Пре тридесет година на хиротонији у Студеници подсетили сте да се величина у Цркви мери величином служења и да је за Епископа радост Цркве његова радост, а жалост Цркве његова туга. Можете ли нам у основним цртама рећи шта је то што Вам је у ових тридесет година епископске службе доносило радост, а шта тугу?
Речи из моје приступне беседе изговорене на хиротонији у манастиру Студеници управо говоре о томе да се величина у Цркви огледа у служењу. Тог става се и данас држим. Још увек мислим да је најважније служити Цркви, а не служити се Црквом. Док сам жив, то осећање ћу гајити у своме срцу. Управо, радост изазвана овим осећањем, помогла ми је да се не погордим, иако сам био на заиста важним положајима у Цркви. Увек сам сматрао да бити слуга значи слушати. За мене је послушност на првом месту. Тридесет година сам провео у Студеници, али исто тако има и тридесет година како сам из ње изашао. Још увек сматрам да ми је она била најбоља мајка и најбоља учионица. У исто време сам осећао срећу и радост, али сам и преиспитивао своју достојност, када сам газио стопама Светог Саве, Светог Симеона, Симона Монаха, мати Анастасије... Одувек сам се питао чиме сам заслужио да ходам њиховим стазама. Понављам, величина у Цркви се мери служењем. У приступној беседи сам рекао да Епископ нема своје радости, нити своје туге, већ да су оне везане за Цркву и поверену паству.
Шта ми је у ових тридесет година доносило радост? То је, управо, узрастање и напредак Цркве. Када год сам видео новог човека који ступа у Цркву осећао сам радост. На почетку моје епископске службе није било много народа који је долазио у наше храмове. Поједини су долазили из других побуда, будући да је тадашња идеологија имала своје тихе посматраче. Због тога, пуно ми је срце када видим храм и црквену порту испуњене народом.
Због чега сам туговао? Увек се питам да ли сам од себе дао оно што сам био дужан да пружим народу. Знам да Бог не тражи од нас више него што можемо. Ту не смемо да се као људи Цркве опустимо и одустанемо од подвига. Народна изрека лепо каже: Прегаоцу и Бог помаже. Непрестано осећам тугу када се неко уздигне наспрам Цркве. Не могу да схватим да крштени човек не може да осети радост загрљаја Цркве. Данас ме боли када неко говори о црквеној заједници као неком изолованом месту, не сматрајући себе делом те заједнице. Напада на Цркву је било и биће их увек, но, она је увек излазила као победник. Црква је саздана на Христу који је крајеугаони камен. Апостол Павле лепо каже: Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1 Кор 3, 17).
Имао сам срећу и благослов што сам имао дивне родитеље и породицу са много деце. У мојој кући се живело строже него што је, тешко је данас поверовати, у манастиру. Цела породица је морала да буде и на јутарњој и вечерњој молитви. Из такве средине одлазим у манастир где упознајем дивне духовнике. Један од тих духовника је био велики подвижник, здрав домаћин, игуман отац Јулијан Кнежевић. Будући да је Студеница мајка свих цркава, имао сам прилике да упознам праве и искрене духовнике. Био сам пресрећан када сам први пут у Студеници срео сада већ Преподобног оца Јустина Ћелијског. Често говорим себи - ако бар нисам прави монах - онда сам видео праве монахе. Молим се Богу да Црква Христова расте, а тако и ми у њој. Проповедајући, народу и себи, увек говорим, док смо у Цркви, ма какви били, имамо наду у спасење.
Радост осећам и данас као Епископ шумадијски зато што Црква у Шумадији расте. То се дешава благодаћу Божијом, а онда и добротом мога свештенства, монаштва и народа, којима сам од срца захвалан.
Сваким сегментом свог служења Цркви потврђујете да је учешће у Литургији сигуран пут као општењу са Богом ради вечног живота. То је постало и очигледно кроз старање да у Шумадијској епархији Литургија и причешће верника постану печат хришћанског живота. Да ли су видљиви резултати тог “саздавања хришћана”, како се говорило у раној Цркви?
Можда је нескромно да кажем, али - знаци су видљиви. Када сам дошао у Шумадијску епархију, наследио сам великог човека Владику Саву Вуковића. Дан-данас мислим да ће доста времена морати да прође да би се у нашој Цркви родио такав човек какав је био Владика Сава. Истински, сматрам да сам недостојан његов наследник. У својим молитвама се сећам и првог Владике шумадијског Валеријана Стефановића. Још увек се осећа њихов рад, њихова љубав према Цркви Божијој у Шумадији. У приступној беседи за Епископа шумадијског рекао сам да у Шумадију долазим по благослову Цркве, те ако ништа не могу да унапредим, постараћу се да сачувам оно што сам наследио.
До краја свог живота нећу моћи да покажем довољну благодарност Богу што ми је дао да у Цркви све посматрам кроз Литургију. За мене је Литургија пут у Царство небеско. Сваки дан када служим Литургију имам мисао као да последњи пут служим. Самим тим, трудим се да што више благодати упијем у себе. Радостан сам што је, добрим делом, моје свештенство олитургисано. Сходно томе, свакога дана имамо причаснике, а нарочито је све више младих људи. То су људи који све више имају жељу да живе врлинским животом, да посте и подвизавају се. Гледајући тај млади свет у Цркви, имам наду да наш народ неће видети пропаст. Срећан сам што видим да учешће народа у Светој Литургији јесте управо кроз Свето причешће. Људи схватају да је једно присуствовати, а сасвим друго учествовати.
Подсетићу се једног тренутка када сам срео оца Јустина Ћелијског у манастиру Студеници. Тада сам био врло млад монах, те сам послуживао у трпезарији. Отац Јустин нас је поучавао и давао заиста мудре савете. Будући да сам имао једно питање, затражим благослов од свог игумана да се обратим оцу Јустину. Тада кажем: “Аво, имам благослов свог игумана, те бих желео да вас замолим за један савет. Имам утисак да смо Литургију затворили у олтар”, а он, будући да је у себи имао ватрену веру, а њу је пројављивао и кроз свој темперамент, одговори ми оштрим тоном – шта хоћеш да кажеш, па се мало и уплаших. Наставих: “Аво, народ од Литургије чује само оно што певница одговара, док се саме прозбе једва чују.” Тада он устаде, загрли ме и рече: “Дете, мило ми је што тако размишљаш. Народ не чује суштину литургијских молитава. Управо то би требало вратити народу, да чују, то треба вратити литургијској заједници.” Охрабрен тиме што овај Свети старац прихвати моје речи, наставих, па тада мало дрзак рекох: “Оче, ви сте да се молитве читају наглас? Да ли ви читате?”, а тада он изговори речи које ће ми остати у мислима читав живот: “Оче Јово, ја нисам Епископ, па да могу да одлучујем. Када би ми Епископ рекао да читам молитве, целивао бих му стопала. До тада, послушан сам њему.” Из овог догађаја, односно сусрета са Преподобним старцем Ћелијским сам научио да се човек никада не сме погордити, а томе је лек послушање Цркви.
За мене је Литургија живот и предукус Царства небеског. Због тога своме свештенству говорим да посебно на Литургији треба да постоји ред и поредак. На првом месту, од себе тражим да имамо на уму да корак у Цркву значи корак у Царство небеско. Нема потребе да се окрећемо лево или десно, нити да мислима лутамо по неким безвредним стварима.
Сведочимо да је градитељство, и у ширем, надзидивајућем смислу, као и Ваши подстицаји да се подижу, обнављају и живопишу парохијске и манастирске цркве (стотину за двадесет година у Шумадијској епархији), црквене сале и конаци, парохијски домови, сређују порте, једна од Ваших приоритетних активности. Да ли ове многобројне грађевине доказују црквеност нашег народа?
Није ми познато да су незнабошци зидали храмове. Људи можда немају до краја развијену црквену свест, али имају потребу да се гради дом Божији. Када сам дошао у Шумадију, сазнао да је на овом простору, након Другог светског рата, било забрањено да се граде цркве. Сазнавши да је Владици Валеријану тадашња власт бранила да изађе из Крагујевца читавих шест година, као и да је прва црква, након Другог рата, сазидана 1989. године у Крагујевцу на гробљу Бозман, желео сам да наставим тамо где је стао Епископ Сава Вуковић. Труд је уродио плодом. Двадесет година сам у Шумадијској епархији и пре свега неколико дана, осветио сам сто трећи храм. То није само моје дело, већ дело свештенства и верног народа. Ова чињеница говори да међу нама постоји јака вера, али је треба непрестано будити и чувати. Градитељство је један од начина којим ћемо веру увек држати будном, како апостол Петар каже: Ви сами, као живо камење, зидајте се у дом духовни (1 Пет 2, 5).
Освећујући цркве, народу непрестано говорим да се својим прилозима сврставају у ред великих ктитора нашег рода, међу којима су први свети Немањићи. Управо грађење доказује црквеност нашег народа. Моје правило јесте да када градимо цркве у једном месту прво треба да постији већи храм, док су остали мањи. Рачунао сам, када се успостави однос између целокупне територије Епархије шумадијске и свих храмова, долазимо до сазнања да на сваких пет-шест километара постоји једна црква. Само у Крагујевцу имамо четрнаест храмова. Но, не смемо заборавити на изграђивање Живе Цркве. За шта нам требају празне цркве? Али, чак ће и оне проповедати својим постојањем. Народу треба омогућити да увек може да уђе у цркву.
Ваша архипастирска мисија поклапа се са врло бурним друштвеним, политичким и економским промена, па и потресима, у свету, али и код нас. И у економском смислу све теже се живи, све је више потребитих. Молимо Вас да поменете неке примере бриге о њима у Шумадијској епархији.
Ако се руководимо јеванђељским начелом – што учини десница, нека не зна левица – трудимо се колико можемо као Црква Божија у Шумадији. На уму непрестано имамо немоћне, болесне и сиромашне. Пуних петнаест година, у месту Брајковац надомак Лазаревца, постоји “Земља живих”, центар у којем се лече људи оболели од болести зависности. Имамо великог успеха у тој заједници. Излечити једног човека је веће дело него саградити цркву, јер говоримо о живоме човеку. Када видим да су ти људи оздравили, постали родитељи, успели у својим пословима, пуно ми срце радости буде.
У цркви Светог Василија Великог у Маршићу имамо центар где бораве деца која трже нашу изузетну пажњу. Када одлазим тамо и видим сузе захвалности у очима родитеља, јасно ми је да чинимо праву ствар.
Од ове године у Епархији шумадијској је основано Верско добротворно старатељство. Већ почињу да се назиру први плодови. Надам се да ћемо успети да гладноме пружимо кору хлеба, да нагог обучемо, да озеблог угрејемо... То и јесте један од задатака Цркве у свету – старати се о своме стаду!
