За благољепије сабрања био је задужен хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца.

Надахнутом беседом Владика Јован се обратио окупљеним верницима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре!

Налазимо се у предворју празника рођења Христовог, Божића. Божић је испуњење обећања које је Бог дао човеку још у Рају, онда када је човек својом гордошћу и непослушношћу порематио мир са Богом. Но, човек не може да поремети мир са Богом ако прво не поремети мир у себи. И тада ја Бог као човекољубац, који жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине, обећао човеку да ће послати Сина свога. Обећао је Бог да ће доћи Месија. Али је период од тог обећања Божијег до његовог испуњења био огроман. Прошли су векови и векови. Народ је имао веру у Бога и у то да ће доћи обећани Месија, Спаситељ света. Оно што је Свети архангел Гаврило благовестио Пресветој Богородици се испунило, да ће она родити Спаситеља света, на шта је она смирено одговорила: „Нека ми буде по речи твојој.“ Све у овом нашем животу, ако није по речи Божијој, онда је по речи оног другога. Реч Божија је та која оживљава, која грешника претвара у праведника. Слушати реч Божију значи имати страха Божијега у себи, имати љубав према Богу и ближњима. Празник који очекујемо, а за који нас Црква постом и молитвом припрема, празник је мира, љубави и добре воље међу људима. Добре воље неће бити међу људима, ако су људи пореметили мир Божији у себи. А зашто лако пореметимо мир Божији у себи када о себи почнемо да мислимо високо? Када помислимо да имамо мир у себи, то заправо није мир, него немир. Али не признајемо то. На почетку нам је тако лепо, али докле? Када у себи имамо мир онда имамо и послушност. Мир нас подстиче на обавезу ширења мира, а не немира. У посланици Филипљанима апостол Павле говори о миру који превазилази сваки ум и који ће сачувати мисли наше у Христу Исусу. Ако немамо мира Божијега у себи, ми нећемо знати правилно ни да се молимо. Можемо читати молитве, али да ли ћемо осећати молитву. Да ли нам је молитва само на језику и устима? Молићемо се али нећемо осетити радост. Зато што нисмо сачували мир Божији у мислима својим, него смо пустили наше мисли да иду по нашој вољи. То је погубно за сваког. Увек је био потребан мир Божији роду људскоме, а данас посебно. Видите и сами, устао је човек на човека, брат на брата, родитељи на децу, деца на родитеље, комшија на комшију, народ на народ. Ратује се на све стране. Због чега? Зато што нема мира. Немир уноси рат у човека. Не мора бити сваки рат физички. Много је опаснији онај унутрашњи рат, који ми не умемо баш добро да водимо у себи. Нећу да савладам себе, не могу, не да ми гордост. Нећу да живим у миру Божијем, него живим у свом измишљеном миру. А Божији мир нам је увек потребан и нама и читавом човечанству. Живимо у времену обезвређења и омаловажења правих вредности. Зло потире добро, а немир потире мир. Неко ће рећи да има мир у себи. Али често дођемо у стање да нисмо задовољни и не знамо шта нам је. То је зато што немамо онај прави мир у себи. Мир смо потиснули из себе, зато што смо себе поставили на место тог мира. Погледајте како данас живимо. Напети смо, у немиру и грчу. Не разликујемо шта је добро, а шта зло. Немир је савременом човеку пореметио ум и он умује својим умом, а не Умом Божијим. Данас људи много говоре и пишу о миру, покушавају да се мир усели у људе, али видимо да је мира све мање. Људски мир не може да се мери са Божијим миром. Људски мир очас пређе у немир. Зато људи стално траже оправдања за стања немира. Најчешће их траже тамо где их не могу наћи. Нема мира без Бога. Тражећи мир тамо где га не могу наћи, људи уствари желе да мир постигну на свој начин. Али зашто човек нема мира у себи ни око себе? Зато што мисли да мир долази споља, од другог човека или од света. Али то је немогуће. Ако мир не градимо у себи и са другима, не надајмо се да ће мир доћи однекуд са стране. Овај свет не може да нам да мир и спокојство. За свет је Господ рекао у Јеванђељу да он у злу лежи. А зло неће мир. Зло жели немир, гордост и сујету. Треба да знамо да мира нема без Божијег мира. Приликом Вазнесења Господњег апостоли су били уплашени и узнемирени због гоњењеа, али су имали мир и спокојство јер је Господ био и физички међу њима. Но сада када се Господ вазноси на небо он им каже да им мир свој даје и оставља. Али им не даје мир као што га свет даје. Свет покушава да спроведе мир, али најчешће где светски моћници реше да спроведу и донесу мир, тамо је све осуђено на уништење. Они уносе мир на основу палице којом прете. Шта нарушава мир у овом свету? Много шта: ратови, агресије, непоштовање Бога, Јеванђеља и другог човека. Када је тако у свету, онда је тако и у нама. Зато треба да проверимо има ли мира Божијег и у нама. Ако смо преокупирани собом и истичемо само своје ја, онда ту истинског мира нема. Такав мир се очас претвара у немир. Збунјујуће је то човеку. Док имамо мир и Бога у себи онда доживљавамо мир и у породици, селу, држави и Цркви. Док је Бог са нама, нико неће моћи против нас. Додуше свако ће рећи да има Бога у себи. Али да ли живимо по Богу? Да ли имамо мир, спокојство, смирење, послушност? Нема непријатељске и невидљиве силе који могу бити јачи од Бога. Ако не доживљавамо мир у себи значи да смо заратили са Миром Божијим, заратили смо и са самим собом. Свети Макарије Велики нам каже да уђемо у своје срце и да тамо поведемо духовни рат. Ми хришћани смо стално у рату. Стално се боримо између добра и зла, љубави и мржње, гордости и смирења. Ако извојујемо рат онда добијамо награду. Војник који у рату не слуша наредбе погинуће. Онај који се бори на правилан начин победиће. Ми хришћани имамо огледало како да се боримо против непријатеља. Ми имамо Бога, Христа, Јеванђеље, Цркву, имамо врлине и заповести. Ако се трудимо да то испунимо Бог ће нам дати снагу. Прегаоцу и Бог помаже. Лењом и гордом човеку, Бог не помаже јер је такав доваљан сам себи. Треба да водимо рачуна да не заратимо са миром Божијим у себи. Ако заратимо са миром у себи онда не хранимо душу храном која је њој потребна, а то је Христос. Не хранимо свој ум Умом Божијим. Не хранимо своје биће духом мира Божијега и Богом. А када хранимо своје биће Богом онда у нама струји благодатно дејство због кога се осећамо радосним тако да то не умемо да опишемо и објаснимо. Док човек има Бога у себи и живи са Богом он има радост и мир. Душа човекова је боголика и богочежњива, она хоће висине небеске. Од нас зависи од чега смо саздали своју душу. Да ли смо душу зазидали само у тело, па мислимо да када хранимо тело да хранимо и душу. И тело је важно и њега треба хранити. И тело је за Господа. Али је много важно у свему овоме имати мере. Шта и колико треба дати телу, а шта треба души? Човек треба све да доживљава са радошћу у Господу, и да своје бриге молитвено преда Господу. Ако немамо мира у себи, онда не можемо све своје ни да предамо Господу, јер мислимо да ми руководимо свиме. Али човек смирене вере и са миром Божијим у срцу понављаће речи Господње који позива све уморне и натоварене да му дођу, како би их одморио. Узмите јарам мој од мене и научите се од мене јер сам ја смирен у срцу и кротак. Ако хоћемо да нас Господ прими у смирењу треба да се молимо и да тражимо благодат Божију. Мир божији превазилази сваки ум људски. Ум људски не може да опише значај мира Божијега. Када је хармонија у човеку он све тако доживљава. Хармонија значи радост и лепоту духовног живљења. Дисхармонија чини човека растројеним бићем. Он тада не може ништа у смирењу да прихвати. Он не зна ни куда иде ни шта ради, постаје получовек. Мир Божији је осећање сазнања да су човечански решена најглавнија питања људског духа, питања живота и смрти. Мир Божији чуваће срца ваша. Ако Христа имамо у срцу ми смо христоносци и миротворци. Ако немамо Христа, ми смо ништа. Тада смо носиоци немира. Када је срце у Христу и живимо у миру са Богом и људима и у љубави са свима, тада чувамо своје мисли, речи и дела. Данас наша Црква прославља великог мученика из рода нашега ђакона Авакума. Млад али пун вере и мира Божијега, чак и када га воде на губилиште. Набијају га на колац, а он у миру. Мајка га саветује да се потурчи па да се после врати у хришћанску веру. Он јој каже да говори као луда жена. Од Бога смо примила сва добра, зар да тако узвратимо. Каже јој: „Мајко моја на млеку ти хвала, ал не хвала на беседи таквој.“ То је оно што данашње Јеванђеље каже да Господ није дошао да донесе мир него мач. Како сад то да схватимо? Духовни мач је у питању којим се раздваја оно што је Божије и оно што није Божије. Раздваја се човек који има мир и човек који има немир. Да раздвоји верујуће од неверујућих. Овај духовни мач прави рез како бисмо знали коме припадамо и за кога живимо. То ћемо знати ако будемо имали вере. Вера ослобађа човека од самога себе. То је и најтеже, јер се човек толико уходао у своје ја, да ослобађање од свога ја делује као одсецање делова тела. Нека нам Бог помогне да стекнемо мир Божији.

Нека сте Богом благословени!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Мноштво верника се овом приликом причестило. Литургијско сабрање завршено је трпезом љубави коју су за окупљене вернике приредили пароси шопићански Мирко Тешић и Горан Радовановић, са својим породицама и верним народом.