Сутрадан, на дан своје Крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење свештенства Епархије шумадијске. Радост евхаристијског сабрања је употпуњена, једним важним догађајем, у току Малог входа на Светој Литургији Преосвећени Владика Јован је одликовао старешину Саборног храма јереја Дејана Марковића, чином протопрезвитера.
Обраћајући му се поучним речима, Преосвећени Владика је рекао: „Драги оче Дејане, данас те црква Божја одликује овим високим одликовањем протопрезвитера. Можда је ово одликовање мало и рано али ти се не даје само за оно што си до сада урадио већ ти се даје више за подстрек. Да још више, снажније, крепкије живиш хришћанским и свештеничким животом. Ово ти се одликовање даје и за већу наду и љубав, а то подразумева и већу жртву. Понављам, можда је рано за ово одликовање, али с обзиром да си за старешину Саборног храма, главног храма Епархије шумадијске, изабран промислом Божјим треба да те подсећа на смирење, а никако на гордост, узносешење, да мислиш да си нешто више од осталих свештеника у братству. Величина у цркви се састоји у служењу и колико будеш више служио Богу, служићеш и себи више. Молим се Господу и верујем да те ово неће променити и отерати на страну гордости и сујете, јер ако те ово захвати, џаба нам је што смо у цркви. Ако мислимо да други треба да буде на неком другом месту, то треба оставити Богу да одлучи. Ако Господу није било мрско да свакоме послужи, онда зашто би нама било тешко да послужимо другима.
Нека те Господ укрепи и оснажи и нека Господ да да показујеш плодове достојне једног свештеника!“
Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
По прочитаном Светом јеванђељу, проповед је одржао протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, он је у име свештенства и верника Шумадијске епархије честитао славу Преосвећеном Владики Јовану и у својој беседи рекао:
„Срећан празник, браћо и сестре! Стари латини су имали једну изреку која каже да је понављање мајка сваког знања. Та животна мудрост се показује у свим приликама. Ко год хоће да научи мора изнова и изнова да понавља и обнавља и непрестано да се тиме бави. При томе не мислим само на академско знање већ на сваки сегмен нашег живота. То се односи како на наше лоше навике, које исто тако стичемо понављањем, а пре свега мислим на добре навике. Јер, признаћете данико није постао алкохоличар зато што је једном претерао са алкохолом али нико није постао ни свети тако што је једном рекао „Господи помилуј“. Наша такозвана мала јектенија почиње речима „опет и опет у миру Господу се помолимо“. Стално, изнова и изнова да чинимо оно за шта сматрамо исправним и важним. Тако заправо градимо нешто што се зове лични начин живљења, а оно што треба на овом месту да кажемо јесте да треба да градимо хришћански етос. Да се наш начин живота темељи и заснива на хришћанским елементима. Многи су елементи хришћанског етоса. На првом месту и осовина јесте богослужење и учешће на богослужењу. Али и око богослужења су важни елементи. Један од њих је и Житије светих. Вековима црква истиче своје чланове који су били и који треба да буду узор за наше живљење. Свакога дана по неко, па и овога даанс, Свети великомученик Георгије. Човек на разне начине стиже до Царства. Различитим путевима се стижедо Царства. Свако од нас је посебан и то је оно што сви треба да поштујемо. Али, ако данас говоримо о Светом Георгију, заправо треба да се запитамо зашто је мучеништво тако карактеристично. Дакле, зашто је прва црква толико ценила мученике, а ево и дан данас их поштује. Из ког разлога је то толико важно? У појединим ситуацијама током историје, а посебно у првим вековима када су гонитељи питали хришћане, како се зову и ко су? Они су одговарали да су хришћани. То је било све што су говорили али су исто тако сматрали да је то за њих све. Исказали су свој идентитет. Ништа више од тога да је хришћанин не треба рећи. Када мало размислимо, није то тако ништанеобично. Сви ми имамо своје иденетитете и различите елементе истог. Ми бисмо такође могли да кажемо када би нас неко питао шта смо. Могли бисмо да кажемо да смо отац, мајка, или било шта друго. Али, мученици су тиме желели да кажу да су потпуно предати Христу. Не занима их шта ће са њима бити, да ли ће их убити или не и тиме што су хришћани, да су цео живот предали Христу. Ми и данас на богослужењима позивамо свакодневно да „сами себе и једни друге Христу Богу предамо“. То је исти мученички став који је исповедан вековима. Према томе, шта ће неко трећи мрзитељ Христа да уради и није нам толико важно када смо сами себе предали у Христове руке. Ово можемо сагледати и из друге перспекитве када кажемо „ја сам отац“. Да ли то подраумева да је та личност спремна да да свој живот за дете, свакако. Ту се нико не би чудио, да када кежемо да смо родитељи, подразумева да ћемо дати живот за дете. То се односи на наш хришћански идентитет. Оно што даје осовину напшем животу и перспективу вечности, јесте Христос. Славећи мученике и великомученике попут Светог Георгија ми управо то исповедамо. Да смо као хришћани спремни ако буде требало и живот да дамо за Христа али смо спремни и да живимо за Њега. Јер не тражи се увек да се положи живот, понекад је много теже и живети у подвигу дуго година него у једном тренутку положити живот. Ако сам рекао да су многи путеви који воде до Царства, они се сви своде на један пут, а то је мученички. Нема другог пута за хришћане јер тај пут подразумева љубав. Где год има љубави има подвига и мучеништва јер она подразумева да смо спремни да се жртвујемо за другога. Ово се односи и на хришћанску љубав и на природну, попут мајчинске. То све означава и то је основни пут. Када кажемо да нећемо да се жртвујемо ни за кога, тог тренутка смо на стази егоизма и пута који води у пропаст. Оно што нас повезује јесте предавање једних другима, односно те везе љубави.То прослављамо увек прослављајући свете, апосебно мученике. Прослављајући данас Светог великомученика Георгија на почетку сам честитао и празник и славу свима који славе, а посебно нашем Епископу и посебно са том молитвеном жељом да га он укрепи у љубави, јер ако Бога означавмао као љубав, а како ћемо сами себе означити и трасирати пут осим пута љубави. Ми другога пута немамо и не треба га имати. На том путу се ми молимо Господу да Свети Георгије укрепи нашег Епископа и да се из љубави и даље моли за све нас јер као што ми тражимо заступништво светих пред Господом исто очекујемо да Епископ буде наш заступник пред Господом. То је његова служба коју он ради деценијама и даће Бог и још на много љета“.
Пред отпусни благослов, о. Зоран је благословио и осветио славско жито и славски колач. Док је делио антидор и благосиљао верни народ, Владика је од своје пастве примао честитке поводом своје Крсне славе.
Радост празника је настављена у гостољубивом дому Епископа шумадијског за славском трпезом, на којој је Владика домаћински угостио свештенство, монаштво и верни народ. Угледни честитари славе били су и: Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, Епископ нишки Господин Арсеније, Министар за рад и социјална питања Господин Никола Селаковић, Градоначалник Града Крагујевца Никола Дашић, и многи други угледни гости.
протојереј Срећко Зечевић
