Владика Јован је након о прочитаног Јеванђеља одржао беседу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Помаже вам Бог, драга браћо и сестре.

Данас прослављамо светог апостола и јеванђелиста Матеја, писца првог Јеванђеља. А Јеванђеље је блага вест, радосна вест. Блага вест јер нам је објавило долазак Господа Исуса Христа. Јеванђеље је књига над књигама. Јеванђеље је у неку руку биографија Бога. У Јеванђељу је објашњено све што је нама потребно за спасење. Из Јевађеља видимо шта је човек, одакле је човек и чему треба да стреми човек. Најкраће речено у Јеванђељу има више одговора него што може цело човечанство може да постави. Онда се можемо питати како онда нема одговор на неко моје питање. Не видимо га ни ти ни ја зато што не живимо по Јеванђељу. Не прилазимо Јеванђељу као књизи над књигама, са осећањем да је то светиња. Да је свака реч записана у Јеванђељу светиња. И зато је записано да све док се не испуни и једна црта, једна запета неће доћи крај света. Јеванђеље треба да буде наше огледало, да у њему видимо сваку трунку на нашем лицу, а онда и на нашој души, нашем уму.

Све је то записао јеванђелист Матеј и он је био сведок док је Господ ходао земљом. Апостол Матеј је прво био цариник, а цариници су били омрзнути људи. Били су презрени, јер су скупљали порез од народа за туђу војску. Нису били ни пожељни и били су лишени многих људских части и почасти. А Спаситељ управо иде у кућу таквог једног цариника, кога су сматрали грешником. Матеј радостан у души, као човек је хтео да се похвали и позове своје другове, царинике. Позвао је људе да би и они осетили његову радост, јер је његову кућу посетио Господ. Али фарисеји врше прекор на апостоле јер њихов учитељ једе са цариницима и грешницима. Другим речима хоће да кажу да је Господ грешник. А Господ који је срцезналац, који познаје наша срца, мисли, речи, зна не само шта чинимо, него и шта ћемо учинити. Он им одговара: „здравима не требају лекари, него болеснима“. Господ тиме показује да он може и највећег грешника да преобрази у светитеља, под условом да човек то хоће. Бог хоће да будемо свети, зато смо створени. Бог хоће да се сви људи спасу, који хоће да дођу до познања истине. А истине нема без Христа, јер је он једини могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот“. Другог пута немамо ако хоћео да идемо ка Богу. Друге истине нема ван Христа. Овим показује да има власт опраштати грехе и да ту власт даје апостолима, апостоли преносе на епископе, а епископи на свештенике. Кад је Господ видео апостола Матеја и видео његово чисто срце, он га позива и каже: „хајде за мном“. Он није знао Христа до тада, није га видео. И на једанпут тим позивом му се отварају сви видици, отварају му се духовне очи и уши да он тада види Христа. И уши да чује тај најумиљенији позив „хајде за мном“. Матеј се не двоуми, све оставља и иде за Христом, јер је знао да ако Христа задобије све ће имати. И такав и наш наук, да ако имамо Христа у себи, ако га носимо у себи, онда све имамо. Прво имамо моћ. Христос нам даје моћ да будемо светитељи. Када имамо Христа имамо све и онда смо испуњени Богом. А кад је човек испуњен Христом, он је сав у радости. Он живи Христом, јер зна да Христос живи за њега. И он узвраћа својим животом да покаже како је радостан јер живи за Христа.

Ми видимо да је Христос био код апостола Матеја на обеду. Зашто су фарисеји прекоревали Матеја? Они су хтели да осуде Христа. Као једног незналицу, да не познаје људе, ко су грешници, а ко праведници. А видите, ти фарисеји они знају да деле ко је праведан, а ко није праведан. Зато Господ каже: „не требају здрави лекара“. Неко ће рећи „па ја нисам болестан“. Немој да се заваравамо, сви смо ми болесници духовни. Неко мање, неко више. Јер нико од нас није без греха, а грех за собом повлачи болест духовну. Како човек може да каже да није грешан. Човек не може живити једног дана да не погреши. Нама треба Христос који исцељује свакога онога који жели да духовно оздрави. А нама треба духовно здравље. У свету постоји узречица „у здравом телу, здрав дух“. Управо је супротно. У здравом духу је здраво тело. Који дух? Дух Свети. Зато апостол Павле каже: „не гасите Духа Светога“. А Дух се Свети лакo гаси, иако га лако задобијамо. А задобијамо га по мери вере наше. Али морамо стално да проверавамо своју веру, не да се задовољавамо тиме да само кажемо да верујемо. Него да ли знамо шта је вера. А када знамо шта је вера, онда ћемо и чиниити по вери. Онда нећемо чинити зло другоме. Нећемо не само чинити, него нећемо ни пожелети.

Из ових речи Христових „да не требају здрави лекара“, Господ изводи потпуно супротан закључак. А тај закључак је да не општити са грешницима, недостојно је самога Христа, јер није дошао ради праведника, него ради грешника. И зато неопштење са грешницима, несагласно је са његовим човекољубљен. Он воли све људе подједнако, зато је он човекољубац. Он воли и праведнике и грешнике. И исправљати такве људе јесте веома важно, неопходно и достојно сваке похвале. Када човек неког исправи, он се одмах љути. Нема право нико да ме исправља, ја сам свезнајући. Кад га исправљате као да сте га у око повредили. Зашто? Зато што сте му повредили сујету. Шта знамо, браћо и сестре, кад не знамо шта је вера, не знамо шта је Бог. Знање које поседујемо је никакво. Из ових Господњих речи изводимо богочовечански наук, а то је да је грех главна болест човековог бића и да од те болести пате сви људи. Нема човека без греха. Овим Господ мудро укорева фарисеје. Мудро укорева, то је важно. Они себе сматрају мудрима и духовно здравим људима и не осећају потребу за Спаситељем, за правим лекаром душе и тела. Док ови који сматрају себе грешницима, они траже тог духовног лекара. Ови не сматрају да су грешни. Они који сматрају да нису грешни, сматрају да не треба да се поправљају, они су непоправљиви. Можеш га сто пута опоменути и ништа то не вреди. Христос је лекар душе и тела и као да нама каже кроз данашње Јеванђеље, ја другујем са митарима и грешницима јер они осећају ту духовну болест и траже ме да их излечим. А ови не траже лекара, зато и остају болесни. Треба да тражимо лекара духовнога, Христа јер он болести наше узео је на себе. Он је грехе наше приковао на крст. Он је страдао ради нас, смрћу уништио смрт и нама даровао живот вечни. Куд ћеш значајнијег лекара у овом и оном свету.

Да би човек довео себе у тражење духовног лекара, треба нам пост и молитва, поред вере. И ми се налазимо на самом почетку божићњег поста. А пост нам се даје као благослов за узнапредовање у хришћанским врлинама. Пост је по светим оцима уздржање. Као што се уздржавамо од мрсне хране, да се уздржавамо од нечасних дела. Уздржање од свих злих речи, мисли, жеља. Чишћење свог срца од свих сујета овога света. Од сујете почиње све. Од сујете настаје од гордост. Ако ово сачувамо, пост ће бити благословен. И не само благословен, него и праведан. Пост ће нам бити користан и онда нам неће бити тежак. Свети владика Николај каже: „Сит стомак, гладна душа“. А пост је у ствари храна за душу. Како мрсна храна утиче на тело да буја, тако пост крепи нашу душу, крепи наша осећања, крепи нам веру, крепи љубав, наду. Добар пост је када се удаљавамо од свакога зла. И није само пост неједење, него уздржавање од злих дела. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Уздржавање од мрсне хране стоји, али првенствено уздржавање од рђавих мисли, жеља. Да ускратимо ту нашу жељу за грехове. Пост нас смирава, али онај који је прави и који је праћен молитвом. Ако је наш пост само храном, а не појачамо веру, молитву, добра дела, онда од таквог поста немамо корист. Напротив, само нас намучи. Оптерећен сам што не једем, па не могу да се молим. Пост умножава љубав и молитву и умножава спремност на враћање свих тих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети на небо, а то су пост и молитва. Одвојити пост од молитве, није пост. И одвојити молитву од поста, није молитва. Ако одвојимо Цркву од Христа, онда није Црква. Ако одвојимо Христа од Цркве, он није Христос. Дакле, пост је лек за душевне, а често и за телесне болести. И заштита од сваких демонских дејстава, јер је сам Господ рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Али прави пост, разуман, по благослову, по заповестима. Молитва по благослуву, молитва која нам отвара и душу и срце да кроз молитву разговарамо са Богом. Ако не разговарамо са Богом, онда разговарамо са оним другим, а онда често разговарамо сами са собом. И кад разговарамо сами са собом, онда ми себе величамо. Онда ми себе уздижемо. Ниси сила никава без Бога, ништа без Бога не знаш. То што знамо, а не води нас ка Богу је највеће незнање. Ништа ми не знамо ако се не спасемо.

Бог није створио човека да буде пролазно биће и то ћемо највише осетити кроз пост и молитву. Створио је Бог човека да буде вечно биће, да се храни не само земаљаким хлебом, него хлебом вечног живота. А тај хлеб живота је сам Христос. Он је рекао за себе: „Ја сам хлеб живота, који силази с неба“. Ко једе од овога хлеба неће умрети. А ми кад једемо обичан хлеб, морамо кад тад умрети. То не значи да не треба да једемо и овај хлеб. Треба нам и таква снага, да можемо и да се молимо и да постимо. Али од овога хлеба и умиремо, а од вечнога хлеба нећемо умрети. Човек је призван својим рођењем у вечним живот. Назначени смо за вечност. Зато нам је потребан и пост и молитва и вера и нада и љубав, да бисмо вечно живели. Да се молимо Богу да нам пошаље благодат и моћ и силу да се заиста у току поста потрудимо да се изменимо, да се променимо, да нам се јави жеља за исправком, за поправком. Да нам се јави жеља за живот вечни. Да се молимо Богу да нас Бог сачува од искушења које обично највише долазе у току поста. Јер ђаво неће пост, њега је страх поста и молитве. Зато у току поста треба да појачамо и молитву. Да више читамо Свето Писмо, свете оце, да читамо оно што је корисно за нашу душу, а ништа корисније нема од Јеванђеља и житија светих отаца. Да се молимо Богу да мирно пучину поста проведемо. Зато свети оци пост називају пучином, а на пучини је тешко и варљиво време, јер има олуја. А олује настају онда када се одлучимо будемо бољи него јуче. Треба нам тај мир Божији. И зато кроз овај пост да стекнемо мир да бисмо могли о Божићу да се сретнемо са царем мира, а то је Господ Исус Христос. Он је мир наш, зато треба да имамо мир Божији у себи. Не оног мира који ми имамо у себи и знамо да га прогласимо миром, а у ствари је то немир. Прави мир је једино Божији мир, зато и Христос рекао „мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. Не дајем га као што свет даје“. Мир света нас доводи до ратова, до туче, до убистава. То није мир, него немир. Зато нека нам Бог помогне и нека нам Господ благослови овај почетак поста да кроз пост и молиту управо сагледамо какви јесмо, а не да себе осликавамо у неком бољем стрању, него искрено да прикажемо себе онакви какви јесмо. А то не можемо ако не уђемо у себе, ако се не спустимо у себе и не сагледамо себе изнутра. А за све то нам је потребан и пост и молитва и вера. Треба нам Бог, браћо и сестре.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована