Преосвећеном владици саслуживали су свештеници и свештеномонаси: архијерејски намесник белички, протојереј Александар Гајић, настојатељ Светопајсијевског манастира у Шуљковцу протосинђел Пајсије Илић,старешина цркве Светих апостола Петра и Павла у Јагодини, јереј Милан Ђорђевић и јереј Милош Јелић из Јагодине, протођакон Иван Гашић и Владимир Руменић из Архиепископије београдско-карловачке, уз присуство монаштва и верног народа и појање Свештеничког хора Архијерејског намесништва беличког.

Владика Јован је надахнуто беседио о Блаженствима из Христове Беседе на гори:

„Помаже вам Бог, браћо и сестре!

Ово управо прочитано Јеванђеље говори нам о Блаженствима. А Блаженства су блага и радосна вест, како нас уче Свети Оци, о новом животу. О оном животукоји човек се у овоземаљском животу труди да испуни ове заповести Блаженства и он несумњиво задобија онај нови живот који је у Богу и који је по Богу. То је онај нови живот који нам је припремио Господ ако следујемо Њега у свом животу и ако живимо по Јеванђељу Христовом. А нови живот значи радост, рађање. Има ли ишта узвишеније и лепше од рађања. Телесно рађање је велика радост за дом, за државу, за село... А кудикамо је још већа радост духовно рађање, односно препорађање. И ако смо заиста рођени и живимо телесно онда смо промашили онај вечни живот јер у њега не може човек ући без свог преображења. А преображење значи промена. Човек се увек мења. Али је питање у шта се мења? Да ли се мења у оно што је по Богу или у оно што он мисли да треба да се мења. Онај човек који неће да послуша ни Цркву а онда ни Бога, тај није спреман за преображај. Такав човек жели да цео свет промени, али себе никако. Он сматра: „Ја сам научио тако и ухватио пут и идем. И не проверавам да ли је то што сам научио спасоносно.“ Па таман да нам било ко од тих „духовника“ каже “Живи тако“, а то није живот у заједници него живот у саможивости, такав човек пропада а и његов духовник. Зато што га не учи о заједници, зато што га не везује за Бога, за заједницу Цркве, него га везује за себе. А онај човек који везује друге за себе, он је ставио себе место Бога. А овамо показујемо неку лажну смиреност, неку лажну побожност. То су управо ова Блаженства о којима данас говори Господ. Она су у животу у Богу и по Богу. И Блаженства су још уствари степенице којима се ми успињемо на небо. Али ако човек сам себи поставља својестепенице па мисли: „Ту сам ја себи поставио моје степенице, друге не постоје“, нема других степеница од оних које је Христос кроз Јеванђеље поставио. То нам управо говоре ова Блаженства. Свако друго степениште одводи нас, али на у Царство небеско, не у онај нови живот, не у живот у блаженству са Богом, него живот у тами и у одвојеност од Бога. И то је разлика између раја и пакла. Рај је живот у Богу и по Богу а пакао је живот без Бога. А у човеку је и рај и пакао. Кад је човеку све тесно у себи, он је уствари у паклу. Али што је најгоре је што он не примећује да је то пакао. Он се и даље затвара у себе, не види да треба да да чашу воде том човеку, него мисли: „Не, ово је манастир“ на пример, не односи се то на овај манастир... „Ово је манастри и ја имам правило монашког живота. Нема право нико да улази. Може да уђе у цркву и да изађе и да иде кући“. Па где је то хришћанство, где је то гостопримство? Аврамово, Божије гостопримство. Јесте ли ви нашли негде у Јеванђељу да је Христос одгурнуо некога коме је требало да да нешто, или Свети Оци? Па нису. Зашто да се правимо преподобнима зато што нећемо другога да послужимо или кажемо: „Не, у манастиру се не пије ракија, алкохол“. Ко ти то каже? Где си нашао? Јел то има у типику Светога Саве који је наш учитељ? – Нема. Него напротив. Погледајте како прописује типик хиландарски, студенички – да се даје и красовуље вина за крепост телесну да би се духовно човек оснажио. Али кад ја мислим да не сме нико да завири у манастри па зато су нам поједини манстири и празни. Зато што не можемо да поднесемо другога поред себе. А онај који не може да поднесе другога поред себе, он је већ себи трасирао пут у пакао. Јер тог другога нам је Бог поставио управо да се преко њега спасавамо. Па нека је најгори, нека је и најцрњи, нека је најгрешнији, па зна Бог зашто је поставио те грешнике поред нас, поготово нас који се правимо праведнима. Па Бог није дошао ради праведника, Бог је дошао ради грешника. Да су сви били праведни, што би онда Господ долазио? Кога да спасава? Учимо се примера Содома и Гомора – јел се тамо нашло праведних душа? – Па није. Али је страшно када човек праведност по свом нахођењу проглашава да је то његов исправан начин живота. Зато Блаженства обахватају све добро које не оскудева ни у чему. Благо милостивима, кроткима, смиренима. То треба стално да нам буде на уму, да је то блаженство да ни у чему не оскудева. Имамо десет Божијих заповести и поготово две најважније заповести: „Љуби Годпода Бога свога свим срцем својим и свом душом... И другога као себе самога.“ А ми волимо онога који воли мене, који повлађује мом начину живота. Али зато нећу да волим онога који ми је указао на моју грешку. А уствари тај ти је пријатељ, а не да тераш по ономе што си наумио. Тераћемо али нећемо себе дотерати до раја на такав начин. Не можемо. Блаженство је уствари то Царство Божије. Како се ми стога молимо у овој нашој најосновнијој молитви? – „Да дође Царство Твоје и да буде воља Твоја...“ Не воља моја, не како ја хоћу, него како Бог хоће, како је воља Његова – а она је да се сви спасемо. Воља је моја себична, саможива, да урадим супротно од онога што ми је речено. То што је у Цркви, то је воља Божија. Тај што ми је дао послушање у Цркви, то је воља Божија. Али терање своје слободе човека заробљава. Он је заробљеник у себе. За такве апостол Павле каже: „Вама није тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим.“ Нема теснијег стања у човеку када нема ширине љубави према Богу и према другима. Али према сваком човеку, и према непрјатељу. Хоћемо ли савршенији хришћански живот, па чујмо шта каже Христос – није само рекао да љубимо оне који нас воле, него „волите и непријатеље своје“. Е ту је победа оног мог ега, моје сујете. Да волим онога који ми је непријатељ и да њему чиним добро – зато што ћу га умилостивит да не уради оно што је наумио. Значи њега ћу спасити од греха а себе такође јер ме неће више напасти. Када добро чинимо непријатељу како кажу Свети Оци, то је као да том непријатељу стављамо жар на главу. Кад тад, доћи ће до мозга, па ће га опећи. Тада ће видети да човеку чини зло а да он њему узвраћа добрим. Е то је хришћанство, то је хришћанин, Божији човек, исправан човек. Зато они који се уподобљавају Христу називају се синовима Царства. А они који се не уподобљавају Христу називају се синовима таме. И зато ово данашње Јеванђеље о Блаженствима треба да нам помогне да разгнамо таму злобе, пакости, себичности и саможивости своје. Гордости... Да отерамо од себе лицемерство и фарисејство. Па погледајте Јеванђеље, ако га читамо видећемо да је Христос управо највише осуђивао фарисејство. Зато што себе у том лицемерству усавршава а и упропашћује другога. Па други мисли да само треба да се клања, а треба знати коме и како се треба клањати. Треба да се клањамо Богу али треба да се поклонимо и човеку. Човек је икона Божија, он је слика Божија, а ја њега нећу да видим. Човече, да си цар, патрика или владика, поп или калуђер, ниси ништа ако тако мислиш и ако тако нажалост и живиш. Синтеза ове науке Христове у Блаженствима представља управо Беседа на гори коју је Господ Христос изговорио и може се рећи да је у Блаженствима по Светим Оцима учење о Царству Божијем. У њима је учење о Цркви. Учење како треба да се понашамо и шта треба да чинимо да дочекамо то Царство небеско. Узмите било које блаженство. На пример милостиња. Свети Оци кажу да све друге врлине доводе до врата раја, а милостиња отвара врата раја. Ја нећу да дам што је манастир, или што је црква, парохија – није важно – или домаћа црква – нећу да дам кору хлеба зато што то није по мом правилу. Човече, не прописуј себи правило, него слушај и тражи правило. А у тој послушности је управо спасење. Овим Блаженствима овде је управо Господ одговорио на питања ко може да буде блажен? Блажен је онај који живи у заједници са Богом и са другима. Не онај које ја одаберем да живим са њима, него у заједници. А у заједници има и грешника, али има и праведника. А Господ нас спасава због тих праведника. Ако живимо у тој заједници иако живимо овим хришћанским врлинама треба управо да се испуни тим блаженствима. Сама реч блажен значи блаженство, блажен, благо. То је највеће благо кад имамо то унутрашње блаженство у себи. Али, кад човек опет извитопери па измисли блаженство и он се утопи у то блаженство које је он измислио и, њему је лако. Јесте, али докле? Нисмо ми прописали пут за Царство Небеско, него је прописао Христос. Ја сам Пут, Истина и Живот. А ми хоћемо да правимо свој пут. Или мислим, опростите ми ви монаси, ја сам монах, а други сви пропадају. Или хоћемо, живели смо једним животом како смо живели и сад би хтели да цео свет преобратимо али по својој вољи. Значи да приведем свет себи. Уместо да се прилагодим Богу и другоме, јер кад прилагођаваш себе другоме, ти онда то чиниш из смирења. Ако немаш смирење, онда нећеш да се прилагодиш другоме. А онда са којим правом тражимо да се други прилагођавају мени. Ко је мени поставио човече да будем ја правило. Али ако човек заиста живи Јеванђељем онда му Бог помаже и да буде правило, јер је светлост. Тако да се светли светлост ваша пре људима, да виде људи ваша добра дела и да прославе Оца нашега који је на небесима. Ако узмем нпр. једно блаженство из овог данашњег Јеванђеља, поред овог што сам поменуо о милостињи, да узмемо само то једно блаженство где каже Господ у данашњем Јеванђељу, благо онима који су кротки јер ће бити помиловани. Пазите, кротког човека ће Бог помиловати. Гордо, Он га милује а нажалост тај човек не осећа, не осећа ту руку Божију. А ко су ти кротки људи? Како кажу Свети оци, кротки људи су они незлобиви, јер они не само што не желе зло другоме него неће ни да помисле зло, а камоли да учине. Кротост им не дозвољава да чини зло. Е ајмо сад да будемо искрени, први ја, да ли ја имам заиста кротости у себи? Ако немам љубави према свакоме, нема говора о мојој кротости, моја кротост је лажна. Али кротак је човек онај који заиста у смирењу тражи Царство Небеско. Кротак је онај који из кротости своје сматра сваког другог човека бољим од себе. И не само што га сматра бољи, него и светим. Неко ће рећи, како да сматрам тог човека светим кад знам сва његова зла дела. Аман човече, сваки је човек намењен да буде свет. Остави то његово тренутно стање, погледај његово назначење. А назначење је да будемо свети. Кротки су они који су увек готови да претрпе сваку увреду и не желе да се сами свете. Ми ћемо и данас чути из свакаквих уста људских, е ја ћу се томе осветити. Аман човече, освета је Божија. Али то не значи да не треба да постоји ред. Али ако неко тражи да се поштује ред, то није освета. То је управо супротно од освете. То је довођење човека у ред и поредак. Тамо где је ред и поредак, тамо је и блаженство. Где је ред и поредак у породици, тамо је мир. Ако је ред и поредак у селу и држави, онда је кротост. Ако је ред и поредак у цркви, у манастиру онда је то блаженство. То је управо то, она права кротост. Кротки су људи они који не желе да се свете било коме, него освету препуштају Богу. Али пак, где је проблем? Ја хоћу освету баш кад ја хоћу да му се осветим, а нећу да чекам да му се Бог свети. А Бог је милостив, Бог је љубав, Бог чека да постанемо кротки, чека да не пожелимо другоме зло и да другоме не чинимо освету. Кротки су они који су прожети светим расположењемм, како кажу Свети оци. Ми данас служимо Божанствену Литургију, ми данас призивамо небо на земљу, ми данас призивамо Бога, анђеле и светитеље са нама. Ако већ служимо Литургију, а знамо да је Литургија која своди небо на земљу, а земљу уздиже на небо, онда морамо да се ослободимо себе, своје гордости, своје сујете. А онај који је горд и сујетан, Боже сачувај да призна да је горд. А све од гордости долази. И мисли да је и гордост и сујета њему спасење. И ми треба да се ослободимо тога, бар за време ове Свете Литургије јер са нама саслужују анђели, светитељи. Они су ту. Само мало отвори духовне очи, уши, па ћеш чути и тај хор који је са нама на Божанственој Литургији. Па ћемо онда мање бити гласни, него ћемо слушати тај ангелски пој. А то је најомиљенији пој. То је пој који човека разгаљује. Данас браћо и сестре служимо Литургију сећајући се о четрдесетодневном представљењу нашег оца Јована, човека по некој својој процени, по слабости своје процене, се трудио управо да буде блажен. Зашто је био блажен? Био је сав у молитви. Трудио се да буде у смирењу. Нисам га никад чуо да је осудио бар, а дуго смо разговарали још пре него што је дошао у манастир, никад га нисам чуо да је осудио некога, а чак ни онима који су се њему светили. Он се трудио да испуни ове заповести блаженства. А човек кад се труди у добру, њему Бог даје снагу, њему Бог даје моћи, крепост да испуни. Хоћемо ли испунити? Слаби смо? Али бар да имамо жељу. То је оно што кажу, срели мрава и питали га где идеш. Каже, па идем у Јерусалим. Човече, знаш ли ти где је Јерусалим, па то је далек пут. Не можеш ти то да издржиш. Ја сам кренуо, докле ћу стићи то одлучује онај горе а не ја. И то је браћо, наше је да се трудимо а Бог ће на тај труд као што рекох долити своју благодат, долити своју моћ. Да се и данас као и увек помолимо Богу за душу нашег оца Јована, по четрдесетом дану, дану који је најважнији за њега. Све обреде које чинимо, и парастосе, годишњице, полугодишњице, све то у реду. Али најважнији је овај дан. Јер он данас излази пред лице Божије. Данас он добија стање у коме ће бити до свеопштег васкрсења. Али ми и то стање, ако је лоше стање, можемо да поправимо кроз молитву и љубав према њима, кроз чињење добрих дела. Јер они не могу ништа више да учине за своје спасење. Али смо ми ту, и зато је Литургија подједнако ту, да се служи за живе и за мртве. Иако учинимо нешто добро за нашег покојника, ми га још више чувамо у сећању, у спомену. А шта је Литургија друго него спомен. Спомен је оно све што је Господ урадио за нас ради нашег спасења. Нека му Господ буде милостив, души његовој. Нека га Господ покаје, нека га прими у Царство Небеско, нека Господ који сваку нашу кап добра коју учинимо у животу награди. А ако чинимо добро, онда ћемо чути ми када пођемо једном са овога света, ја данас а сутра ће него други, чути оне речи: ,,Добри и верни слуго, над малим си био веран, а над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара свога. Е то је управо оно блаженство, та радост што видимо лице човека, а не да окрећемо главу ко бајага ја сам монах, монахиња, ово оно. Нека ми буде опроштено ово што ћу сад рећи. Сећам се једног дивног калуђера, оца Мирона, који је био човек сељак али врло паметан човек. Пошто је изродио породицу, отишао је у манастир. Не само он, него читава његова породица. Па се сећам, имао је ћерку монахињу и живела је у манастиру Каленићу. Била је болесна од рака и већ се знало да је крај. А ја сам тада био још искушеник, а волео сам тог старца јер је имао ту народну мудрост. Па га питам, оче Мироне, је л ти је жао што ће ћерка да ти умре? А он мени каже овако, ја сам њен телесни родитељ и са те стране имам жалости, што је природно. Али каже, ја се радујем. Што се радујеш? Радујем се што ће да умре. Ја сам био забезекнут. Зауставио сам се да му кажем да ли је он уопште нормалан. Ја сам то схватао скроз детињасто, без размишљања. А што се радујеш? Радујем се јер је моје дете чисто и да добијам молитвеника на ономе свету. И знам да је моје дете смирено и кротко. Није лепо што ја као родитељ овако кажем. И у том тренутку прилази једна монахиња и тражи од оца Мирона благослов. Али пазите скромности, он сад, он је мушкарац па није казала оче благослови него је окренула главу да не види његово лице па каже оче игумане благослови. Он је имао диван хумор, он је исто тако благослови и њу, не гледајући је. А онда јој каже, сестро, ја бих ти био деда а не отац. Ја сам оставио све то телесно, дошао у манастир. Што такве мисли у теби постоје кад такве мисли не постоје код мене? Е то је страшно, кад човек замисли и умисли како треба да живи и живи по свом умишљању а овамо мисли да живи блаженствима и по заповестима Божијим.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних и парастоса у цркви, уследио је обилазак гроба уснулог у Господу схи монаха Јована где је служен мали помен. За све присутне, братија манастира Јошанице предвођени игуманом, архимандритом Евтимијем, припремила је лепо послужење за покој душе свог вољеног сабрата.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!