ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ У РАЉИ

ЕВХАРИСТИЈСКО САБРАЊЕ У РАЉИ

У недељу двадесет другу по Педесетници, 5. новембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Г. Јован началствовао је Евхаристијским сабрањем у храму Сретења господњег у Раљи.

Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејески намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Серафим (Рикановић) игуман манастира Тресије, парох неменикућски протојереј Новак Илић, парох раљски јереј Филип Јовановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

Након Прочитаног Светог Јеванђеља, сабраном народу се обратио наш Првојерарх рекавши:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре. Данашње јеванђеље које смо сада чули, говори нам да су у овоме свету људи разнолики. Да у овоме свету има разних људи, богатих, сиромашних, чудних, тужних и радосних. И да је овај свет, браћо и сестре, расадник безсмртних добара и безсмртних зала. Такође нам данашње јеванђеље каже да са ове земље воде само два пута. Један води у рај, други у пакао и да, у ствари, трећег пута нема. Нема ни трећег излаза, браћо и сестре. Из овога света неминовно се одлази у онај свет. Јер је овај свет само прелаз или пролаз ка ономе вечном и безсмртном свету. Овај свет је краткотрајан, а онај је вечити. И ту се људи највише заваравају, па често мисле да овај свет, свет у коме живимо, да је вечан, да он не пролази. Људи онда почну да размишљају када изгубе страх Божији да је све настало на овоме свету и да све нестаје са овим светом. Да после овога света не постоји ништа. То је, браћо и сетре, на првом месту зато што је човеку ослабила вера – а наша је вера Живот Вечни, наша је вера у загробни живот. И ако мислимо да нема загробног живота највећи смо просјаци у овоме свету, јер смо изгубили Бога. Ако нема Бога у себи и не носи Бога у себи и не живи Богом, заиста браћо и сестре, тај је човек највећи сиромах, јер богатства унутрашњег за човека нема без Бога. И зато људи управо и јесу и овакви и онакви, зато што немају Бога у себи да би имали све оно у себи што је Божанско. А када човек има Бога у себи и оно све што је Божанско, он зрачи, браћо и сестре, Божанством. Све је у човеку безсмртно. И наше добро и наше зло. А када Господ поново дође зло ће бити побеђено и неће више бити зла у свету. Настаће ново небо-нова земља, настаће нови људи. а добро или зло које ми чинимо у овоме свету вечно ће живети, само са огромном разликом. Оно добро које живело у човеку и које је човек чинио, то добро ће га водити у наручје Божије, у крило Божије, браћо и сестре, у заједницу Бога и светих анђела и светих. А онај који је чинио зло и он ће бити у безсмртности, али не у радости са Богом. Него у вечитој тузи, у вечитом осуђивању његове сопствене савести која ће га стално пећи и говорити “Зашто ниси чинио добро, него си чинио зло и дошао си овде где је вечна мука“, а то јесте вечни пакао, браћо и сестре. Шта је рај, а шта је пакао? Рај је браћо и сестре, живот у Богу и живот по Богу, а пакао је управо супротно од тога - живот без Бога и живот ван Бога. Дакле, зато безсмртна је наша истина и она нас води ка Ономе што је Живот, Пут и Истина, а то је Господ Исус Христос. Вечна је наша лаж јер нас води ономе који је отац лажи, а то је ђаво. И зато човек се служи лажима што је уместо Бога сместио у себеонога нечастивога и он га просто гони да чини лаж и да изговара лаж и да се служи лажима. Али како каже наш народ “У лажима су кратке ноге“. Та лаж се врло брзо открије, браћо и сестре, али је проблем у томе што се ти поједини људи који се служе лажима и када им се лаж открије, они не прихватају, они и даље остају убеђени да и када лаж говоре да мисле да говоре истину. То је управо оно како опет Господ у јеванђељу каже“доћиће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине“. Ето видите, браћо и сестре, како лаж може да измени ум човеков и да он целог свог живота живи у лажи, а мисли да живи у истини. У ствари, зна он да не живи истином, али нема Бога и нема смирења да призна да је лаж-лаж, а да је истина-истина, браћо и сестре. Не варајмо се, при изласку из тела душу нашу чека или рај или пакао. А ово када говорим не мислим да плашим и себе и вас. Ми немамо чега да се плашимо, ако имамо Бога у себи. Знате чега човек треба да се плаши? Управо те лажи. И човек треба да се плаши, браћо и сетре, непокајаног греха. А Бог јесте љубав, и зато, ако немамо љубави Божије у себи онда не можемо ни да осетимо љубав Божију у нама, а онда, што је још најгоре, ми не узвраћамо Богу на његову љубав нашом људском љубављу. Ми морамо, понављам и себи и вама, поћи са овога света или у рај или у пакао, тј. зависно од тога у чему нам је прошао овај живот. Шта је био смисао нашег живота овде на земљи. Ако наш смисао овога живота једи, пиј и весели се сутра ћеш умрети, онда си заиста мртвац духовни и пре телесне смрти. Јер си себе обзидао само оним што чини јело и пиће и одело, а ниси себе обзидао Богом. Но, наша безсмртност у оном свету зависи, понављам, од нашег живота у овоме свету. Ако смо душу своју у овоме свету испунили Божанством и рајским добрима, природно је да нас то добро које је у нама и одведе у рај, односно у Царство Небеско. Када су Господа Христа питали где је Царство Небеско, Он је одговорио “Царство је Небеско унутра у вама“. У човеку је или Царство Божије или царство ђавоље. Само зависи за које се ми царство опредељујемо. Та средина не постоји, браћо и сестре, у том смислу. Или си човек или си нечовек. Или си хришћанин или си нехришћанин. Или си верујући или си неверујући. Та средина у овом смислу је најопаснија. То је оно што каже апостол Павле “Ниси врућ, а ниси ни хладан, него си млак и као таквог ја ћу те избацити из Себе.“ Та млакост, та одлучност наша да заиста будемо народ Божији, да будемо човек Истине Божије, та млакост нас управо чини, браћо и сестре, да смо ни тамо ни овамо, што би рекао наш народ. Ако смо душу своју, као што рекох, испунили тим Божанским добром, Он ће нас онда одвести у рај. Јер испред човека иду његова дела, или добра или зла. То не смемо никада да сметнемо са ума. И ми овде на овоме свету у коме живимо, или стичемо рај или губимо рај. Дакле, ако смо чинили зло и чинимо зло онда је неминовно где нам одлази душа, што би рекао наш народ. А опет, понављам, пакао је живот без Бога. А и овај живот је, браћо и сестре, којим живимо, ако је без Бога он је пакао. Јер онај који Бога носи у себи, он не само да неће учинити зло другоме, него неће ни помислити да чини зло. Дакле, браћо и сестре, човек одлази у нај свет са онаквом душом каквом ју је учинио у овоме свету и тамо наставља безсмртни живот или у Царству Светлости- то је Царство Божије, или у царству таме- а то је царство оног нечастивога. О свему овоме сликовито нам говори управо данашње јеванђеље о богаташу и Лазару. Чули сте ову дивну, предивну поуку. И данашње јеванђеље говори нам шта је човек који се претворио само у јело, пиће и одело, како је се овај богаташ претворио, а испод те његове свиле богатства, браћо и сестре, као исто испод оне просјачке кошуље, постоји исто тело. И богаташ и просјак и сиромах имају исто тело, браћо и сестре. Дакле, постоји то трошно тело испод наше одеће коју носимо, јер је и у цара и у просјака исто тело, али не и исто одело. Богаташ се облачи у одело овога света, сиромах који има веру и који има смирење, он се облачи у оно Божанско одело. А сваког часа хиљаде и хиљаде људи остављају своја тела и одела и одлазе управо у онај свет. Шта ми носимо са овога света? Како рече дивно онај песник “Ништа, до скрштене беле руке и праведна дела своја“. То ми носимо. Е сад, да ли смо чинили или чинимо праведна или зла дела то је наше, то је мој и твој избор. Ја сам се одлучио да не будем човек него да будем нечовек, и то нам Бог не брани, јер имамо слободу, али та слобода када се злоупотреби то је на пропаст и душе и тела и на пропаст и овога и онога света, браћо и сестре. Загледајмо се шта смо у овоме свету. Зар смо само тело и одело, какав је био овај богаташ? А душа, браћо и сетре, шта је и где је душа наша? Зато погледајмо ко нам је испред врата, како каже и рече један свети отац. Погледајмо ко нам је испред врата наше куће, док ми у својој кући беснимо, лумпујемо, а испред врата нам стоји просјак који би желео не да му дамо комад хлеба, него да му бар дамо оне мрвице које просто ми бацамо. А погледајмо сада и признајмо себи колико, на пример, ми данас бацамо хране, а толико људи немају шта да једу. То богатсво које данас имамо сутра га можда нећемо имати. Сутра ћеш и ти богати човече постати просјак, па ако ниси задужио тог другог човека добрим делима хоће ли ти дати комад хлеба? Неће. Зато треба да задужујемо људе добрима да би они нама добрима узвратили, браћо и сестре.

Данашње јеванђеље такођа нам говори како је лако зарадити рај и како је лако изгубити рај. Лако је зарадити рај, није то тешко, није ни светост нешто што не можемо да достигнемо. Све може онај који има Бога у себи, онако како каже апостол Павле “Све могу у Христу који ми моћ даје“. А како ми можемо да задобијемо рај? Лако, браћо и сестре. Опет нам говори то данашње јеванђеље. Гладнога нахрани, жеднога напоји, голога одени, болеснога обиђи, жедномуе дај чашу воде, а Господ каже “Ако сте то учинили једном од ове моје мале браће и мени учинисте“. Дакле, да увек знамо, браћо и сестре, када добро чинимо другоме, да то, у ствари, ми добро чинимо Богу. А Бог ће нам узвратити на наше добро само онако како то и једино Бог зна и уме у може, за разлику од нас људи који све знамо нешто да меркамо да размишљамо – да ли треба овоме да дам нешто или треба неко добро да учиним или не треба? Дакле, браћо и сестре, пакао се лако зарађује када немо осетљивост, када смо безосећајна бића, када не осетимо тућу глад, када не осетимо туђу жеђ, када не осетимо туђу рану, па све мислимо да само мене моја рана боли, а њега не боли. Човече, па и ти си човек као и он од тела и крви. Па и њега боли рана као и тебе. Сажалимо се, дајмо. Можда неко нема сиромаху да да ни одеће ни коре хлеба. Па дај му осећајност, дај му молитву. Моли се за њега, јер и то је дар, браћо и сестре. Али проблем је у томе што ми људи некако све мислимо да други нама треба да чине добро, а ми нисмо дужни да другима чинимо добро. Што сејемо то ћемо да жањемо. Зато у овоме свету, браћо и сестре, треба сејати добро да би нам се добрим и вратило. Време у коме живимо је тежак товар. Одувек се свет делио, браћо и сестре, на богате и сиромашне. На оне који имају и на оне који немају. То је одувек било. И што је још горе, једни другима не верују. Као што рекох малопре – Мене моја рана боли, а рану другога не осећам. То је проблем. Не верују па се управо и међусобно још више и мрзе. И почињу још више да сумњају. А сумња је једно страшно стање у човеку. Када човек почне да сумња. Човек може да измисли неки лик који никада у животу није видео, а почне да сумња у њега. И то је страшно стање, то је болесно стање, браћо и сестре. И зато кажем, сумња на сумњу се калеми, па је због тога постало питање- Како доћи до имати да избегнеш оно што значи немати? А како се долази до имати? Све је више оних који немају, али и оних који неће да имају на поштен начин. Зато је страшно када са туђих леђа једемо свој хлеб. Зато је наш народ и рекао да је најслађа кора хлеба која се заради, стекне у зноју лица свога. Помешали смо на жалост добро и зло. Помешали смо, боље речено, добро са злим, па више и не знамо шта која реч значи. Потпуно је постало, и добро и лоше, малтене исто. Не знамо шта значи та реч. А бити богат није исто што бити имућан. Богат је онај, као што рекох ко има Бога у себи, па сад, да ли био или не био имућан, а имућан се може бити и без Бога. Поготово да постанемо богатији на рачун другога, на зноју другога, на сузи другога. Чини ми се да ми данас хоћемо да будемо имућни. Бог не брани нама да имамо оно што нам је потребно за живот и Бог и не осуђује богаташа што је он богат, ако је богатство стекао на праведан начин, али осужује што он злоупотребљава то добро, јер на крају, свако је добро од Бога, сваки савршени поклон одозго је, како стално слушамо на светој Литургији. Чини ми се, као што рекох, да ми данас хоћемо да будемо имућни, а није битно да ли је то без Бога. Али то ће нам се вратити па ћемо спознати горко шта значи добро стећи својим трудом, бдењем, постом, молитвом, подвигом. А шта значи стећи без икаквог учешћа и труда у свему томе? Није битно шта је у срцу, такви људи мисле, него је битно шта је на телу. Чиме смо се споља оденули. А где нам је душа и шта је нама изнутра. Човек уместо да се измењује и исправља изнутра, он се облачи, да тако кажем, тј. оно што је спољашње да би само изгледао другачије него какав је у срцу, какав је у души, браћо сестре. Дакле, када дођемо пред Христа неће се гледати како смо се обукли, него каве дарове ми доносимо Господу. А свако је од нас обдарен даровима Божијим. Е сада је питање да ли смо те дарове злоупотребили и почели да живимо нечасно или смо, браћо и сестре, изашли пред лице Божије са оним што носимо у себи, тј. да ли смо носили Бога у себи или не. а које дарове доносимо? Све што добро учинимо другима у овоме свету ми са тим даровима идемо пред Бога. Значи давање. И човек који се не даје он ништа и не прима. Често пута говорим, затворена шака не само што не може да даје него не може ни да прима. Шта ће у затворену шаку да стане? Ништа. Тако и у затвореног човека који себе затвори у себе собом, ту у њему нема места за Бога, јер је он себе ставио на место Бога. Пред Господом и имућан и просјак у равном су достојанству, каже једна дивна стихира на опелу коју читамо. Сада се поставља питање зашто је богаташ отишао у пакао, како каже данашње јеванђеље, а сиромах отишао у рај? Зашто браћо и сестре? Зато што је богаташ лакомислено схватио овај живот. Није схватио смисао живота и био је немилостив. Зато свети Оци кажу да све врлине које човек чини у овоме свету да доводе до врата раја. А милостиња отвара врата раја. То је оно “нахрани гладнога, напој жеднога“. Али, зашто је Лазар доспео у рај? За р само зато што је био сиромах? Не. Већ што је своје сиромаштво подносио са смирењем , са кротошћу, са Богопоуздањем, зато, браћо и сестре, што у својој беди није узроптао на Бога, па ни на онога богаташа. А ми када нам нешто не иде, ми одмах почнемо, не само да ропћемо на другога, него и на Бога. Зато се потрудимо да смирењем задобијемо Царство Небеско. А богаташи да својим богатсвом, а уз то и неосетљивошћу не купују себи пакао. Овај богаташ је куповао себи пакао својом неосетљивошћу. Није изашао пред врата да види колико има просјака, гладних и жедних, већ је само гледао за себе да он има. А то што данас имамо и ти и ја, можда сутра нећемо имати. А онај сиромах који све то подноси са смиреношћу и кротошћу, он добија браћо и сестре. Он је на добитку и ако је у овоме свету био на губитку, он је у ономе свету на добитку. Зато, треба нам да испунимо то Лазаревско осећање, да се испунимо Лазаревском кротошћу и трпљењем. Понављам и себи и вама, да у овој причи јеванђелској Христос не осуђује богаташа као таквог него, браћо и сестре, његов живот, што је био безосећајан. А који човек који је безосећајан не може се назвати човеком. Страшно је када човека захвати егоизам, када човеком овлада гордост, сујета, када човеком овладају страсти, такав човек се и не труди више и нема ни жељу да учини неко добро, па све мисли да ће и то зло које је чинио да ће му то неко признати за добро. Зато се молимо Господу да нам Господ подари вере, смирења и љубави, да нам Господ подари, браћо и сестре, да размислимо у шта и на шта употребљавамо овај живот. Да се не варамо да тако лакомислено живимо него да се побринемо, браћо и сестре, за онај вечни живот, за Царство Небеско. Ако се не трудимо нећемо га добити. Ако се и мало потрудимо Бог ће нам помоћи, али ако смо само искрени и поштени, ако волимо истину, а не лаж. Помоћи ће нам Бог, али зато треба ми да уложимо себе, свој ум, свој разум, својесрце, своју душу, и да онако како чујемо на сваком Богослужењу где каже “сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Дајмо живот Богу, а не оном нечастивом. Бог вас благословио“, рекао је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Преосвећени Владика одликовао је орденом вожда Карађорђа Господина Милована Крезовића из Раље, у знак признања за велику љубав указану према својој светој Цркви коју је указао храму Сретења Господњег у Раљи, а потом је Преосвећени Владика произвео пароха раљског, јереја Филипа Јовановића, у чин протонамесника.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Заједничарење је настављено трпезом љубави у сали парохијског дома, коју је несебичним трудом и љубављу за све присутне уприличио отац Филип са својом породицом.

ђакон Бојан Миленовић