После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам каже да ко призна Сина Божијега пред људима, признаће и њега Син Божији пред Оцем нашим који је на небесима; А ко се одрекне мене пред људима, одрећићу се и ја њега прд Оцем својим небеским. Врло је важно у нашпем животу да знамо да признамо Сина Божијега пред људима али првенствено да то чиномо кроз живот и кроз веру. То ћемо посведочити и животом и делом ако се трудимо да живимо по Јеванђељу и ако се трудимо да заиста заволимо Христа и да Христа сместимо у себе. Када човек смести и када има Христа у себе он има љубав према Богу, ближњима и Цркви. Он се онда жртвује за другога и све даје од себе како би Црква као Тело Христово узрастала. Важно нам је да животом и вером сведочимо да смо хришћани. То што ћемо ми говорити како смо хришћани, а не чинити ништа за заједницу џаба нам је што се позивамо на све то. Џаба нам је ако и цело Свето Писмо научимо напамет, а не живимо по њему или се не трудимо шта нам вреди од тога. Христос није рекао благо ономе ко научи него је рекао благо ономе ко научи и испуни. Не можемо да испунимо док не научимо, а не можемо да научимо док се не потрудимо. Не можемо ништа да научимо ако не заволимо. Значи, треба да заволимо свој живот јер тај живот нам је дар Божији. Да заволимо оно на шта смо назначени у овоме животу, а сваки од нас има своје назначење. Не може нико да каже да није назначен или да није призван. Сви смо ми призвани али је само питање да ли се трудимо да то призвање осветлимо у себи или само кажемо да нам је довољно што смо хришћани или свештеници па не морамо ништа да радимо по дужности. Верник је сваки призван, поготову ми који смо крштени и зато нам треба труд и да се оправдамо пред Богом за оно што смо задобили. Сви ми који смо у Цркви смо заиста примили све што је потребно за наше спасење али не смемо да се олењимо и препустимо. Често говорим да је леност опасна болест. Престајеш да се трудиш ти престајеш да мислиш на своје спасење. Својим нерадом ми уништавамо и другога, браћо и сестре. Да се ми молимо Богу и да признамо Бога кроз свој живот и веру да не дођемо у такво стање да нам Господ каже да нас не препознаје. Како да не препознаје родитељ своје дете? Па чак и ако то дете лута или је не знам какво, оно је за родитеља светиња али зато и родитељ треба да буде за дете светиња. Родитељ треба да буде пример као што свештеник треба да буде пример у свакоме добром делу. Да би човек све то постигао у животу треба да се труди да задобије Духа Божијега. Дух Божији је тај који човека води и руководи и то само онога који живи по Духу Светоме. Нас Дух Свети учи о свему ономе што је свето и узвишено и зато се ми пред свако богослужење молимо и призивамо Духа Светога у молитви да се усели у нас и да нас очисти од сваке нечистоте. Ако не дође Дух Свети у нас онда ће нам доћи онај дух људски, дух овога времена који не препознаје шта је добро, а шта је зло; шта је истина, а шта је лаж. Када човек не живи Духом Светим он не живи ни Истином. Служи се лажима и гледа да подмеће другога да се и он служи лажима. Зато и Јеванђеље данашње каже да када вас доведу у синагоге или пред старешине да се не бринете шта ће те рећи или казати јер ће вам Дух Свети у тај час рећи шта треба да кажете или урадите. Не можемо ми сад мало живети са Духом Светим па мало са нечастивим духом. Човек је слаб и поколебљив. Зна да се заведе али је Бог човеку дао разум да разумно живи, верује, чини, моли се, пости… Разум без доброте човека води на супротну страну. У чему се састоји циљ нашег хришћанског животаћ? Ми ћемо и данас чути од појединих људи да је циљ да идеш у цркву, постиш мало, учиниш неко добро дело и то је довољно. То није довољно, браћо и сестре. То је све добро. То је све подстицај али циљ нашег живота јесте да се испунимо Духом Светим, а сва друга хришћанска дела, која се чине Христа ради, су само средства. Ми данас почињемо са божићним постом. А пост шта је? Пост је чишћење и душе и тела. Пост човека ослобађа од самога себе и уводи га у смирење. Постећи постом душе и тела, душа тада пости и уздржава се од свакога греха – од зависти, злобе, оговарања, осуђивања јер нас пост подстиче на молитву тако да пост без молитве није пост. Ни молитва без поста није молитва. Није само пост у неједењу мрсне хране. Јесте да нам је и то заповест али пост је више да ми постимо и језиком и очима и рукама и ногама. Дакле, пост је уздржање, једна дивна хришћанска врлина. Да се уздржимо и не чинимо оно што не треба. Пост није само уздржање од зла него је пост испуњавање и вршење светих врлина. Када човек стекне бар једну врлину и врлином живи по њему онда струји благодатно дејство Духа Светога и човек је радостан. Код тог човека нема туге. Туга је нешто што. Када нас обузме, нас затвара у саме себе, а не отвара нас ни према Богу нити према другоме. Туга је она која зна да нас одведе у самоћу и усамљеност. Зна да доведе до таквог стања да ми једног дана схватимо да ми никоме не припадамо и да нама нико не припада. То је оно најстрашније стање код човека и оно долази најчешће од гордости. Нама је потребан Бог, Црква и Јеванђеље да свој живот проверавамо јеванђељем. Пост није само уздржање од зла него и неговање сваке врлине. Када негујемо веру, на пример, љубав, милост, доброту, благост…сваку јеванђелску врлину, онда осећамо присуство Бога и онда је човек испуњен Богом. Када је човек испуњен Богом у њему не може да се зачиње оно што није добро. Треба Бога да сместимо у своје срце. Често говорим, да је срце човеково најомиљенији дом у коме Бог борави али Бог неће насилно да уђе у наше срце. Он стоји крај врата нашега срца и куца. Ако отвориш, каже Христос, ући ћу Ја са Оцем и Духом Светим. Ако ми желимо да Бога имамо у себи нема места никаквој нечастивој сили. Нема у нама никакве нечисте речи, помисли и дела. Зато, браћо и сестре, нека нам је срећан и благословен и лак овај божићни пост. Да га постимо у миру колико је то нама људима могуће јер када човек има мир у себи има мир са свима. Док је немир стање болести душе, на првом месту, а онда обољева и сваки орган у човеку. Зато ми да постимо у миру како бисмо се сусрели са Царом мира тојест Божићем. Дан када се родио Господ и дошао у овај свет, претрпео све ради нас да би у нама био мир. Онај који има мира у себи он мир и сеје око себе. Док онај који има немир у себи, неспокојство и незадовољстрво, он то сеје и што је најгоре тим незадовољством трује и оне око себе. Ми, када падамо, вучемо за собом у пропаст и оне који су око нас, а човек се ограђује онаквим људима какав је он. Зато и ми, браћо и сестре, да се трудимо да, што до нас стоји, имамо веру у Бога и мир да би заиста осетили радост празника Божића. Ту је пост да се кроз молитву и пост припремамо јер је Господ рекао да се чак и демони побеђују постом и молитвом. Када имамо такво осећање да треба да се сретнемо са Царом мира, Богом нашим, онда ће стално у нама струјити нека струја која ће нас подсећати да живимо у миру и ширимо мир да би нас мир обасјао и да би ми у миру дочекали Божић. Иначе, ако не будемо имали припреме кроз пост и молитву пред Божић онда ће нам Божић бити као сваки дан, можда само у некој бољој трпези са храном. Ништа нећемо осетити то благодатно дејство празника који нам поручује да празнујемо Бога. Када празнујемо Бога, када поштујемо Бога, када волимо Бога, волећемо и друге и чинити добро.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светој Литургији су присуствовали ученици Прве техничке школе са својим вероучитељем господином Борком Богићевићем.

На крају Свете Литургије Светим Тајнама су се причестили ученици и верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић