе. Ми обмањујемо сами себе када се ушушкамо па нам је лепо, али треба да знамо као што каже апостол Павле да и свиња која се окупала, она се у блату ваља, њој је пријатно у блату. Муви је пријатно у прљавштини. Али зато пчели, која је симбол чистоте, њој није пријатно у прљавштини. Пчела неће никад слетети на прљаво и у прљавштини тражиће цвет да ту слети. Док ће мува увек тражити прљавштину. Тако и човек, он личи или на муву или на пчелу. Зато нам је Бог дао разум да мудрујемо разумом Божијим, а не својим. Прави хришћанин светли не само собом, него Христом који је у њему и тако он светли и себи и другима. И то је наша дужност. Зато се у Јеванђељу каже: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца нашега који је на небесима“. Дакле, тако да се светли светлост.

Ми себе зовемо хришћанима и тако би требало да буде, јер смо се у Христа крстили. Али ко је хришћанин? Да ли је хришћанин онај који се само крстио, а више не живи хришћанским животом, не живи животом Цркве и Јеванђеља, него живи свој живот? Хришћанин је човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, како кажу свети оци. Као своју светлост, као свој вид, као своју истину, правду, љубав и вечност. Хришћанин је онај који стално доживљава рај Божији у себи. А у нама је или рај или пакао. Трећег нема, као што нема ни трећег пута. Има само два пута, један који води у Царство Небеско и други који води у таму. Којим путем ћемо да пођемо и којим путем идемо, то искључиво од нас зависи, за шта се определимо. А морамо се определити, а кад смо већ у Цркви ми смо опредељени за вечност, за живот у светлости Христовој. Хришћанин је човек који себе проверава Господом нашим Исусом Христом. То је онај који непрестално служи Богу Духом и истином како нам каже Јеванђеље. Духом Светим кроз Свете Тајне и свете врлине. Хришћанин је и христоносац и крстоносац. Ако носимо Христа у себи, онда носимо и свој крст. Ако имамо Христа у себи, онда и наш крст ће бити лакше носити. А сви ми имамо свакодневни крст. И не знамо шта нам данас доноси дан, који нам крст доноси данашњи дан. И ако нисмо спремни и ако нисмо и светлости Христовој, нећемо моћи да понесемо свакодневни крст. А ми треба да носимо свакодневни крст и зато Христос рекао да ко не узме крст свој и не крене за њим, није његов ученик.

Отуда се сав живот хришћански не базира само на самопоуздању, већ на христопознању. Када спознамо Христа, онда смо спознали оно што нам је најважније у животу. Ако спознамо Христа, онда ћемо спознати и себе и признаћемо себи себе. Са Христом могу све, а без Христа не могу ништа, каже апостол Павле. Дакле, ето извора свачије моћи и свемоћи, јер ко има Христа он је свемоћан. Док не победимо себе, нећемо осетити победу Христову у нама. А није лако победити себе, поготово не огреховљеног себе. Зато свети оци кажу да је лакше спустити брда, него себе подићи. Али кад имамо Христа, кад служимо Христу, кад верујемо у Бога, онда заиста можемо победити себе. Али не можемо себе победити без смирења. Да се понизимо и да послушамо шта нас учи Црква, шта нас уче свети оци, шта нам кажу они који имају шта да нам кажу. И зато треба примати савете од оних који умеју и знају да дају савете, али горд човек не прима савете. Кад га посаветујеш он као да си га, што и наш народ рекао, попарио врелом водом. То је заблуда највећа, браћо и сестре. Прави хришћанин је увек свестан своје немоћи и Христове моћи. И зато најтеже је владати собом. Најтеже је владати својим мислима, својим делима, својим речима. Свети оци су се често молили: ево ти Господе моје мисли, не умем да управљам тамо где треба. Ево ти мојих речи, не умем да изговарам ове речи. Ево ти мојих и недела и дела, ти то носиш, ја ти дајем. Зато је Христос и рекао: „дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Али је исто тако страшни када човек твари сам на себе. Па онда осећа притисак и тегобу, али не размиља одакле му то. Морамо зато проверавати себе. Ми имамо мисли, осећања, а уствари не знамо ни порекло својих мисли, не знамо ни крај тих мисли. Не знамо откуда долазе, јер мисли су мисли. Мисли су ветар, како кажу свети оци, дувају са свих страна. Ветар када наиђе на нешто затворено одна гура и носи. Тако је и са нама, ако се не чувамо тих ветрова који нас разарају, нећемо онда доћи до светлсоти Христове. Браћи и сестре, није тешко доћи до светлсоти Христове, само ако имамо веру и ако живимо по тој вери. Ми тек кад спознамо Христа, ми знамо шта је ја ја, а шта је ти ти. А без Христа не можемо да познамо не само себе, него ни другога. А ако су нам мисли и осећања здрава, онда нам је и живот здрав. Ако су нам мисли кратке, сакате, згрчене, ако нам је срце згрчено, онда нам је згрчено и осећање. И онда нам је такав и живот. Тако када се хришћанин труди да има чисте мисли, осећа онда и шта су добра дела и шта су зла дела. Зна да их разликује, а то је врло важно, разликовати добро од зла. Тада и моћ Христова силно ради у таквом човеку. Ако хоћеш да одагнаш таму из себе, осветли се светлошћу Христовом, како нам каже апостол Павле. А то кажу и свети оци: „буди Христов, буди хришћанин на делу, а не само по имену“. А хришћанин је Христос у човеку. Само идући за Христом, човек види себе. Али види и свет. Светлост уводи човека у тајну живота, а све је тајна. Овај свет је тајна и онај горе је тајна. И ми не можемо да завиримо у ту тајну без Бога, не можемо да завиримо ни у другог човека без Бога. Јер ако без Бога завиримо у другог човека, нећемо моћи да га оценимо и проценимо, јер ћемо га процењивати по себи. Зато нам је потребно да стално имамо на уму речи Христове: „Светлост Христова просвећује свакога човека“. Нека би нам молитве светог Теодосија Великог, нека би нам његова дела, његова вера, његова љубав, његове молитве, његови трудови били увек пример да се угледамо на такве свете људе. А ако погледате човека, он се угледа на другога човека који је као и он. Поштен човек неће да се угледа на непоштеног, а непоштен неће никако на поштеног. Он тражи онога који је исти као он, који му повлађује и који га тапка по рамену и каже „ти си добар“. Знате ако сто пута кажемо лошем човеку да је добар, он ће, што каже наш народ, да утуви у своју главу и да стварни убеди сее да је добар. Али ако већ слушамо такве, зашто не послушамо свете оце као што је Свети Теодосије Велики, да се угледамо на њега, а он ће нас штити пред Богом својим молитвама.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић