Пре евхаристијског сабрања, Владика Јован је освештао новоподигнуту палионицу свећа. Литургијско сабрање увеличали су појци храма Светог Саве из Београда, као и хор ковачевачке цркве.

У својој Богонадахнутој беседи Епископ Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека је благословено наше данашње сабрање на овој Божанственој Литургији, коју служимо овде у овоме светоме храму.

Вера у Бога, вера у Литургију, вера у Цркву, то нас је овде данас сабрало, да ту веру посведично у заједници. Права вера није вера поједница. Права вера, вера је заједнице. Вера је та која нас носи. Вера је та која нас храбри у свим приликама и неприликама. У свим нашим искушењима, проблемима, она је та која нам не да да поклекнемо. Не да нам да паднемо. Не да да паднемо у очајање. Зато заиста човек може све да изгуби у животу. Нажалост, многи и изгубе. Не мислим само на богатство и грађевине, него нажалост изгубе и породицу. Но, најважније је да не изгубимо веру. Ако веру не изгубимо и вером живимо, онда ће Бог све то надокнадити што и изгубимо у овом овоземаљском животу. Зато је и Господ рекао – све је могуће ономе који има вере. Онај који нема вере, он нема ни наде, јер нема ни у шта да се нада. Ако изгубимо веру, губимо љубав, онда губимо и наду. Тада заиста падамо у очајање. Ако немамо у шта да се надамо, што онда и да живимо.

Ми, хришћани, крштени људи, имамо у кога да се надамо, то је Бог наш, то је Господ наш Исус Христос, то је наша Црква, то је наша заједница, кроз коју управо потврђујемо нашу веру. Дакле, зато је вера врло важна за наш живот. Штавише, показује да је вера основ нашег живота, како каже Свети апостол Павле, али и како кажу Свети Оци. Наша вера није напросто наше појединачно мишљење, да кажем изоловани став, него је наша вера израз воље Божије, а воља је Божија да се сви спасемо. Израз воље Божије, која се претвара у праксу. Која се претвара у живот, у љубав, у дело у нашим животима. Ако се вера не претвара у дела наших живота, онда то није права вера. То је онда нека измишљена вера, а доказ праве вере јесте делотворна вера. То је она вера која се у дела претвара. Она се претвара у дела, ако живимо вером. Нећемо имати много користи, што можемо стално да потврђујемо и да кажемо – ја верујем. Но, где су ти дела? Где су ти дела да потврдиш ту веру? Опет ћу поновити, као што често говорим, ако нам је само вера сведена на језик, од те вере немамо користи. Но, вера која је спојена са разумом и вера која је разумна и вера која се повезана са срцем, то је та вера, која нам открива и оно што ми не можемо да видимо нашим телесним очима.

Када је Господ, сећате се када сте читали Свети Писмо, исцељивао болеснике, слепе, глуве, демонизоване људе, циљ тог исцељења није било само телесно оздрављење, иако је то итекако било потребно. Циљ исцељења свега тога је било спасење. Да се човек спасе од свога сопственог слепила. Да се човек спасе од свог сопственог незнања. И није знање оно што се ми трудимо да сазнамо о свакоме ко је и какав је, што то сазнање ко је и какав је шаљемо их неким људима, неким установама и мислимо да нам је то вера и да служимо Богу. Не служиш Богу. Ти си оптрећен, шта се то збива на оном крају света, шта је код овог човека, шта је код онога. Ако си тиме оптрећен, ти не можеш ни да се молиш искрено. Ти све сматраш изгубљеним, па чак и ако си на Литургији, а мислиш промакнуће ми нешто што треба да сазнам о нечему и о некоме.

Браћо и сестре, сазнајмо ми шта је Бог, а када сазнамо шта је Бог, онда ће нам Бог открити ако треба и да сазнамо и ко је тај други човек. Али ни тог другог човека не можемо да сазнамо, нити спознамо без вере. Све је без вере мртво. Зато је вера као поглед на свет, поглед на живот, вера као управо то наше ја, како каже један паметан човек – као наше свеукупно биће, као наш животни став, нешто што је веома важно, нешто што је почетак и крај сваке наше речи, наше мисли и нашег покрета. Вера нас у све то усмерава. Дакле, у најмању руку вера наша као Јеванђеље, које је присутно у нашим срцима и пред нашим очима то Јеванђеље јесте наше огледало у коме се огледамо. Наше огледало у којем можемо да препознамо себе, да препознамо своја одступања, да препознамо и своје падове, своје промашаје и своје грехе и онда ако то све то спознамо кроз огледало Јеванђеља, онда заиста долазимо до оног сазнања до којег је дошао онај блудни син, ако се сећате, који је сву имовину свога оца прођердао, пропио и онда тек тада видимо сву своју отуђеност кроз Јеванђеље кроз Бога и не само од Бога, него ћемо тада видети и нашу отуђеност једних од других.

Сваки човек који жели да издвоји себе из заједнице, заједнице Цркве као Тела Христовога, тај човек онда не припада заједници. Он штрчи, што би рекао наш народ. Све оно што штрчи покоси и ветар, покоси свако, јер је испружено према ветру. Када то све сазнамо, онда пожелимо, а веру нису изгубили, да се вратимо у дом Очев. Да се вратимо у Цркву као Тело Христово. Нема нигде топлије за човека него у дому Очевом, у дому родитеља. Одвојимо ли се од родитељског дома, од Бога као родитеља, а онда и наших и телесних родитеља, ми ћемо се кад-тад смрзнути. Не само што ћемо се смрзнути, него што ћемо умрети од глади. Немамо, потрошило смо благо и богатство родитеља, проћердали што би рекао наш народ, а уздали се у неко своје знање, у неку своју моћ, уздали се у то своје да сазнам све, шта то други мисли и ради, али нећу да сазнам шта сам ја у себи. Тиме сам преокупиран и зато гледам друге, а не гледам себе. Зато Христос, када су му се људи обраћали за помоћ, Он најпре баш из тих разлога тражио је веру код тих људи и питао их – верујете ли или верујеш ли ти да ја то могу учинити? Тек када је тај болесник или човек у било којој другој невољи одговорио да верује, када је Господ чуо ону још бољу исповест – верујем Господе, помози моме неверју, онда га је Господ тако и исцељивао. Зашто Господ пита? Зато што неће да врши насиље. Нас Бог не приморава ни да верујемо. Нас Бог не приморава да будемо такви какве смо себе замислили да јесмо и још поготово кад мислимо да смо исправни, а не проверавамо тај свој живот и своју исправност, Бог нам ништа не брани. Иди, ради, како желиш, како хоћеш, али једног дана треба полагати, што каже наш народ, рачуне. Чиме ћемо изаћи пред Бога? Тиме што сам себе изузео из заједнице, тиме што ми је ослабила вера у Бога и поверење у Бога и поверење у другога, него само верујем у себе.

Када је год Господ чуо – помози моме неверју, ту су се догађала чуда, јер је Господ чуда чинио. Слепима вид враћао, болесне оздрављивао, мртве васкрсавао, демоне изгонио из људи, па куда ћете ви веће чудо. То није никаква измишљотина, а имамо и данас људе који говоре да су то измислили тамо неки попови. Не, драга браћо и сестре! То није никаква измишљотина, то је Јеванђеље. То је оно за шта су Апостоли рекли – што смо ми видели нашим рукама, што смо нашим рукама опипали, тог Господа ми вама проповедамо. Апостоли су видели васкрслог Христа, опипали Га, па и сам апостол Тома, који је показао сумњу, али не сумњу да је он сумњао, него ништа не бива без промисла Божијега, када се Христос после Васкрсења јавио Апостолима кроз затворена врата и рекли су Томи шта се десило док он није био ту, он је казао да док се лично не увери у то неће веровати. У ствару, то Томино неверје утврдило је, како кажу Свети Оци, милионе и милионе верујућих људи. Но, Господ није оставио Тому и поред сумње у тој сумњи, а сумња је опасна болест духовна, кад почнемо да сумњамо. Кад сумњамо у човека, онда сумњамо и у Бога. Шта му је рекао Господ – дођи Томо, увери се, види моје ране. Тома је на то узвикнуо – Господ мој и Бог мој. Ето, кад нам год дође нека сумња, кад нам ослаби вера помолимо се Богу и узвикнимо и ми – Господ мој и Бог мој, а онда ће Бог помоћи нашем неверју. Ма колико ми мислили да имамо веру, не знам баш колико је јака та наша вера. Кад дођемо до једног стања, онда се поколебамо, тад видимо да нам вера била јака, није била она јеванђељска вера, него вера од тренутка.

Чуда се догађају тамо где постоји вера. Хоћеш ли да оздравиш брате и сестро? И ти и ја? Веруј! И догодиће се чудо. Важно је да ми оздравимо прво духовно, да духовно ојачамо. Кад је Дух Божији у нама, онда ми лакше подносимо и наше телесне болести. Дух је тај који нас води и руководи, Дух је тај који нас подиже. То је оно што апостол Павле каже – Духа Божијега не гасите у себи. Поред вере, шта треба да чувамо? Да чувамо благодат Божију, а благодат Божија то је сам Господ наш Исус Христос. Сви поседујемо благодат Божију, сви смо задобили благодат Божију када смо крштени, само је питање да ли чувамо ту благодат и да ли живимо благдатним животом или живимо својим животом, онако како сам ја замислио и како сам ја измислио. Људи измисле и веру, људи измисле и Бога и њима следују. Имате онај дивни пример када је Свети апостол Павле велики ревнитељ Христа и вере хришћанске, а пре тога је био велики гонитељ Христа и хришћана, када га се дотакла благодат Божија, он је постао други човек. Но, да се не би превазносио, како кажемо црквеним језиком, да не би сада када чуда чинио, не он него благодат Божија која је у њему и када је падао у искушења и у невољама својим и када је видео да ако се ослони на себе да је слаб, онда је он замолио Господа да му Господ помогне да се избави од искушења и невоља. Шта му је на то Господ одговорио? Није полемисао са апостолом Павлом, него му је рекао – доста ти је моја благодат. Павле, ако си сачувао моју благодат и ако чуваш моју благодат, доста ти је моја благодат, јер се сила моја у немоћи показује савршена, одговорио му је Господ. Тако нам каже Јеванђеље.

Против свега онога што Сатана чини сваком човеку, што се Сатана чини целоме свету, против људи, против човечанства, свакоме је од нас довољна благодат Христова. Нема те ђавоље силе, која може бити јача од благодати Божије. Рекох и понављам, благодат је сам Господ наш и Бог Исус Христос. Доста нам је благодат, али благодат треба да чувамо, у благодати треба да живимо, а кад живимо у благодати онда осећамо ту божанску енергију, која нам увећава и повећава веру. Ту енергију која нас подстиче да чинимо добра дела, а да се клонимо зла. Ту благодат дао нам је сам Господ наш Исус Христос. Зато никада и ничим Сатана не може бити јачи од благодати Божије. Слабој и немоћној природи људској довољна је управо благодат Божија. Победа над непријатељима нашим, мислим овде конкретно на непријатеље духовне, јер ми не водимо рат, како каже апостол Павле оружјем, него водимо рат унутршањи, јер у човеку је и мир и рат. Само зависи на шта се човек опредељује, на мир или на рат. Знамо шта нам мир доноси, он нам доноси благостање, доноси нам радост, а знам шта нам доноси оно друго.

Благодат Христова није друго до свемоћ Божија и то свемоћ Божија дата роду људском због неисказаног човекољубља Христовог. Из љубави је Христос дао себе за нас. То је оно истинско ново у једном свесавршеном човеком, а тај свесаврешени човек јесте Богочовек наш Господ Исус Христос. Ми нисмо савршени, али нам је дат задатак да се усавршавамо. Онај човек који остане на тој лествици, који мисли довољно сам се усавршио у овоме или ономе, тај је пропао човек. Тај је духовно већ умро. Зато је и објављена благодат у Јеванђељу. Благодат и истина постаде кроз Исуса Христа, каже у Јеванђељу. Другим речима, постаде Исусом Христом, постаде као изузетна, сасвим нова, дотле непозната и човечанском свету свепобедна божанска сила. Сила се у немоћи даје. Без благодати Божије, човек је беспомоћан. Он је од свега онда слабији, а на првом месту слаб је према смрти. Слаб је онда и према греху и духовно умире, јер греши. Њоме је јача од свакога зла, благодат Божија. Зато нам треба Бог, треба нам његова благодат коју задобијамо правом, ватреном вером. Не оном малом вером, не оним сујеврејем, не оним врачањем и гатањем како и данас, нажалост, има у српском народу, као и у другим народима, наравно. Како каже апостол Павле – онај који прилази Богу, он треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који остану јаки у вери. Хоћемо ли награду Божију? Верујмо, али и живимо вером. Веру покажемо на делима својим.

Бог је увек и овде присутан. Свугде је присутан кроз љубав своју. Да би та Божија присутност, љубав Његова, да би та сила Божија, да би та снага Божија била делатна у нашем животу неопходно је да се отвори простор, како кажу Свети Оци, за присусто. Е, то је оно! Да се отворимо за присуство Божије, а Бог је свугде. Он је сада и поред нас и око нас. Само ако је у нама. Да се отвори простор за то присуство Божије управо јесте наша вера. Она нам шири видике, а рекох када нам је вера јака онда нам је и љубав јака. Онда можемо да загрлимо не само оне које волимо и који нас воле, него можемо и да загрлимо и оне непријатеље наше највеће. Таква је сила љубави, таква је сила вере. То је онај, како опет рече један Свети Отац, материјал који ми приносимо Богу – вера, нада, љубав. Живот по Јеванђељу, то је тај материјал који ми приносимо Богу, на којем онда Бог зида наше спасење својим присуством, благодаћу својом, а пре свега и изнад свега својом божанском љубављу и вером у Бога. Ако се предамо Богу, Он ће на нама зидати спасење.

Вера је вера заједнице, не вера поједница. Она вера која је појединачна, она је самољубива, вера горда, која је по правило нажалост фанатична и води у усамљеност. Без вере постајемо усамљени. Без обзира што смо окружени, али унутра смо усамљени, јер смо празни. Нема Бога у нама да нас испуни, а кад нема Бога у човеку, онда у том човеку нема ни добра и такав човек је испуњен оним другим, а тај други не зида на нама спасење, него разваљује и оно што има. Хоће да нам отме веру, јер зна ако нечастива сила избаци вери из нас, онда ми постајемо његов плен. Онда нас он, како каже апостол Павле, веје као пшеницу. Нама треба вера, а вере нема без смирења. Вера без поверења у Бога, није права вера. То је вера која има поверење само у себе и свој подвиг. Онда мисли – мој је подвиг, прави подвиг. У своју страну, у своју чистоту и такав човек само сматра себе чистим, а све друге сматра прљавим. Такав човек само прича о моралу, а погледајте му живот, нема никаве везе са моралом. Вера на коју нас позива Господ јесте вера заједнице. Ова наша данашња Литургија, коју ми данас служимо, није Литургија појединца. Она се не служи за поједнице. Она се служи за заједницу. Зато нам је и вера, вера заједнице. Зато када долазимо на Литургију, ми долазимо да се испунимо том заједничком вером Бога и људи.

Када долазимо на Литургију, причешћујемо се, трудимо се колико ке могуће да исправљамо свој живот, јер све ће проћи, наша ће људска снага проћи, наше ће људске вештине проћи, да нестану, то што имам вештину да се показујем бољим од других, све ће то једног дана усахнути. Све ће једног дана нестати и ти ћеш те онда видети да си празан, а онда ће бити касно. Зато рекох и понављам, ми веру треба да претварамо у дела. Да делима покажемо да верујемо. Дела су много значајнија, дела много више говоре од речи. Ми смо на језику итекако способни, поготово када треба да осуђујемо друге, поготово када на другог треба да свалимо неку љагу, ту смо речити. Зато ће апостол Павле казати – ко не обуздава језика свога, његова је побожност лажна. Нас Бог није створио за лаж, него за истину. Зато је Христос рекао – познајте истину и истина ће вас ослободити. Истина је једна и једина, а то је Господ наш Исус Христос. Нема две истине. Човек мисли да може бити мало истинит, мало лажан. То је најгоре стање таквог човека! Зато нам треба вера, која је потврђена делима. Како то лепо каже апостол Јаков – вера без дела је мртва, а и дела без вере су мртва. Добро када учинимо, није добро ако га не учинимо на добар начин. Добар начин је да верујемо у Бога, да се радујемо Богу, да осетимо то присуство Божије у нама, па ћемо се онда мењати. Иначе, у супротном остаћу у ономе што сам изабрао, како да живим, како да се понашам, шта треба да радим. Нимало без провере, да ли је то добро што радим, да ли је то добро што чиним, да ли је добро што мислим, то све треба да проверавамо. Чиме? Јеванђељем, драга браћо и сестре. Црквом. Христом. Јеванђеље каже – испитујте Писма, испитуј себе, пропитуј себе. Можете данас читав свет дизати у небо, али ако нас Бог не подигне ми ћемо се сурвати, управо из те наше сујете, из те наше себичности, из те наше саможивости и сруштићемо се ако гледамо да се уподобимо другоме човеку, да му, опроситите на изразу, подиђемо под кожу. Мислим, и кад том другом човеку објављујем за некога, да сам постигао много, е ту си изгубио. Не судите да вам се не суди, каквим судом судите, онако ће вам се судити. Најгоре је када мислимо да чинимо добра дела, а она у ствари нису добра дела, јер су без Бога. Само су она добра дела која су у Богу и са Богом.

Бог вас благословио и сваким добром даровао!‟, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије награђени су заслужне институције и појединци, који су допринели уређењу ковачевачке цркве, порте и околних објеката. Архијерејском граматом признања награђена је Градска општина Младеновац, а Архијерејским захвалницама: г. Славољуб Гајић, г. Цветан Лекић, г. Драган Иванчевић, г. Марјан Глишића, г. Жељко Папић, г. Драган Јовановић, г. Саша Иванчевић и г. Братислав Чокић.

Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је надлежни парох јереј Иван Ненадовић са љубављу припремио.

јереј Марко Јефтић