СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС У ХРАМУ НА БОЗМАНУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС У ХРАМУ НА БОЗМАНУ

У суботу, двадесет и другу по Духовима, када се молитвено сећамо наших упокојених сродника, праотаца, отаца, патријараха, браће, сестара, на Митровске задушнице, Његово Преосвештенсто служио је свету архијерејску литургију, са парастосом у наставку, у храму Христовога Васкрсења на градском гробљу Бозман, у Крагујевцу.

Пресвећеном су саслуживали протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јереј Милош Коцић, јерођакон Василије Старовлах и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирао је др Марко Петровић, док су за певницом били оци храма Светога Саве: протонамесник Бранислав Матић и јереј Иван Антонијевић.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је истакао да смо се данас сабрали за себе и своје упокојене.

„Немогуће је молити се Богу за здравље, за живе а не молити се за упокојене. Стога је Црква установила да треба да се молимо Богу за своје упокојене, за њихове душе, и да треба да их призовемо на молитву у што присније сећање наших покојника. И зато се молимо Богу да Он прими наше молитве које приносимо Богу како за живе тако и за мртве. Свети Апостол и Јеванђелист Лука записао је у свом Јеванђељу да је Христос рекао: „А Бог није Бог мртвих него Бог живих јер су у Њему сви живи“. То је наша вера, да верујемо у загробни живот, да верујемо да су наши покојници живи пред Богом. Света православна Црква верује у ове истините речи Спаситељеве и гласно исповеда ту непобитну истину да се живот не прекида се смрћу. Шта ми видимо када неко умире? Само тело које је саздано од земље и у земљу се поново враћа. Тело се разлаже и враћа у прах а човек сам по себи са свим својим осећањима и са свом својом бесмртном душом наставља да живи прелазећи из овог живота у други и то је наша вера у загробни живот браћо и сестре. Зато и круна нашег исповедања вере јесте: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. Општење између живих и мртвих не прекида се са смрћу него се наставља а Бог је човека створио за бесмртност. Бог је човеку дао бесмртну душу а оно што је Бог дао човеку он не може да умре. Душа док је са Христом она никада не умире. Једино ако се душа одвоји од Христа она умире, иако је намењена за бесмртност. И ако се одвојимо од Христа ми умиремо и пре наше телесне смрти. Дакле, бесмрност душе јесте оно што уздиже човеков ум изнад ствари земаљских до ствари духовних... Бесмртност је источник узвишених мисли, о добрим делима и узвишеним осећањима. Молитва буди наша осећања према нашим мртвима. Бесмртност је тихи унутарњи глас који човеку говори о вечности и убеђује га да размишља о ономе што се налази изнад граница смрти и да жртвује ствари које види, ради ствари које не види, како рече један свети отац. Бесмртност убеђује човека да воли оно што је добро и да се одвраћа од зла. Бесмртност човека води ка духовној зрелости ублажава му страдања, излива мелем утехе на раме рањеног срца које се ми рањавамо када се раздвајамо од својих најближих и оне које највише волимо. Бесмртност душе је лек за све животне невоље и животне ужасе, сав људски јад, јер ако имамо пред собом ту бесмртност и посвећујемо се тој бесмртности све муке и невоље које нас сналазе ми лакше подносимо јер знамо да су све ове јаде и беде и невоље пролазне а да је вечан само Бог. И човек је вечан колико је са Богом. Бесмртност одстрањује очај. Када је човек усмерен ка бесмртности неће никад пасти у очај па било шта да га у животу снађе. Бесмртност браћо и сестре буди наду, оснажује веру и вид за Божија дела и развејава тамне облаке са душе и срца човековог. Зато не смемо да губимо веру у бесмрност. Не смемо да губимо веру у живот вечни. И треба да се трудимо за ту бесмртност. Ако овде у овом свету живимо за ту бесмртност другачији ћемо бити. Другачији ће бити односи међу нама. Свети оци кажу да онај ко стално мисли на гроб он ће се трудити и скоро никад неће погрешити. Ту бесмртност коју нам је Бог даровао треба да чувамо као зеницу ока свога. Нека би Господ примио наше данашње молитве и нека и њима и нама подари утеху у блаженству Царства Небескога. Бесмрност је блаженство у Царству Небеском.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је одслужио парастос, помињући упокојене праоце, оце, патријархе, и све православне хришћане који почивају овде и свуда у православљу, читајући имена које је народ донео. После парастоса, Његово Преосвештенство епископ Јован је обишао гробове преминулих хришћана, где је одслужио кратак помен, окадивши их и преливши вином.

У блаженом уснућу вечни покој подај Господе уснулим слугама својим и учини им вечни спомен.

ђакон Александар Ђорђевић