После прочитаног Јеванђеља, Епископ се обратио сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, чули смо данас ово свето Јеванђеље у коме Свети апостол и јеванђелист Марко описује један догађај сусрета Господа са својим ученицима када је дошао у Капернаум и слушао их како се између себе препиру. Препирали су се ко је то већи пред Господом Христом. Ко је, у ствари, ближи Господу Христу. Пре него што било шта кажемо о овоме рећи ћу да су ученици овако размишљали зато што још увек нису били просвећени Духом Светим него су размишљали на људски начин. Христос не цени људе ни по знању ни по звању и не гледа људе са таквим погледом него гледа у срце човеково и тако суди и доноси суд о човеку у односу ко је у срцу човековом. Господ наш Исус Христос не забрањује жељу да му ми будемо ближи али не жели да се ми грабимо за првенство међу људима већ да, радије, смирењем стичемо оно што је узвишеније. Оно што човека највише узвишава пред Богом и пред људима јесте љубав чија је тајна у жртви и у служењу другоме, а не да други служе мени. Сам Господ Исус Христос је рекао да није дошао да му служе већ да служи другима и да другима да пример смирења јер је Господ оличење смирења. Он није узвраћао људима на оно што су њему људи чинили већ је све то у смирењу носио и у смирењу се молио за непријатеље своје. Ту је величина. Да ми, и ако нам неко и зло учини, не смемо као хришћани да узвратимо. Људи смо па можемо да се наљутимо на такву особу. Људско је то. Али је много важно да немамо злобе у срцу према таквоме човеку па чак и онима који нас стално гоне и прогањају. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Данас се, на жалост, многи људи грабе да дођу до неког првог места. Ако се сећате оне јеванђелске приче када је господар унајмио слуге да му раде у винограду па једне је узео у овај сат, а друге у онај. Кад је било време за исплату почео је од оног што је последњег унајмио те је дао исту плату и оном првом и оном последњем. Неко ће рећи да је Бог неправедан. Није Бог неправедан већ Бог зна кад ми обављамо своју хришћанску дужност да ли је обављамо или испуњавамо са љубављу или зато што морамо. Није свака послушност спасоносна ако се не уради из љубави. Овим примером објашњава тајну Цркве као заједнице љубави у којој свака личност суштину свога постојања више не види у индивидуалном поседу једне врлине, положају или друштвеним заслугама већ у служењу и жртвовању за другога, за брата који носи лик Христов. Зато смо управо и чули у данашњем Јеванђељу: Ко нахрани једног од ове моје мале браће мене је нахранио. Ко да једну чашу воде једном малом створењу Божијем, он је напојио самога Господа. И ето, браћо и сестре, како човек може лако да се спасе, како лако може да задобије Царство небеско, управо, да другоме служимо и послужимо јер ако не послужимо другоме ми не служимо ни Богу. Да другоме дамо од срца нашега оно што је њему потребито. Величина у Цркви се не мери ни по чину ни по позиву ни неком положају. У Цркви, као Телу Христовом, све се мери на основу служења другоме јер ако ми не послужимо другоме са којим правом имам да тражим да тај други послужи мени. Са којим правом ја другоме да чиним зло, а да тражим да тај други мени чини добро. Ако не дајемо нећемо ни примати. Човек, што се више даје Богу и другоме, све је испуњенији док је човек који не даје ништа никоме празан и зато га је страх и на нечасан начин хоће да дође до некога добитка. Човек не може да испуни своју унутрашњост богатством овога света и ако нам треба за живот материјално. Човек једино може да се испуни Богом и тада је он радостан јер је Господ у њему. Не осећа никакав недостатак. Ако Бог није у нашем срцу онда је наше срце празно. Срце је наше најомиљенији дом Бога. Празно срце је као напуштена кућа и нема врата. Свако тамо улази и свако излази. Свако оставља себе тамо из овога и онога разлога. Зато је човек пометен и збуњен, и зато човек бива такав јер нема веру. Вером усељавамо Бога у себе. Вера шири љубав у нама, и љубав шири веру и наду. Дакле, браћо и сестре, што год чинимо другоме а не чинимо то из смирења нећемо добити никакву награду. Смирење је основна врлина на коју човек надзиђава себе као грађевину. Нема ли смирења и није ли човек у темељ свога живота поставио смирење ту кућу коју гради брзо ће се срушити.

Какво то првенство, из ове данашње јеванђелске приче, имају деца? Каже Христос: Ако не будете као ово дете нећете ући у Царство небеско. Које то првенство деца имају над одраслима? Имају три првенства у односу на нас одрасле, а то је да имају веру. Верују својим родитељима. Имају послушност. Имају незлобивост за разлику од нас старијих зато што дете још увек није огреховљено и још увек је дах Божији у њему. На јеванђелско питање ко је највећи у Царству небеском, Господ одговара да је то дете. Дете није искварено и парче је неба на земљи. Зато што има чисто срце и целосно је по бићу и осећању. Господ од нас не тражи да будемо деца по узрасту него по незлобивости јер човек који има злобе у себи нема праву веру и ничији савет неће да прихвати и просто не може да чини добро. Апостол Павле каже да чинимо добро да нам се не досади.

Да се помолимо Богу да се вратимо у ту чистоту детињу. Да се молимо Богу да будемо деца по незлобивости. Зато и Госпшод каже да ко прима и ово једно дете у име моје мене прима. Сваки је човек икона и слика Божија, а ми знамо ваљда да се понашамо кад станемо пред иконом. Прилазимо са смирењем и вером. Апостол Павле каже: Ко прилази Богу треба да верује да Бог постији и да Бог награђује оне који траже Бога. Нека би нам Господ помогао да стално тражимо Бога и да га стално имамо у свом срцу и уму. Да га имамо у себи и око себе. Бог је љубав и зна наше слабости, зна наше грешности али зна да и човек треба да буде свестан својих недостатака. На крају, Бог човека није створио савршеним али му је дао у задатку да се усавршава. Неко може да се усавршава на свој начин па помисли да је стигао да савршенства. Нема усавршавања без испуњавања заповести Божијих. Нема усавршавања без јеванђелског живота. Нека нам Господ помогне и овај Божићни пост да дођемо до Христа, Цара МИра. Јер је Божић празник мира. Ми зато и постимо да дамо превагу духу над телом да тело не буја него кроз молитву да постимо и онда ћемо осетити радост празника Рођења Христовога. Нека би Господ дао да се Христос стално рађа у нама. Морамо се сећати Бога и рођења Божијега не само по календару него свакога тренутка треба да доживљавамо Божић. Зато Апостол Павле и каже: Сад је дан спасења јер сутра може да буде касно за некога. Јер после смрти нема покајања. Господ је мислостив и љубав и зато тражи да и ми треба да будемо милостиви и у љубави. Господ тражи будност и градитеље. Хоће да награди наш труд и подвиг и молитву и зато чинимо добро да вам се не досади.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић