После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре и драга децо, данас смо чули једну дивну поуку Светог апостола Павла из прочитаног Апостола данас овде. Поука која нас храбри. Поука која нам неда да клонемо и посрнемо у животу. Још, најмање, да се уплашимо живота или да паднемо у очајање. Зато Апостол данас свима нама поручује и каже: Браћо, свакоме се од нас даде благодат по мери дара Христовога. На самом почетку да кажем шта је то благодат. Благодат је сам Господ наш Исус Христос. Отуда, сваки човек, који има Христа у себи, има и благодат Божију. Благодат Божија је оно што Закриљује свакога човека. Благодат Божија је оно што чува човека и на шта га управља да његов живот не буде узалудан него да буде осмишљен јер прави живот је онај који има смисао. Све оно што нема смисла је нешто што нама не помаже у животу. Дар Христов је све што је Господ Христос као богочовек Христос донео и учинио свету. Богочовек је све учинио за овај свет. Прво је дао себе и жртвовао себе да би ми живели оним животом Јеванђеља, животом Христовим. Донео је још и пуноћу блаженства тј. мир и блажено стање када човек осећа у себи неку радост,а не уме да је опише. Донео нам је пуноћу блаженства да би људи, управо у том дару Његовом учествовали у пуноћи Божијој и живели њоме и испунили себе сваком пуноћом блаженства која по души човекове вере разлива чудесно умиљење. То осећање тог умиљења је у ствари дар Божијег откровења и то умиљење се даје ономе који заиста живи правом вером и који веру сведочи делима. Вера је да исчекујемо онога који треба да дође. Вера је да постоји Бог, а кад знам да постоји Бог онда знам да постојим и ја. Кад постоји Бог онда постоји све оно што је за човека потребно за његов живот и у овоме и у ономе свету. Још је Господ Христос дао као дар људима и Духа Светога. Онај човек који поседује Духа Светога он заиста живи по Духу Светоме. Не живи по своме духу и нахођењу већ по Духу Светоме који га води и руководи. Врло је значајно и важно да у себи не угасимо Духа Светога кога смо добили јер је човек без Духа Божијега празан човек. Има облик човека али нема оно унутрашње. Оно што треба да обликује и да облива тог спољашњег човека. Зато ће Апостол Павле рећи: Духа Божијега не гасите у себи. Свака наша молитва и свако наше богослужење почиње призивом Духа Светога где ми кажемо дођи Душе Свети, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси благи душе наше. Треба да разликујемо шта је то Дух Свети од духа човековога. Шта је то дух овога времена и дух овога света.Дух овога света неће Духа Божијега. Зашто? Када човек живи по духу овога света сматра да је све у овоме свету најважније па каже да се у овоме свету родио и да ће у овоме свету и умрети. После овога света нема ништа. То је зачаран човек.Како да нема. Има. Бог није нас створио за смртност и ако смрт постоји телесна, физичка али Бог нас је ослободио од те смрти телесне која је само још увек траје али је она прелаз из једног света у други. Из овог света који у злу лежи у онај свет, непролазни, где је блаженство и где нема ни бола, ни туге, ни патње него је све радост у Господу. Ми овим животом каквим живимо на земљи или стичемо вечни свет или га губимо за свагда јер ми овде започињемо да живимо том вечношћу и овде почињемо да задобијамо то вечно Царство небеско које се остварује онда када се заиста будемо сјединили са Господом у оном непролазном свету. Дакле, зато је потребно да водимо рачуна како живимо. Да ли заиста живимо по мери Јеванђеља? Да ли живимо по мери поштења, у љубави или мржњи? Да ли живимо у злоби и пакости или осећамо радост што живимо једни са другима и што можемо једни другима да учинимо добро? Кад год нешто учинимо добро другоме ми у ставри то чинимо Богу и то ће нам се узети као мерило када пођемо са овога света. Све те дарове нам је Господ даровао у Цркви својој као своме божанском телу. У њој су сви дарови, управо, тог тројичног божанства. Ми кажемо да не верујемо у једног Бога као што верују муслимани или неки други. Ми јесте да кажемо да верујемо у једнога Бога али то значи да верујемо у тројичнога Бога: Бога Оца, БОга Сина и Бога Духа Светога. Сва се та благодат дарује свакоме од нас по мери дара Христовога али од нас зависи шта чинимо са даровима Божијим. Да ли их употребљавамо на наше добро, на наше спасење или их злоупотребљавамо? Ако дарове Божије умножавамо у себи, а то је и заповест човека да их умножава али да их не држи само себично за себе, да их делимо другимо. Друг друга у невољама носите и тако испуњавајте закон каже Христос. Носимо један другога. Узмимо бреме другога ако желимо да и нама Бог узме наше бреме. Ако ми не узмемо бреме другога неће ни наше бреме узети Бог, а онда ће нас то наше бреме просто уништити. Све што чинимо овде једни према другима то, у ствари, треба да чинимо Богу. Браћо и сестре и драга децо, од нас се нетражи више да ми чинимо Богу него што треба да чинимо једни другима. Само је питање шта човек даје другоме?

Све се ти дарови, као што рекох, дају у Цркви и кроз Цркву, а Црква није само ова грађевина него је она Тело Христово и м смо у тој Цркви удови Цркве. Ми сви заједно сачињавамо Цркву. Данас када чујемо, шта то тамо у цркви раде? Који тамо? Ако ти тако кажеш значи да си себе искључио из Цркве. Ми се само кроз Цркву и кроз ту заједницу Бога и људи спасавамо. Зато је и у свакога одговорност од нас. Да чувамо ту заједницу као што је одговорност свагог члана породице да штити и чува, помаже тој породици да би она узрастала. Зашто се растурају породице? Зато што свако умује својим умом, а неће да се смири и помогне другоме. Ми треба свакоме другоме да помогнемо да узраста сваки човек у добру али то прво обавезује мене да будем добар. Пример који дајемо другоме је много важнији и вреднији од хиљаде и хиљаде речи. Речи се забораве, а примери не. Треба да стварамо добра дела у овоме животу јер ћемо се, како каже у Светом Писму, својимделима оправдати и својим делима осудити. Дела су та која иду испред нас и дела су та која остају иза нас. Сваки човек жели да иза себе остави неки добар спомен али ако си чинио зло оставио си зло иза себе. Свети Јустин ћелиски је рекао да уколико се човек уцркви, оцркви, уколико се човек ухристови утолико има удела у дару Божијем. Када се Апостол Павле нашао у једној прилици у искушењима и невољама, а био је незнабожац док се није благодат Светога Духа дотакла и он постао ватрени Апостол, молио се на једном месту Господу да му помогне јер не може да носи та искушења и невоље. Господ му је одговорио: Доста ти је моја благодат јер се она у немоћи показује. Ту благодат коју смо задобили у крштењу или у сваком добром делу или у благодати коју сам ја задобио када сам постао свештеник, ако то чувам очуваћу се и за овај или онај свет али ако злоупотребим ту благодат онда ми та благодат није на спасење него на погибао. Благодат је већа од целе васионе јер је она Христос. Зато све за Христа дајмо али Христа ни за шта. Све дајмо да очувамо свој образ, да га не укаљамо. Ако га укаљамо да га оперемо благодаћу Божијом, покајањем, смирењем, поправком, исправком. Коме од нас не требаисправка и поправка. Сви смо грешни, браћо и сестре и децо драга, али ако чувамо благодат она ће нас очистити. Ако имамо у себи Духа Светога онда ће нас Он очистити јер нема тог понора у који човек може да потоне а да Господ неће да се сагне и да га узме за руку и извади. Под условом да човек тражи ту руку. Онај који је горд сматра да му не треба ничија рука, а самим тим ни човек. То значи ја сам довољан самоме себи. То је најстрашније стање. Он сматра да је изучио високе школе и да му нико не треба. Треба ти Бог. Да би задобио Бога треба да се уразумиш човече да си ти сенка у односу на Бога али сенка која оживљава само Богом.Тако и сваки човек оживљава само Богом, а без Бога човек постаје духовни мртвац и пре телесне смрти.

Нека нам Господ помогне да дарове Духа Светога, које задобијамо стално, чувамо. Да нас благодат Божија води и руководи.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светој Литургији су присуствовали ученици четвртог разреда ОШ „Јован Поповић“ са својим вероучитељем и учитељицама.

На крају Свете Литургије Светим Тајнама су се причестили ученици и верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић