После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа.

Браћо и сестре, данас наша Црква слави светог краља Стефана дечанског. Дечански се назива зато што је подигао велелепну задужбину, манастир Дечане. Краљ Стефан је био син краља Уроша, а отац цара Душана. Ако бисмо у неколико речи покушали да сажмемо његов старадалачки живот, те би речи биле трпљење, смирење, кротост, незлобивост, истинољубивост, праведност и храброст. На жалост, имао је велике непријатеље споља али и јако великих непријатности од својих најближих и најмилијих. Отац и син, један га задавио, други га ослепео, а он ни трунке злобе нема. Господ је наградио то његово смирење и трпљење тиме и када су му очи извадили тојест ослепели га, Св. Николај му се јавио рекавши му да се не боји јер су његове очи у рукама свеца и да ће му их вратити када буде било време. Годинама је био слеп али није губио наду. Није губио веру. А када је дошло то време јави му се опет Св. Николај рекавши да је дошао да му врати очи. Но, док није имао телесне очи, свети Краљ је итекако имао духовне очи. Духом је много више и даље видео неголи телесним очима. Заиста, овај свети Краљ је био сав саткан од љубави према Богу и љубави према ближњему. Управо, како и рече данашње Јеванђеље да је Христос рекао Апостолима и свима нама: Ово вам заповедам да љубите једни друге. И знајте, ако вас свет мрзи, знајте да је мене пре вас омрзнуо. Свет неће Бога, браћо и сестре. Господ храбри своје ученике и све нас крштене људе да знамо да је Господ љубав и да нас Он воли и подједнако воли и праведнике и грешнике. Само човек треба да у себи има те божанске љубави да би могао на ту божанску љубав узврати човечанском љубављу. У њему није било места за мржњу. Нити је мрзео оца, нити је мрзео сина, а није било мржње ни према осталим његовим мучитељима,а било их је много. Заточен, затваран, злостављан и мучен али он није губио веру у Бога. Знао је да, ако мрзи своје непријатеље, неће осетити љубав Божију јер је Христос рекао да волимо и непријатеље своје. Не може човек да воли непријатеље своје ако нема јаку и ако не сломи у себи своју вољу, сујету и гордост и не осети да треба да се поклони и према Богу и према човеку. Заиста човек не зна шта ради ако другоме наноси зло. Не само што му наноси зло него он не зна шта ради и ако помисли зло другоме, а наносимо зло другоме зато што нам је ум изопачен мржњом. Наше је да свакога волимо и покажемо хришћанство. Ми нећемо дати одговор за то што нас неко не воли али ћемо пред Богом дати одговор што другога нисмо волели. У томе је хришћанство, браћо и сестре, да имамо љубав према свакоме. Многи ће сматрати да је, ако укажемо некоме на неку грешку, то зато што ме не воли. Није због тога него што тај што ти је указао жели да будеш бољи. Жели да се поправиш. Има ли човека коме не треба поправка, браћо и сестре. Има ли човека на земљи коме не треба покајање? Нема, јер само Јеванђеље каже да човек не може поживети ни једног минута на овоме свету, а да не погреши. Чим погрешиш и огрешиш се треба ти покајање тојест исправка. Понављам, покајања нема без вере у Бога и без смирења. Овај свети Краљ Стефан дечански није имао нимало мржње у себи према својим непријатељима. Од оца је ослепљен, а од сина удављен али је све обилвао својим стрпљењем и вером и љубављу, Заиста, љубав је оно чиме човек вреди. Немаш љубави, не вредиш ништа и ниси Божији човек. Ђаво неће љубав. Ђаво хоће мржњу. Ђаво неће мир већ немир и зато нас стално хушка да мрзимо друге. Ако би заиста погледали и схватили значај љубави ми бисмо онда видели да је много лакше да волимо другога него да га мрзимо. Када човек воли другога осећа ширину у себи, а који не воли другога оптерећен је тиме и само смишља да му чини зло. Јеванђеље каже да што не желиш себи немој чинити другоме. Када бисмо се само тог једног правила и заповести Божије придржавали где би нам био крај. Да ли би било свађе и нетрпељивости у породици? Зар би било свађи и нетрпељивости у селу или држави? Ми ћемо, сваки од нас, пожњети оно што сејемо. Ако сејемо љубав, љубав ћемо да пожњемо. Ако сејемо веру, веру ћемо да пожњемо али ако сејемо мржњу не можемо да очекујемо да ће нас неко волети. Нећеш бити цењен и поштован ако прво не цениш и поштујеш другога. Ако другога презиреш знај да си презрен и од Бога и од људи. Има ли шта страшније од презрености. Ми треба добро да водимо рачуна да нас Бог не одбаци.

Насупрот те љубави стоји мржња, а мржња је велико зло. Она измени, изопачи и обезличи човека. Она му разум измени да човек, и када чини зло, мисли да чини добро. Толико је страшно када нам се наш ум измени. Господ нас у свом Јеванђељу опомиње да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. То је високи идеал па ће неко мислити да не може да га досегне и зато се неће ни трудити. Чим си казао да нећеш да се трудиш или си довољан себи овакав какав јеси онда нећеш имати ни вољу ни жељу да постанеш бољи, а онај који се труди молећи се и има веру и љубав према Богу и ближњима, њему Бог даје снаге и силе да постане и он божанска сила. Јер је веће и вредније, како Јеванђеље каже, да нам име буде написано у књигу живота. Ми јесмо себе уписали у књигу живота када смо рођени и крштени и то уписивање потврђујемо стално када учинимо неко добро дело и покажемо веру. Само онај човек који је у љубави Божијој може истински да воли другога и истински волети ближњега свога. Права љубав је она која је у Богу и која је по Богу. Није то она наша емотивна љубав. Љубав која данас ме чини срећним и задовољним јер волим једног човека, а одмах сутра се претвори у мржњу. Не само што га не волимо него и не желимо да га видимо. Замислите да Бог тако поступа према нама и да нам каже не познајем те. Како Отац да не познаје своју децу? Како Бог да не познаје Сина који је због човека крв своју пролио да би човек био спасен. Бог не приморава нас да верујемо у Њега нити нас приморава да чинимо добро. Ми имамо слободу коју нам је Бог дао али морамо да знамо да оно што чинимо из слободне воље морамо и да одговарамо за то. Слобода без одговорности није слобода. Свака љубав која није укорењена у Богу је погубна.

Да се угледамо на светог краља Стефана дечанског који је имао толике љубави, вере и смирења и Бог га је обдарио да његово тело и данас нетрулежно почива у манастиру Дечани где вековима и вековима људи долазе и траже молитвену заштиту од светог краља. Био сам сведок како и муслимани и шиптари долазе пред мошти и моле се и приме благослов Божији. Ти ће и муслимани и шиптари да нас посраме. Они који су некрштени, нису хришћани као ми, а ми хладни. Када се код човека охлади љубав према БОгу све се охлади у њему. Постаје онај хладни камен на коме не можемо да се огрејемо. Христос је тај крајеугаони камен на коме треба да зидамо кућу свога спасења. Ако не зидамо кућу на добром и јаком темељу, срушиће мнам се кућа. Срушићемо се и ми ако неммамо вере и ако не живимо по вери и ако веру не доказујемо у делима својим него мислимо да је довољна вера да само кажемо да верујемо.

Нека нам Господ помогне да заиста живимо у вери и љубави.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић