Са Његовим Преосвештенством Епископом шумадијским Господином Јованом који је предводио ово евхаристијско славље, саслуживало је братство Саборног храма, протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, протојереј – ставрофор Зарије Божовић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Дејан Лукић, јереј Марко Јаковљевић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Слободан Савић, јереј Драгиша Богичевић, јереј Милош Јелић, јеромонах Јован Прокин.

У својој беседи после прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је рекао:

“Данас наша црква прославља старозаватене и новозаветне оце и срећан празник Светих Отаца, али срећан празник и данашњих наших очева. Наша Помесна црква три недеље пред Божић, посветила је породици и то је јединствен случај у Православљу. Највећа је радост у породици када се у њој рађа ново биће, нови човек. Нема веће радости када је породица на окупу, када заједно славе Бога и када су испуњени љубављу једни према другима. Може ли бити веће радости од ове? Породица треба да представља највећу вредност и бригу јер заиста морамо поћи од тога какво нам је стање у породици, такви ће нам бити односи у њој. Каква нам је хармонија у породици, таква је хармонија и у дому, селу, комшилуку. Таква ће хармонија бити и у друштву у ком живимо. Све почиње од породице и ако у њој нема здравог корена, вере, љубави, наде, поштовања, служења једних другима, ту нема породице. Чим се поремети породица, све се мења и искривљује. Ако немамо васпитано дете, верујте ми, нећемо имати ни васпитане родитеље. Зато, породица треба да буде највећа брига самих родитеља, али и државе, цркве и целог друштва. Цела породица најпре треба да буде усредсређена на Бога, а онда и чланови да буду усредсређени једни на друге. Корен у породици се огледа управо у томе какви су родитељи. Као што дрво црпи снагу из корена, тако и деца црпе духовну и моралну снагу од Бога, али и од родитеља. Бити родитељ је благослов Божији и то је најузвишенија служба, али је у исто време и велика одговорност. Много је лакше родити дете телесно, него га васпитати. Све можемо да занемаримо у животу али једно не смемо, а то је васпитање у породици. То је питање живота породице, али и подизања породице. Треба знати да нам је то мајушно дете драгоценије од целог света овоземаљског. Видите и сами да је данас доста деце препуштено неким другим мајкама, очевима, препуштамо децу друштву и мислимо да сви ти други елементи треба да узму улогу родитеља. Све то може бити, али родитељску љубав не може нико други да пружи осим родитеља. Зато васпитање никада не смемо занемарити. Реч васпитање у корену има реч „питати“, што на словенском језику значи хранити. Треба детету, али и свима нама да се хранимо храном, али није све у овој храни, зато данас поједини родитељи више жуде да свом детету створе материјално, што није лоше само по себи, али је лоше јер занемарује оно битније, а то је васпитање породице. Онда се родитељи разапну и тако немају времена за своју децу. Тада се чудимо шта се са дететом дешава, али нисмо били са њима када је требало. Ниси своју родитељску дужност обављао како треба, јер си мислио да створиш кућу, кола, дипломе, што треба, али ако нема основног васпитања и ако то дете не понесе са кућног прага, џабе му је све и осетиће празнину. Понављам, велика је ствар назвати се родитељем, али којим родитељем? Оним који се жртвује у подизању деце и васпитању. Здрава породица је она у којој влада здрав дух,тамо где владају здрави односи родитеља према деци и обрнуто. Без породичног васпитања и мајчиног крила, пуног љубави, без очеве снажне руке као знака сигурности, без браће и сестара, обитељи у којој се дете васпитава, без свега овога нема ни доброг ни правог човека. Данас је недеља Светих Отаца оба Завета, тј. ово је недеља хришћана, пре доласка Христа у овај свет. Ти Свети Оци старозаветни, живели су у вери и нади да ће доћи Месија који ће спасити свет од греха и смрти. Данас ми прослављамо велике Свете Оце, велике и свете људе у којима можемо видети све врлине јеванђелске. Можемо видети веру, љубав, молитву, пост, смирење, наду. Требало је одржати све ово вековима док се није родио Спаситељ света, Господ Исус Христос. Сви су ови свети људи осећали да је овај свет пролазан и да је нажалост, воденица смрти. Сви старозаветни праведници били су чежња за Спаситељем света. Сваки од ових се молио Господу да се одрже у вери, али и сваки се молио и тражио да му Господ помогне, да му Господ дода вере и да не изгубе наду на живот вечни. Сви су говорили, „Господе избави нас и сачувај нас“. Ми идемо у сусрет великом и светом догађају доласка Спаситељевог. Само ми треба себе да спасавамо Спаситељем нашим, а то ћемо моћи учинити кроз цркву и у цркви. Нема Спаситеља ван цркве, нити обрнуто. Ми прослављајући оце Старог и Новог завета, прослављамо веру њихову, односно, сећамо се наших живих и мртвих телесних родитеља. Није наша Света Црква случајно спојила прославу старозаветних и новозаветних отаца. Све црква чини по промислу Божјем, јер ту постоји дубок смисао, има и узрочне везе. Као што су Свети Оци утврдили науку Христову и раширили је по целој цркви, тако исто и наши земаљски очеви дужни су да веру Христову усаде у срце и душу своје деце, тј. у своју домаћу Цркву. Зато апостол Павле Домаћу цркву назива црквом у малом. Ако у малој цркви живимо црквом, онда ћемо и у општој цркви Тела Христовог. У породици где нема реда ни поретка, где се не зна ко је ко и док се не знају обавезе сваког члана, та ће се породица растурити. Данас више тражимо нека своја права, а нико не зна за обавезу. Не можемо имати право, док не испунимо обавезу. Обавеза је да будемо хришћани, људи вере и љубави. Дужност хришћанских родитеља јесте да рађају духовно своју децу. Тај процес духовног рађања је дуг и њега се не смеју родитељи одрећи и када њихова деца добију децу. Родитељи су дужни да буду упаљена свећа која ће помоћи деци и када залутају у тами, да виде како отац држи узвишену свећу свога живота. Дужност свакога од нас је да помогнемо једни другима да се у свакога у нас улије Бог и да живимо Богом. Све док живимо Богом, живимо у добру, јер нико није тако добар као Бог. Наши телесни очеви су повезани са овим Светим Оцима, и зато се празнују исте недеље. Дужност родитеља је да научи дете да савлада школу живота. Тој науци треба сви да стремимо, јер је она тежа од свих других наука. Школа живота је наука да живимо достојанствено, а човек је достојанствено биће и не сме да га унизи, а унижава га, ако не обавља своју обавезу. Понижавамо себе када себе истичемо у речима, доказивањима, а где су ти дела или каква су? Родитељ није родитељ ако није на првом месту руководитељ, ако не зна да руководи својом децом и домом. Није само да родитељ треба да говори деци о Богу, али више треба родитељ да говори Богу о деци. Када говоримо Богу о деци, почињемо и да се молимо, да нам помогне да васпитавамо децу. Видите и сами какво је стање друштва у целом свету, да нам породица све више слаби, да нам је све мање деце. Имамо све више породица које имају само једно дете. Такво дете не расте у заједници и неће сутра моћи да трпи другога, па ни родитеље јер није васпитавано за заједницу. Ако се не васпитавамо за заједницу и ако у заједници цркве не нађемо себе, онда све ове заједнице бивају вештачке. Велики духовник Свети Пајсије Светогорац говорио је да „светост родитеља чува децу“. Заиста, добар пример вреди више од хиљаду речи. Но, дати добар пример може само онај ко зна шта је добро, који зна да разликује добро од злог. Данас нам је некако све узбуркано, помућено и добро и зло и често не умемо да разликујемо добро од злог. То само значи да немамо вере, благодати Духа Светог који нас води и који нам говори шта је добро, а шта не. Али, човек који мисли да све зна, такав неће да прими савет како да васпитава ни своју породицу. Треба да се учимо тој заједници, да се учимо да не будемо славољубиви, себични, да не живимо само за себе. Јер, ако живимо за другога, онда ћемо имати и ослонац у том другом. Ако не живимо за другога, нема нам од другог ни помоћи. Данас је породица у кризи, а то значи да је цео систем у кризи. Данас имамо такво стање да нам нису само деца у кризи већ и родитељи. Знам из разговора да је данас тешко бити родитељ-васпитач, а може ли бити васпитач онај који не зна шта је васпитање. Може ли да пренесе васпитање онај који није васпитан? Данас је ауторитет родитеља на измаку и не чују ни родитељи децу, ни деца родитеље. Сведоци смо оног ужасног чина у Београду који је починило дете. Да је то дете имало макар мало оног домаћег, кућног васпитања, на то не би ни помислило. Али, није васпитавано и храњено, него је акценат био на неким другим способностима тог детета, али поставимо само питање, у шта је то дете обучено, када у веру и љубав сигурно није. Живот је дар и морамо схватити да никоме не можемо узети оно што му нисмо ни дали. Данас се сви некако правимо паметни, па зато и не слушамо једни друге. Мислимо да смо најпаметнији, али шта знамо кад не знамо основна начела живота. Онај који поуке не прима, тај кад тад пропада. Најбоља поука за родитеље и децу треба да буде Јеванђеље. Ту ћемо најбоље видети и најмању мрљу на души, у уму и разуму. Јеванђеље треба да буде огледало и зато апостол Павле каже, „Све је писмо богонадахнуто и корисно за учење, карање исправљање за васпитање у праведности“. Родитељи драги, ако се огледате у јеванђељу, благо вама јер ћете такву децу рађати и васпитавати.

Нека нам Господ помогне да се спасавамо од ове кризе родитељске и дечије, да се спасавамо у заједници са Богом и заједници једни других. Немојмо препустати васпитање деце неком другоме јер право васпитање настаје у породици од слоге, пожртвовања. Ако ту нема васпитања, не може се стећини на другом месту. Друштво, држава, црква и школа су надоградња на темељ који су родитељи поставили. Ако тај темељ није јак, можемо зидати колико хоћеш, срушиће се. Темељ свега треба да буде вера, љубав, слога, да једни другима помажемо, а не да одмажемо. Не треба једни другима да завидимо, што је неко на одређеном месту. Тада се човек само расејава и такав не може исправно поступити. Да се помолимо Христу и да имамо пример Богородице како је Она васпитавала Христа као дете и нека да Бог да се сви ми заједно васпитавамо у Богу и у цркви, љубави и слози.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Поштујући обичаје везане за Недељу Отаца, Преосвећени Владика Јован је у епископском двору после завршене Литургије, деци поделио пригодне поклоне.

Срећко Зечевић, протојереј