Након прочитаног јеванђељског зачала Епископ се обратио верном народу рекавши:

„Христос се јави!

Чули смо данас ово кратко али поучно јеванђеље које нам говори како је Христос позвао ученике и дао им власт да изгоне ђаволе из људи, да их исцељују од сваке болести и немоћи. Даље каже, идите и проповедајте народу да се приближило Царство небеско. Ми као крштени људи не би никада смели да сметнемо са ума да треба да се припремамо за Царство небеско јер сам Господ каже, „иштите најпре Царства божјега и правде, а све ће вам се друго додати“. Ми треба да се припремамо јер не знамо када ће оно доћи и када ће Господ доћи. Али, треба да колико можемо будемо у припреми за то, за тај догађај. Да будемо готови и спремни да уђемо у то Царство. За све нам је потребна припрема. Сељак када треба да копа њиву, размишља да ли му је алат спреман. Он дан пре почиње да се припрема за рад који сутра треба да обави. Зато треба и наша припрема да постоји када долазимо у цркву и када се причешћујемо. Све су то Оци нама казали и написали, шта треба да учинимо да бисмо колико толико били достојни да се причестимо. Шта је у ствари Царство? То је сам Господ Исус Христос. Господ Христос нам каже да је Царство небеско унутра у нама. Када човек хришћанин има осећај да је у њему Царство небеско, он живи Царством, живи као што праведни цар живи у палати али се не горди него гледа да ту палату коју је наследио, украшава, да је одржава, да не пропада. Да оно што је наследио да одржи ако не може да унапреди. Ми смо позвани и наследници смо, да управо одржавамо Царство небеско. Ове речи би могле да значе да онај човек који има Бога у себи, који живи Богом, така овде осећа Царство небеско и радост духовну. Такав осећа као када радимо на пољу цео дан па се испрљамо, али оперемо се када завршимо са послом и одмах се лагодније осећамо. То је она хришћанска дужност да човек мирише на чистоту духовну. Зато апостол Павле и говори да смо ми хришћани миомир Божји. Ако је хришћанину све успутно, па и литургија, неће мирисати Божанским миром. Такав човек када осећа у себи Царство, испуњен је Богом, а када је човек испуњен Богом он уопште нема потребу да лута и тражи шта му треба. Таквом не треба ништа јер је испуњен Богом. Човек тражи све више овог материјалног. Да ли се ми бринемо како ћемо а добити Царство. Да ли мислимо да ћемо у Царство ући споредно, као на литургију без припреме. Сада можемо поставити питање, како је дошло на земљу Царство небеско? Тако што је сам Господ сишао на земљу и он је са собом донео Царство небеско и тиме нам показао да је Господ родивши се и крстивши се, постао човек али остао Бог. Он је у ствари постао Богочовек. Када човек носи Бога у себи, он је богоносац и христоносац. Када је Господ сишао на земљу и донео то Царство тада је земља постала небо. Тако где је Христос, тамо је и рај. Земља је била рај све док је човек слушао Бога и док је човек видео и осећао присуство Бога поред себе. Та је земља била рај. Морамо прво научити себе да помогнемо другима да уђе у Царство небеско. Ако ја као свештеник мислим да је јеванђеље писано само за народ, а не за мене, онда смо у проблему. Јеванђеље је за свакога и све је за свакога. Оно што треба знати јесте да када је Господ сишао са неба, са њим је сишло и Царство небеско на земљу. Зато се и каже у писму, „Све Божје, спустило се к нама“. Бог је ради нас и дошао, из превелике љубави је дошао са нас спасе, а ми то заборављамо. Овога се увек треба сећати и сећати се да је Бог дао себе за нас. Он је све учинио да се ми спасемо. Наш је задатак да овде на земљи себе припремамо за Царство. Са Богом је сишла и вечна љубав, истина, правда, вечни живот. Све је ово сишло са Богом и Бог нам је дао да чувамо као дар који добијемо од некога из љубави. Ако чувамо тај дар и све док га гледамо и чувамо, сећамо се тог неког који нам је дао. Али ако смо дар ставили негде по страни, и мислимо да сви нама треба да дају, нећемо ни добијати. Ако не дајемо, нећемо ни добити, ако дајемо добићемо и ми од другога. Све нам је речено само треба слушати. Треба све ово у смирењу и страху примењивати. Апостолима је дато да ово Царство унесу у душе људи. Потребно је видети ко је у нашој души, Бог или други, смирење, гордост или тврдоглавост. На питање шта је Царство Господ каже, „Царство небеско је моје присуство у вама“. Када човек има Христа у себи он ће и да послуша, он ће да одагна од себе све лоше, јер је испуњен самим собом. Свети Григорије Палама кад је писао о Царству каже да је пре очовечења Христовог, пре рађања Христовог, Царство је било далеко од нас колико је небо од земље, али Бог је спустио небо на земљу и спојио је небо и земљу. Бог је спојио човека са собом јер је он постао један од нас. Када ово све говоримо, треба знати да Царство небеско није нека измишљотина већ је наша реалност, нашег времена. Ако смо у своје време утиснули Царство, онда ћемо време искористити на добро и добро ћемо чинити. Апостол Павле и каже, „добро чините да вам се не досади“. Шта може бити ближе од тога до чињенице да је Царство у нама. Што онда стварамо пакао у нама јер тамо где нема Христа, где га не осећамо и не дишемо, онда је у нама уместо царства пакао. Али је то проблем што се човек лакше саживи са паклом јер угађа себи, а не Богу. Да се помолимо Богу да стално осећамо то Царство као што читамо у молитви Господњој. Оно је дошло али ми треба да га доживљавамо да оно стално долази. На крају јеванђеља и стоји да смо на дар добили и да на дар и дајемо. Ми смо све на дар добили и зато апостол Павле каже, шта се хвалиш да ниси примио када си све примио. Примио те Бог да будеш део тела његовог, па шта ми хоћемо више. Ово земаљско царство нас не може испунити иако нам треба, али нас једино Бог може испунити али прво Бога треба сместити у себе. Треба Богом да дишемо и да Богом живимо. Добили смо Христа, Литургију, Тајне, врлине, све добро смо добили, а на крају, добили смо живот. Шта више тражимо од живота, и да га на добро искористимо. Овај живот нам није дат да га прокоцкамо и преспавамо, већ нам је дат да га живимо. Шта да радимо кад изађемо пред Бога и будемо видели шта смо све чинили у животу. Тамо нема изговора и биће све да-да, а не-не. Тамо нема оправдања ако се овде нисмо оправдали.

Нека нам Господ помогне да то Царство које смо добили чувамо са љубављу, страхом, да чувамо да нам га ђаво не покраде. Ако нисмо стражари над собом. Онда ће свака невоља бити на нама и ђаво ће нас бацати у мрачне одаје, како стоји у писму. Треба чувати оно што нам је дато и онда ће нам Бог додати и на то. Све можемо ако имамо Бога у себи. Ми да се трудимо д ау животу чинимо добро и да се припремамо јер не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи. Ако не дође Христос, наш живот је промашен. Ако немамо Христа у себи имаћемо оног другог, а он нас неће волети као што нас Бог воли. Заволимо Бога и онда ћемо осетити љубав и биће Бог у љубави са нама“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић