Штецирали су богослови Ђорђе Милутиновић и Милан Михаиловић, док су за певницом били ученици богословије “Светог Јована Златоустог”.

По прочитаном Јеванђелском зачалу Преосвећени се обратио присутнима:

“Бог се јави браћо и сестре.

Данас нас је сабрала икона Богородице Млекопитатељнице, чија се верна копија налази у овом манастиру Каленићу. Овај манастир је богат чудотворним иконама, а посебно трима иконама Пресвете Богородице. Ми иконе имамо у својим храмовима у својим домовима. Са дужним поштовањем им се клањамо и целивамо, пред њима се и молимо. Но, шта је то у ствари икона? То су најбоље објаснили Свети Оци Седмог Васељенског сабора, када је било гоњене оних који су поштовали, целивали и молили се пред Светим иконама. Свети Оци су догматски, канонски и Црквено објаснили шта је у ствари икона. Шта ми у ствари целивамо када целивамо Свету икону? Да ли се клаљамо неком материјалу, дрвету или стаклу или боји, не ми не целивамо ништа од тога, нити им се клањамо, него целивамо ликове који су изображени на иконама. О иконама се може много говорити, али бих данас покушао на другачији начин, држећи се канона Цркве, да објасним шта је то икона. Икона је незаобилазни Литургијски сасуд, јер не можемо служити Свету Литургију, као што се не можемо молити без икона. Она је Литургијски сасуд који освештава човека. Иконе су освећене и оне преносе освећење на нас када их целивамо, оне преносе благослов Божији, благослов Цркве, која је те иконе благословила. Када се налазимо пред иконом Христовом или Богородицином или било чијом иконом, ми се поклањамо са дубоким поштовањем и целивамо је, уз молитву да тај наш целив, буде целив Христа, мајке Божије или било ког другог Светитеља ког прослављамо. Поклањајући се икони, ми се уствари поклањамо и Богочовеку. Икона је, још како кажу Свети Оци, визуално ликовно Јеванђеље. Оно што су Литургијски текстови за наше уво, то су иконе за наш вид. Јер када гледамо ликове на иконама, ми пред духовним очима представљамо лих и Христа и Богородице и светитеља. Зато икона, како то каже један Свети Отац, ћутке слави Бога и слави Светитеље. Икона Богородице Млекопитатељнице је осликана на основу Јеванђеља, а прву икону је осликао Апостол и Јеванђелист Лука, нам сведочи да је Богородица дојила оваплоћеног Господа нашега Исуса Христа, као сина свога, као што и данас мајка доји своју децу, како сведочи жена која је рекла “блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао”. Шта је Христос одговорио на речи ове жене: “Блажени су они који слушају реч Божију и држе је”. Јасно се показује да није довољно да само слушамо реч Божију, већ и да је држимо, да је творимо. Да живимо по тим речима, јер нам ништа не вреди да научимо и цело Свето Писмо напамет, ако не живимо по Јеванђељу. То што ћемо научити нас може одвети у такву гордост да учинимо и грех, јер гордост је грех. Сходно овом предању Цркве, настале су иконе Млекопитатељнице широм хришћанског Света. Најстарија икона која је код нас насликана, Богородице Млекопитатељнице, јесте фреска икона мајке Божије Млекопитатељнице у манастиру Дечанима која је осликана у четрнаестом веку, у време Светог Архиепископа Данила II. Према усменом предању које се и данас приповеда, ова Света икона се најпре налазила у једном древном, старом манастиру, у лаври Светог Саве Освећеног, у Јудејској пустињи. Наш Свети Сава је добио име баш по Светом Сави Освећеном. Док ово говорим мисли ми одлазе у Богородичину цркву студеничку, како је Свети Сава правио распоред живописања Богородичине Цркве. Како је он поједине кутке посветио својим сродницима, Светом Симеону, Светом Симону, свом брату Вукану, али је и један пиласер, где је можда требао да буде његов лик, осликао лик Светог Саве Освећеног. На том истом стубу, са друге стране, Свети Сава је дао да се осликају један монах и један царевић, Валам и Јоасад. То су један индијски Царевић и пустињак чији су животи скоро потпуно исти као код нашег Светог Саве. Овај индијски царевић, млади, долази код старца Пустињака Валама да се поучава, да га васпитава. Дошао је он код њега, не само да слуша Старца-духовника, већ и да изврши оно што би му старац и казао. Млади царевић је побегао са свог индиског двора, као што је то урадио и наш Растко. Дивно је ово предање, које се негује у целој српској Цркви, а понајвише у Хиландару, како је Свети Сава Освећени, пред своју блажену смрт сазвао братство и оставио им завештање, да ће доћи један млади царевић, са запада по имену Сава. Као Благослов, Свети Сава Освећени је рекао, дајте му икону Млекопитатељницу и предајте му мој жезал. Свети Сава Освећени је ово рекао у петом веку, а наш Свети Сава је отишао тамо почетком тринаестог века. Видите колико је то велико раздобље, али је Старац-Свети Сава Освећени, видео будућност.Светитељи виде Будућност, али виде и какви смо ми, као што и сваки духовни човек види какво је и срце и душа другог човека. Тако је овај Старац предвидео да ће доћи наш Свети Сава, и да ће благослов Свете земље понети са собом преко иконе мајке Божије. Икону је Свети Сава донео прво у Хиландар, ову икону није оставио у Хиландару, већ у Хиландарскј испосници, Карејској испосници. У Карејској испосници Свети Сава није правио уобичајни распоред, као што је на пример овде да са леве стране иконостаса стоји икона Богородице, већ је икону Богородице Млекопитатељнице, која тамо и дан данас стоји, са десне стране поставио, док је икона Христова са леве стране. То само Духом Светим Свети Сава учинио; али је још и уредио да неписмен човек не може да буде у испосници, јер по правилу у току сваког дана треба прочитати читав псалтир. Док се жезло Светог Саве Освећеног налази у другој келији, која симболично носи име Патерица.

Када све ово знамо, и када видимо колики је утицај Мајке Божије у спасење рода људског, онда заиста Свети Јефрем Сирин је говорећи о значају рођења Христовог рекао: “Из утробе Дјевине изашао је Младенац и млеком се хранио и растао је поред деце, Син Господара свега”. Света Дјева Марија давала је Христу млеко и он се као човек хранио њеним млеком. Када се као Господ хранио млеком Маријиним, тада је точио живот свему свету. То божанско млеко којим је мајка Божија Хранила Сина свога и бога нашег, то мајчино млеко је благословено, као што је и свако мајчино млеко благословено за дете. И ми треба да се бранимо тим млеком мајке Божије, као што се хранимо телом и крвљу Господа нашега Исуса Христа. Заиста је велики Божији Благослов на икони Мајке Божије Млекопитатељнице. И када јој прилазимо и када је целивамо, треба да јој прилазимо с осећањем да је благодат Божија на тој икони. Замо приђимо светој икони и поклонимо јој се. Молитвено је целивајмо, износимо је све своје муке и невоље, али и радости, јер мајка најбоље разуме своје дете. Нико не може да схвати радост или тугу свог детета као мајка. Она разуме своје дете кад добро чини, али га разуме и када не чини добро. Када дете добро чини мајка се радује, а када зло чини мајка тугује, али не очајава него се моли. Док су родитељи, отац и мајка, молили се Богу за своју децу, док су мислили да је дете дар Божији, а не њихов, била су нам деца боља. Били су нам домови бољи, био нам је мир у домовима својим, било је радости, било је разговора, то је све оно чега ми се чини да данас нема. Разговора немамо, зато деца беже од својих родитеља. Иду, али куда иду када не знају шта је смисао живота, а када немају смисао живота. Ако родитељи не знају која је истина живота, како ће научити децу, зато деца данас траже смисао на свој начин, не тражећи га тамо где га има и где јесте смисао живота, већ тамо где га на жалост нема. Тражиће га на улицама, у неким задовољствима овога света; тражиће га не у Црквама и Храмовима, већ по биртијама. Али узалуд јер остају празни. Родитељи празни, јер немају децу око себе, али остају и деца празна јер им недостају родитељи, недостаје им љубав родитељска, и недостаје им та сарадња између родитеља и деце. Зато многа наша деца данас осмишљавају живот ван своје куће, ван своје домовине. Неко иде трбухом за хлебом, што каже наш народ, док други иду зато што нису нашли заједнички језик са својим родитељима, са браћом са сестрама. Зато нам треба да се вратимо оном изворном и исконском, хришћанском животу поштовања једних и других. Потражимо поново смисао живота у Цркви, тражимо смисао живота у Јевањђељу. Ми смо у храму који Црква као симбол Цркве Христове, али се прво запитајмо: да ли сам ја Црква? Јесам телесно, а да ли Црква живи у мени и да ли Црквом живим? Да ли ја служим Цркви, или се Црквом служим? То је огромна разлика. И зато дођимо пред ову икону молимо јој се, певајмо пред њом, излимо душу пред њом, отворимо душу пред њом онако како се дете отвара пред својим родитељима и како се прави родитељ отвара према детету. Она ће нас као мајка милостивог Бога, која нас је са Богом ородила, послушати. Мајка чује вапај свог детета, чује када јој дете пева, али и када јој дете плаче, само је важно да видимо зашто дете плаче? Да га нисмо повредили? На првом месту родитељи, или се дете огрешило о родитеље. Јер има много врста плача и суза. Највише плаче сујета људска, када буде повређена. Ту смо спремни да лијемо сузе као реке, али то су лажне сузе. То су сузе које обмањују. Једина права истинска суза је она која долази из покајања. Зато је Свети владика Николај Велимировић испевао песму: “У тој сузи покајања заблистаће Христов сјај, имај у Њег поуздања отвориће теби Рај”. То што ми плачемо јер нас је неко увредио, ништа нам неће помоћи. Мајка Божија нас је сродила и ородила са Богом и она услишити нас и помоћиће нам. Кад и како она то најбоље зна. Као што и Господ зна када треба да чује нашу молитву и када реба да нам изађе у сурет. Али је проблем у нама, што немамо стрпљења да сачекамо промисао Божији, да нам испуни оно за шта смо се молили, него хоћемо баш сад. Као што кажемо да нас дете није послушало, нека иде; отац, мајка ме нису чули, идем. Треба стрпљења, али треба да се укључимо у живот Цркве, да не посматрамо само споља Цркву и оно што се догађа и оно што чујемо и видимо, већ и да учествујемо. Да ли примећујемо, да ли доприносимо да Литургија тече као вода. Да ли је у хармонији или је у дисхармонији, или мислимо то се тиче другог попа, другог човека, други то треба да ради, то није мој посао. Како није твоје? Чија је Црква? Маркова, Петрова, Јованова? Или твоја или моја? Црква је Божија, а и ми смо Божији, ако смо у Цркви и са Црквом. Пресвета Богородица, родивши спаситеља Света, дала нам је и Цркву Христову. Зато се и каже у црквеним песмама да је мајка носила Христа у својој чистој утроби, уствари Христос је њу носио. Тако је она, родивши нам Христа, и Цркву Христову, ту највећу чудотворку свих Светова. Црква је лађа која плови и спасава оне утопљенике на својој палуби. Али, ако хоћемо да се спасемо, Она ће нас спасити, и спасиће нас ако смо у Цркви, али не само по имену Црква, него на делу, по вери, по молитви, по љубави, по милосрђу, по смирењу. Она нам даје све оно што нам је Господ донео са неба а донео нам је и веру и наду и радост... Донео нам је себе и дао је себе. Даје нам Она, вечни живот, истину, дала нам је вечног човека, Господа нашега Исуса Христа. Све ово говорим прво себи, па вама, да будемо радосни што имамо мајку рода људскога Пресвету Богородицу, што нам је Бог Њу подарио да Она Буде наша посредница, да буде наша заштитница пред Богом, да буде наша молитвеница, и Она јесте и хоће ако јој се молимо. Не можемо само да кажемо да се Богородица моли за нас, дајмо свој труд, свој подвиг, своју енергију, уложи у живот заједнице па ћемо бити спасени. Зато Слава и хвала Богородици и њеном сину Господу Христу у све дане. Апостол Павле нас строго опомиње: “Шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио”. Али ће опет неко рећи шта сам добио, кад нисам ништа добио, није ми Бог направио кућу, није ми Бог дао ауто, није ми дао паре, богатство; Да ли Бог то треба да ти да? Можемо имати све и кућу и ауто и паре, па да будеш сиромах у души. Али зато када имаш Бога у себи онда си најбогатији човек? Онда нећеш ићи ни у грех. Нећеш смишљати зло другоме, него ћеш живети у љубави са Богом и у Богу. Богородица учествује у том домостроју, у том плану нашег спасења које је на почетку Бог створио. Све нам се даје ради наше вере, ради наше жеље, да желимо да се спасавамо, али и да учествујемо, а не да будемо посматрачи. Све нам се ово даје због смирења, а Богородицу је учинило Богородицом управо смирење. Слушање речи Божије које на почетку чусмо. И Она је могла да одбије глас Архангела Гаврила, када је дошао да јој пренесе вест да ће родити Спаситеља Света, могла је да каже “Ја нећу”, то је Њена слобода. Као што и ми данас можемо да кажемо “Нећу”, не морам ја никога да слушам, не морам ништа да чиним, да радим. Али шта би било са родом људским да Пресвета Богородица није у смирењу прихватила реч Архангела и рекла: “Ево слушкиње Божије, нека ми буде по речи Твојој”. Нама све бива по речи Божијој, само што ми од себе самих не можемо никако да схватимо, јер смо пуни себе. Толико смо пуни себе да не дамо ни мало простора Богу у нама. Гордости смо пуни, сујете смо пуни, злобе смо пуни, пакости смо пуни, пуни смо свог ега који ће нас на крају сломити. Онда ћемо и пропасти, иако смо уложили и неки труд. Нека нас мајка Божија води и руководи у овом турболентном времену у коме живимо. Велика је неизвесност, али онај који има веру у Бога, који се моли Богу, који живи по Богу, који се моли Пресветој Богородици, ту нема неизвесности, ту је све јасно, јер он зна, он се нада, да и кад свега нестане на овом свету он се нада оном другом вечном-непролазном. Замолимо мајку Божију да се моли Сину своме-Богу нашем, да нам дарује Царство Небеско, јер нас је Бог створио за Царство Небеско.

Зато је и у Јеванђељу речено: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све ће вам се друго додати”. Иштимо то, а не оно друго које нас не спасава, које нас неће избавити од наше унутрашње беде и нашег унутрашњег сиромаштва. Човек који је асоцијално биће је најсиромашније биће, јер оно не осећа другога, оно не живи за другога, оно се не даје за другога. А оно што чујемо на сваком богослужењу је: “Сами себе једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Предајмо се Богу и другоме да му помогнемо у било чему. То не значи да треба ако немамо кору хлеба да му дамо хлеба; ако немамо новца нећемо ни дати; али имамо увек нешто што можемо да дамо, а то је молитва, то је пост за другог, то је метанија за другог, јер немојмо да се заваравамо, ако не дајемо нећемо ни добити. Ако дајемо и добићемо. Ако се овако дајемо онда не осиромашујемо, већ се богатимо. Неко ће рећи дао сам некоме новац и још ми није вреатио, и цео ће живот бити сконцентрисан на то и заборавиће да свој живот живи хришћанским животом”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј