Својим појањем су ово Свето сабрање увеличали чланови хора "Света Анастасија Српска" из Аранђеловца и појци певачког друштва из богословије "Свети Јован Златоусти" из Крагујевца.

Епископ је верне поучио својом беседом.

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, данас прослављамо великог угодника Божијега, великог молитвеника, човека који је имао велико саосећање према свакоме, човека који је заиста био хришћанин, који је живео хришћанским животом и Јеванђелским животом, човека који је заиста био прави епископ Цркве Христове а то је Свети Јован Милостиви. За њега се каже браћо и сестре да је био узор кротости, смирења, милосрђа и човекољубља. Ове су три врлине важне за свакога од нас браћо и сестре и ако их поседујемо ако их извршавамо или боље речно испуњавамо заиста, постаћемо и ми милосрдни. У супротном нећемо бити милосрдни, нећемо бити осећајни, већ ћемо само мислити о себи, мислити ту где сам ја ту је центар, где ја идем, куда ја пролазим нема нико право да прође. То је страшно браћо и сестре када човек огугла, што би рекао наш народ и више нема осећаја за другога јер други више не постоји осим што постојим ја. И заиста то човек чини који нема смирења, и заиста док човек то своје ја не замени са ти, нема му спасења, јер свети Јован Милостиви и био је као што рекох и кротак и милосрдан и човекољубив. Зашто? Па зато што се угледао на Господа. Христос како каже Свети пророк Исаија, није ничега било обличје на њему чега ради бисмо га пожелели, али он каже ране наше носи на себи. Узео Господ ране наше које ране, ране грехова наше, ране наше сујете, ране наше гордости, све је то Господ узео и приковао на крст, али зато човек треба да буде осетљив, да је Господ све узео на себе, и наше немоћи и наше слабости, и ако ми то заиста тако верујемо и чинимо онда господ браћо и сестре нам даје снаге и моћи да будемо добри људи, да будемо хришћани. Дакле браћо и сестре Свети Јован Милостиви је говорио, каже, ако желиш благодарност, то значи ако желиш да добијеш благодатни дар, не тражи га каже у крви него га тражи у добродетељи, тражи га у томе да добро чиниш другоме, да себе замениш другим односно да своје место даш другоме односно да други буде први а ти да будеш слуга. То је учење Јеванђеља, то је учење Христово. Дакле браћи и сестре, зашто каже него да добродетељ буде у том добром расположењу, да добро чинимо томе што имамо то добро расположење јер то је право благодарство. Оно које чинимо другоме не обичаја ради него, на зато што сам се мало као смиловао него зато што сам пожелео да учиним добро дело. Дакле браћо и се стре сви свети одликовали су се овим врлинама и милосрђем и добротом и човекољубљем, али све ти је Јован каже беше се сав предао овој дивној добродетељи. У његовом житију стоји како је једном он пошао да служи Свету Литургију у цркви, пратили су га свештеници, једанпут је стала једна жена испред њега која је била сва у сиромаштву, беди у невољи и замолила га да је саслуша. Свети Јован је то и учинио, али се тај разговор, што бисмо рекли, мало се отегао, ова пратња свештеничка што су пратили епископа, кажу владико немој да је сад слушаш касниш на Литургију, треба да почнимо Литургију, а он каже њима шта то говорите, “Па како ће мене господ да саслуша, те моје молитве на литургији ако ја прво ову жену не саслушам која јој мука, која је невоља“ браћо и сестре. А невоља је била јер је била сва у беди, сиромаштву, и отуда је и добио то дивно, црква га тако и зове Милостиви. Био је милостиви браћо и сестре, није гледао ко је ко, него свакоме је коме је била било потребито давање, давао колико је могао и шта је могао. Значи свети Јован је одликовао се том хришћанском врлином, милосрђе. Шта је у ствари милосрђе браћо и сестре. Милосрђе је у ствари провера наше вере. Провера наше љубави, према Богу и другима али и провера наше мудрости да мудро живимо и да мудро чинимо добро браћо и сестре. Јер како и каже свети Симеон Солунски: „И добро кад се не учини на добар начин није добро“. Зато ће апостол Павле казати, мудро живите, јер су дани зли и ако човек заста не живи мудро него ћерда што би се рекло, његов је живот промашен, па без обзира ко био и шта био, без обзира браћо и сестре који је положај поседовао или који чин, ако мудро не живи онда његов живот пролази у мудрости. А мудро је шта да иштемо спасења да се трудимо за своје спасење, мудро је да чинимо добро да живимо по добри у и да живимо по Јеванђељу. Дакле браћо и сестре Свети Оци кажу: „Што је вид оку и слух уху то је милосрђе вери и љубави, милосрђе вери и љубави“. Вера без милосрђа то је око без вида, то је ухо без слуха, браћо и сестре, без чуђења, дакле браћо и сестре како исто и љубав да би хришћанин удружио у себе и веру и наду и љубав и милосрђе треба да се много стара око свега тога да то испуни али не зато што му је неко казао или наредио да испуни него да то чини из љубави. Тако и да наше послушање које нам је дато и задато, ако га извршавамо само зато што нам је неки онај што је надређени мени дао, а ја га чиним са невољом са мржњом, а не са љубављу, никакве користи нема. Ем смо изгубили труд и трудили се да испунимо, а нисмо задобили ништа јер нисмо из љубави извршили. Само је право послушање оно послушање браћо и сестре које се из љубави испуњава. Јер тамо где је љубав тамо је Бог, тамо где је љубав тамо је осећање,а ли не осећање према коме који мене воли или ја њега волим, него осећање према сваком човеку, Бог не дели људе на грешнике и праведнике него нас подједнако све воли и грешнике и праведнике. И грешницима и праведницима указује љубав. Али љубав, није љубав без жртве.То што ми кажемо волим човека, ми смо, опростите ми на овом изразу што ћу рећи, ми смо љубав занемарили јер смо жртву заборавили, па смо љубав свели на љубакање. А не на ону љубав коју сам спреман да и за непријатеља дам живот. Погледајте сад нашу љубав ако неком не угодимо нешто, више тај за мене не постоји, јер није испунио по мојој мери. А човек кад сам себе постави за меру то је најопасније. Наша мера треба да буде Бог, наша мера треба да буде Јеванђеље, наша мера треба да буде вера, нада и љубав. Браћо и сестре знајмо да иза великог милосрђа и у нама увек стоји та превелика Божанска љубав где постоји, у души нашој, у срцу нашем. Ако нам је срце широко, или боље речено ако смо срце отворили, да се у њега усели Бог, томе је човеку срце веће од васељење. Али ако смо срце учинили скученим па смо сместили само себе у њега и онда значи сместили смо и онога нечастивога, који стално хоће побуну, који неће послушност него хоће да тера своју вољу. А све до се не одрекнемо своје воље не можемо браћо и сестре испуњавао вољу Божији. То што причамо ја испуњавам вољу Божију, да ли си спреман да се одрекнеш своје воље па ћеш то видети да ли си спреман да испуњаваш вољу Божији. Дакле браћо и сестре док иза малог милосрђа, како се то каже Свети Оци и Јеванђеље стоји каже мала и љубав , коме се мало даје мало му се и тражи, коме је много дато њему се много тражи, а нама је дато све, нама је све дато, јер дат нам је Господ, себе је дао нама, па шта ћеш више, шта тражиш више човече. Да будеш испуњен не знам било чиме ако ниси испуњен Богом, или како каже још апостол Павле: „Шта се хвалиш да ниси примио кад си све примио“, примио си веру, примио си Бога, љубав, наду, па шта ти треба више. Али та мудрост, под знацима навода људска, која све хоће, по мудрости својој да мери, а заборави на мудрост Божију. А зашто, зато што како каже свети Соломон почетак мудрости је страх Божија. Не страх да се плашимо Бога браћо и сестре него да страх да се не огрешимо о Бога. Зашто? Па зато што је Бог љубав. Дете, јел се плаши баш родитеља, јер размишља дете ако га родитељ грди или не знам шта да хоће да га убије. Не он се не плаши тога, него кад види да је наљутио родитеља, дете тугује због тога што је наљутио родитеља. Јер он се не плаши родитеља, понављам зато што ће родитељ да га убити боже опрости, не, јер зна ако га је наљутио умањиће се љубав родитеља. И зато дете иако не уме још да размишља у потпуности јер још није израсло али осећа да не треба и не сме да се огреши о љубав родитеља. Али то исто значи и за родитеља да и он осети то дете и његову љубав јер родитељи се многи, па видели сте и ако дете оно што кажу и шљицкаш га мало, он те грли, одмах те после тога грли, заборави то што га је грдио родитељ. А ми не можемо да заборавимо једну реч коју нам је упутио ако мени не одговара и одмах почињем да бесним, да урличем, којим правом он је мени смео да каже то и то. Е док тако мислимо значи заиста у нама не само што нема смирења него нема ни вере. Бар нема не праве вере која је спремна браћо и сестре да ослободи човека од њега самога. То је вера, да мене ослободи од мене самога. Или често говорим, како је Свети Владика Николај имао једну дивну молитву па каже: „Господе, ослободи мерне од самога себе“. Док се не ослободимо тог свог ега, те своје гордости, те своје сујете, браћо и сестре, не можемо примити благодет Божију, а без благодети Божје, не можемо бити спасени. Дакле браћо и сестре нико се без милосрђа, опет кажу Свети Оци не може се спасити, а милосрђе долази од нашег христољубља. И од нашег човекољубља, као што је љубав Господа , тако треба да буде и милосрђе господа. Човек и постоји и живи по мислиости Божијој и од милости Божије, зато ви чујете на сваким богослужењима, „Помилуј нас Боже по милости својој“, јер ма колико да смо добри, ма колико да смо свети или мислимо да смо свети не можемо бити спасени без милости Божије. Милост је Божија већа од свих наших трудова и хтења али то не значи да не треба да се трудимо и да се молимо. Зато за Господа кажу да је милостив, зато се и каже и светога Јована кога данас прослављамо и зовемо га свети Јован Милостиви. Дакле милости да имамо и према Богу и према људима. Милост је, опет како кажу Свети Оци „добродетељна туга“. Како сад? Па да тугујем што му нисам указао милост. Да тугујем што му нисам указао милосрђе. Да тугујем што му нисам дао кору хлеба, а била му је потребна. Зато каже добродетељна туга јер туга што не осећам невољу другога. А тражим да други осећају моју невољу. Што не осећам рану другога, али зато трубим на сва уста за своју рану. Е док не осетиш рану другога нећеш да осетиш ни мелем за своју рану коју ти други указују и дају. Дакле браћо и сестре отуда је милост мајка, опет ћу се послужити Светим Оцима, „мајка браћо и сестре лепог расположења. Залог љубави, савез сваког пријатељског расположења“. Да то чинимо у расположењу. И кад се молимо Богу да то чинимо у расположењу а не да се молим зато што ми је речено иди да се молиш. Ако немам расположења да чиним добро нећу га ни учинити, или ако га учиним нећу имати користи јер није дошло из расположења него зато из неке друге потребе да тако кажем. Милосрђе се може браћо и сестре, указивати не само имовином, новцем, него и речју. Ако се ништа нема онда се има молитва и суза каже свети Јован Златоусти. Немаш никоме да даш ни новца, ни обуће ни одеће ни хлеба али имаш човече молитву, имаш сузу да пролијеш за другога, то је права суза браћо и сестре. Много суза ми изливамо у животу своме, а највише суза проливамо кад нам неко сујету нашу нападне да тако кажем али две су сузе само спасоносне суза покајања и суза браћо и сестре за другог човека. Дакле браћо и сестре милостив човек даје своме брату своју људску љубав и то је и дужност на крају крајева, а од милостивог Христа прима каже Божанску милост. Такав човек своме брату даје пропадљива и привремена богатства или ствари, дајемо кошуљу дајемо ово, али зато задобијамо , браћо и сестре оно што је вечно, оно што није пролазно, оно што је нетрулежно, задобијамо Бога. Зато Господ и каже: „Ко нахрани једног од ове моје мале браће мене је нахранио, ко је дао некоме чашу воде мени је дао“. Пазите, ето у ствари како можемо лако да спасимо. Верујте. Само да пружимо другоме, али све што пружамо другоме да то пружамо из љубави. Из оног унутрашњег осећања, што ме и моје срце говори учини то из љубави, а не из морања. Све што чинимо из морања није спасоносно браћо и сестре. Дакле браћо и сестре колико више уздигнемо срца наша и колико више дамо љубави браћи нашој то јест браћи Христовој, толико ћемо више у себи задобити његову Божију љубав. Бог браћо и сестре тражи разлог да би нам дао своја добра. Шта то сад значи? Тражи да ми тражимо да нам Бог да спасење. Јер ако не тражимо, нећемо га добити браћо и сестре. Није Бог насилник па да нас насилно спасава, него да тражимо, зато је и речено: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Тражите и даће вам се“, а ми треба да знамо шта треба да тражимо. Треба да тражим на првом месту спасење. У једно време, дошао је један човек код мене па каже владико па ја сам тражио од Бога, стално тражим а није ми дао. Реко шта си тражио? Па тражио сам каже да ми кућу сагради. Човече, он тражио да му кућу сагради, а он да ленствује. Па не може. Лењ човек не може ништа, не само да заради него ће да изгуби и оно што има, лењост је опет, мада то говорим често, лењост је опасна болест. Кад се човек преда, неће да се потруди, нећу да се трудим низашта па нећу ни за спасење. Па нећеш га ни добити. Нећеш га ни добити, зато браћо и сестре, кад се у срцу нашем роди та милост, кад се у срцима нашим браћо и сестре роди љубав, онда се рађа сва Божанска добра. И онда човек постаје радостан јер у себи има божанска добра. Онда човек заборави на себе, и то је љубав, заборав на себе да би је управо дао другоме. Дакле браћо и сестре с правом је опет понављам, црква светог Јована Милостивог, кога данас славимо назвала милостивим. Али, и он је то говорио каже, „дајте милостињу од онога што је унутра и гле, каже, све ће вам бити чисто“. Ако је у нама унутра чисто срце, чиста душа, чист ум, све ће чисто да нам буде, и ми ћемо само чисто давати браћо и сестре. Дакле, чистота спољашња, истина доликује човеку, и треба даје поседује, и треба да буде чист споља али то је мала чистота. Та спољашња чистота је потребна, али морамо знати да је то мала чистота, чистота браћо и сестре унутрашња несравњиво је важнија од спољашње чистоте. На пример, ако нам је чаша унутра прљава, не знам да је споља чиста, хоћемо ли се усудити да из те прљаве чаше пијемо воду? Тако је и са човеком. Ако си прљав изнутра, али сви смо слаби, сви се ми прљамо,а ли нам је Бог дао средства да се чистимо изнутра првенствено браћо и сестре, то су врлине, то су Свете Тајне, то је живот по Јеванђељу браћо и сестре, дакле, један суд како кажу Свети Оци може корисно послужити само ако је изнутра опран и чист. Ако је на пример, нека чинија споља украшена чиста а унутра прљава ко ће из те чиније да једе? Ко ће браћо и сестре? А нама је дато да се чистимо, јер смо сви упрљани, јер не може човек живети, а да не греши, а чим си погрешио ти си се већ упрљао. Дакле браћо и сестре више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте, јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу. А од унутрашње чистоте зависи наша чистота према другима браћо и сестре. Но погледајте драги моји како Господ наш Исус Христ који је учитељ свих ових врлина и пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња која се чини од срца, е она чисти срце човеково. А не оно од сувишка, даћу овом јер ми то не треба, немој да му дајеш. Али кад му даш треба да даш баш оно што ти одговара, теби треба, да му даш и да те заболи, јер ћеш онда тек осетити да си дао део себе другоме. Дакле, браћо и сестре милост која се чини од душе она такође чини душу чистом, милост која се чини од свег ума, таква милостиња чисти ум човеков. Једном речју унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке, она не чисти ни руку, а камоли срце, а камоли душу. Али наравно па ни ум не чисти. Неопходна је милостиња од руке, то је сигурно јер руком дајемо, руком и примамо јел тако. Али опет често говорим затворена шака не само што не даје него не може ништа ни да прима. Шта да ставиш у затворену шаку. Отвори се човече према Богу и према човеку. Па ћеш бити испуњен миром у себи у супротном стално ћеш имати немир. Стално ћеш мислити други ме мрзи, други ме прогања. Па зато што немаш мира у себи то значи да немаш мира Божијег у себи. Мир свој како каже Христос дајем вам мир свој, остављам га, дакле браћо и сестре то милосрђе заиста шири човекове видике и он онда постаје срећан и задовољан што је широкогрудан. Кад видимо човека да даје кажемо е баш је широкогрудан. Ускогрудан човек не може да да ништа осим оног свога ега, своје злобе и тако даље. Браћо и сестре осим милостиње од руке постоје и друге вресте милостиње, која? Молитва на пример, молитва за другога браћо и сестре, то је та унутрашња молитва наша, а тако исто кад имамо ту молитвеност у себи и то молитвено расположење у себи браћо и сестре онда ћемо осетити и радост другога али и осетити и жалост. Значи осетићемо жалост према болу људском. Према патњи човековој, то је милостиња што иде од срца и каже ствара чистоту у срцу па да се замолимо Богу да замолимо Светог Јована Милостивога браћо и сестре да чинимо милостињу али не од сувишка срца, да чинимо милостињу изнутра што би се рекло, као што сам говорио да имамо осећај, унутрашњи осећај да треба да помогнемо човеку. А све док се будемо трудили да помогнемо другоме знајте други ће нама помоћи, али ако не помажемо другоме неће нам ни други помоћи или ће помоћи оно што кажу бацити онако као што бацимо шта ја знам животњи. Дакле треба та унутрашње осећање да чинимо добро и да чинимо милостињу.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верног народа је пристипио Светој Чаши чиме се сјединио са Господом нашим Исусом Христом. Епископ је потом присуствовао Трпези Љубави.

јереј Немања Искић