Чтецирали су богослови из светога училишта Јована Златоустог, док су за певницом били оци: јереј Александар Мирковић и јереј Иван Антонијевић са верним народом.

У наставку литургије после прочитаног Јеванђеља и Апостола, Преосвећени се обратио верном народу тумачећи речи прочитаних одељака подсетивши народ да је Апостол се молио Господу да му пошаље силу и моћ да би се избавио из невоље у којој се налази. А Господ му одговара: „Доста ти је благодат моја, јер се благодат моја у невољи показује“. Видите шта му је Господ одговорио. Можемо поставити питање каква је то моћ у немоћи? Немоћ је људска једно а моћ Божија друго. Када је то човек немоћан? Онда када призна своју грешност. Када призна своју слабост. Када види да је немоћан да било шта учини добро за његово спасење. Када је у немоћи таквој да је немоћан да чини грех. Да је немоћан да чини зло. И он у таквом стању таково стање га доводи до покајања. Зато Апостол Павле каже „када сам слаб онда сам јак“, значи када сам слаб да чиним невоље. Сила Божија дејствује у немоћи нашој. Односно делује у смирењу нашем. Сила Божија делује у вери нашој. И зато човек поставља себи питање како се само беспомоћно осећамо пред животом, најједноставнијим људским животом и његовом трагичношћу, пред нашим животом са Богом.

Свештеник приступа служењу божанске литургије, и како би се он смео дрзнути да изговори такве свете речи које се изговарају на божанственој литургији? Како би смео да се нада у било које своје снаге да се изврши чудо и да се освештају предложени дарови и да хлеб постане истинито Тело Христово и да вино постане истинита Крв Христова? Браћо и сестре то свештеник не врши својом снагом већ силом Господњом. У једној молитви се каже: „Нико није достојан да се приближи а камоли да служи божанску литургију“. Ако се уздамо у неке своје силе и моћи и образовање а не уздамо се у силу Божију и помоћ Божију онда заиста човек не осећа своје стање. Дакле, браћо и сестре свештеник то не врши својом снагом већ силом Господњом. Ми се не уздамо у наше снаге, него у благодат Духа Светога. На почетку литургије, када се свештеници искрено помоле Господу и народ када се сабере у храм када су управо тај хлеб и вино припремљени, чули сте, ђакон каже: „Време је да се служи Господу.“ То је позив на првом месту свештенику али и свакоме човеку јер који год учествује у литургији он учествује, служи. Ми у молитви кажемо да саслужују анђели, ми у речима: „Време је да се служи Господу“, значи да је време да Господ дејствује. Господ увек дејствује благодаћу Духа Светога. И заиста човек шта може? Да ли човек може да освешта предложене дарове? Да ли човек може да низведе Пресветога Духа на предложене дарове, зар се његовим речима предложени дарови претварају у Тело и Крв Христову? Не браћо и сестре, већ је тада са нама Бог. Бог је тада међу нама. И тада Бог шаље Духа Светога. Овде видимо да сила Божија дејствује у немоћи. Код светог Јована Златоустог има предање, да никада се није усудио на горње место, а када су га питали: Зашто?, он је одговорио да кад год приђе том светом месту, јер се и хиротонија вршила управо на том месту, и устоличење епископа на горњем месту, свети Јован би говорио да када год приђе том светом месту таква светлост га обасјава да се он осећа немоћним и слабим да уђе у ту светлост. Баш та његова немоћ коју је он осетио уствари је сила Божија која кроз њега дејствује и светлост осветљава. Неко ће питати да ли је то довољно? Да је довољно да човек клоне, и да буде слаб, беспомоћан да би у нама аутоматски деловала сила Божија? Не браћо и сестре, ако смо по људској слабости беспомоћни, тада нас живот притиска уствари, крши нас грех. Када смо тако сломљени тада грех побеђује, и тада човек осећа изломљеност, и слабост. Апостол не говори и о слабости људске немоћи, он говори о оној слабости која је плод човековог предавања вољи Божијој, предавања у руке Божије. Када нас рука Божија води и у руководи, тада човек допушта како кажу свети оци да дејствује Бог. Благодат дејствује преко човека, Дух Свети дејствује преко човека браћо и сестре...

Човек треба да се преда у руке Божије и да каже: „Ево ти мојих мисли, речи, мога срца, ума“ али човек док се год узда у свој ум, док се човек узда у своје снаге, силу, неће да затражи помоћ Божију, а Бог браћо и сестре неће на силу да дејствује. Он се нама нуди, а ли до нас је да ли га примимо и како Га примамо. Зато када човек падне, он треба да заиста појача своју веру, да појача своју молитву, да појача своја дела, да чини добра дела, а Бог зна браћо и сестре када ће нам узвратити на труд, подвиг и молитву. Бог зна када ће да одговори на нашу молитву, сутра, прекосутра, али имамо веру да ће нам Господ одговорити бар на оном свету. И то је оно у шта ми верујемо, да ми праву награду добијамо на ономе свету.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом и поделио иконице као успомену на молитвено сабрање и благодарење Богу.

ђакон Александар Ђорђевић