Након торженственог бденија уследила је трпеза љубави у манастирском конаку.

Сутрадан, 07. Октобра 2023. године, када наша Света Црква слави Св. Симона монаха, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Прерадовац, поводом манастирске славе.

Епископу су саслуживали: Архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава, прото-ставрофор Вељко Гашић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, намесник левачки, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, јеромонах Пајсије, игуман манастира Шуљковац, Радиша Вешковац протојереј, Мирољуб Симоновић протојереј, Жељко Јовановић јереј, Александар Јаћимовић јереј.

Епископ се обрато верном народу богонадахнутом беседом, у којој је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данас ова Прерадовачка Светиња и овај освештани манастир прослављају свог патрона, свог молитвеног заштитника Светог Симона монаха, краља Стефана Првовенчаног. Ви знате да је он син Стефана Немање и Ане. Он је управо из те светородне лозе Немањића, која је Богу и нама подарила многе светитеље. Подарила нам је многе наше посреднике између нас и Бога и они су заиста наши молитвеници пред Богом. Зато приступимо им са молитвама и молимо их да се они моле за нас како би смо и ми били достојни њихови наследници. Да се молимо Богу да чујемо речи Јевањђеља и да живимо по речима Јевањђеља, а данашње Јевањђеље каже: “Дођите сви који сте уморни и наговорени и ја ћу вас одморити”, узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен у срцу”, каже Спаситељ. Ко од нас није уморан, браћо и сестре? Можда неко није телесно уморан, али духовно смо уморни сви, јер смо сви обремењени својим греховима, својим злобама, својим мржњама и зато управо треба да приђемо Христу, али са вером, са љубављу, са надом, да Га волимо и да му кажемо: „Господе ево ти мојих недостатака, Господе ево мене самога узми, не могу, не умем, не знам да руководим самим собом, не умем да идем путем којим треба да идем, него поред тог правог, истинитог пута твога Господе ја изналазим неке своје путеве. Па тако и мислимо да можемо доћи до Бога, да можемо доћи до Царства Небескога. Не можемо, браћо и сестре, један је пут који води у Царство Небеско, и други пут који такође води у једно царство, али не Царство Неба, Бога, Оца и Сина и Светога Духа, него царство таме, али на нама је да изаберемо којим ћемо путем ићи. Бог нас не приморава ни на један, ни на други пут, то је наш избор. И Бог, браћо и сестре, одобрава наше изборе. Неће да нам смета, јер неће да нас лишава слободе коју нам је дао. Е ту је проблем, што ми најчешће злоупотребљавамо доброту. Као што људи злоупотребљавају и своје чинове, и своју власт, тако и људи злоупотребљавају своју слободу. Мисли да тражи слободу тамо где слободе нема, а слобода је у Христу. Јер је једино Христос могао да каже: “Ја сам пут, истина и живот”. Свака злоупотреба је управо на нашу духовну и телесну штету. Зато приступимо нашим Светима из нашега рода и молимо их да се и они моле за нас да би ми били бар колико, толико достојни наследници наших Светих. Неће нам ништа помоћи ако се само позивамо да припадамо тој светородној лози Немањића, или других Светих лоза. Неће нам ништа помоћи што чемо се бусати у прса и рећи ја сам Србин”, а живимо супротно од онога што Бог заповеда и супротно од онога како су преци наши живели. И управо ми који бисмо требали да се угледамо на њихов живот и да покушамо да их одржавамо у своме животу, не можемо никада у потпуности. И они су бии људи као и ми, и они су имали своје успоне и своје падове, али су били јаки у вери, у осећањима према Богу и другима, били су јаки у љубави и зато су све лакше и подносили.

И заиста, благодарећи тим Немањићима ми уствари нисмо изгубљени. На првом месту благодаримо нашем Светом Сави што нас је крстом крстио, који на је усадио веру православну, који нам је дао Српску Православну Цркву, који нам је дао језук којим да говоримо и писмо којим треба да пишемо. Све нам је то предато, само је питање да ли то чувамо или боље речено како чувамо.

Захваљујући тим Светим Немањићима ми нисмо изгубљени, зато треба на њих да се угледамо. Да нам они буду огледало. Дакле, браћо и сестре, само нас добро добро представља пред Бога. Свети Симон у свом животу, као и сви ми имао је своје успоне и падове, али се он испуњавао вером у Бога, испуњавао се осећањем према Богу и према другима. Он народом није владао законима, он је народом владао тиме што је народу служио. Зато и наше владање собом јесте служење Богу и другима. Неко ће рећи ја могу да служим Богу, али не могу да служим овом човеку поред мене. Е онда смо већ у обмани, у лажи. Не можеш доћи до Бога, а да прескочиш човека, не можеш да дођеш до човека, а да не дођеш преко Бога. Нико од нас не може да изабере све шта ће му се дешавати у животу. То је промисао Божија. Данас кад нам дођу нека искушења, невоље, патње, муке, ми кажемо да је Немањићима било као у бајци, да је њима било лакше. Нема тога на земљи, да човеку све буде лако. И они су имали искушења и невоља, и не можемо да се изговарамо њима је било лакше, а нама је теже. Све нам зависи од наше вере према Богу и према другима, све нам зависи од наше љубави и према Богу и према другима. Никада никоме није било лако, никада није било лако бити хришћанин, никада ни нама није било лако бити Србин, никада није било лако ни бити православац, али и једни и други су се одржали управо у свим невољама и недаћама које су нас сналазиле. Зато што су веровали да зло никада не може да победи, да добро увек побеђује, зато што су имали ту веру која их је снажила, храбрила, носила, која им је говорила и када су падали да устану.

Тако је и Свети Симон кога ми данас овде прослављамо пожелео да се уподоби, како то стоји у Његовом житију, да се уподоби духовним висинама и удостојимо се да га Бог прослави у Царству Небеском. Зато га ми данас прослављамо, зато се ми њему данас молимо, јер је њега Бог прославио зато што је и он Бога прославио својим животом овде на земљи. Дакле, браћо и сестре, није га само Бог прославио у Царству Небеском, него је Бог прославио и његово тело да буде нетрулежно, и да по благодату Духа Светога буде исцелитељно. Бог на је даровао и њега, и Светог Симона, и Свету Анастасију, имамо на кога да се ослонимо, само треба да будемо достојни да можемо да се наслонимо на њих. Због свог светог живота он је поседовао благодатне плодове Духа Светог. Плодови Духа Светога се на првом месту показују у светом животу, у светим мислима, у светим осећањима, у светим делима, у светој души, у светом срцу, у светом уму, у светој савести, у чистој савести и у светом телу, као што је и Дух Свети у телу Светога Симона монаха. Код светог корена, увек је плод свети, а свети плодови духа светога су уствари љубав, радост, мир, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање, праведност, о свему томе смо чули из данашњег прочитаног Апостола.

Уместо да дозволимо Духу Светоме да нас он води, ми хоћемо сами себе да водимо, и зато нам је свуда неслога где не влада Дух Свети. Дух Свети благодаћу води нас кроз Свете Тајне и Свете врлине. Човек треба стално да узраста у добру, а не у злу, да узраста у лепим мислима и према Богу и према другима, да узраста у добрим делима, јер само нас добра дела воде ка Господу. Истински циљ хришћанског живота се састоји управо у стицању Светога Духа.

Дакле, браћо и сестре, човек је самоме себи тајна, и овај свет је тајна и онај свет је тајна и те тајне можемо да откријемо једино Духом Светим, да откријемо кроз веру, кроз наду, кроз љубав и то може бити добро само онда ако се живот промишља одговорно. Живот нам је дар Божији и зато треба да се поставимо одговорно према животу. И зато данас да се замолимо Богу, да се замолимо Светом Симону монаху, светом Владиславу којег данас прослављамо, Светој Текли, да се они, браћо и сестре, моле за нас, да честитамо славу овој овде игуманији и да честитам славу свима вама који сте данас овде дошли да осетите благодатни дар Духа Светога, да би кроз то осећање Духа Светога осетили и присуство Светог Симона овде данас. Нека нам Господ помогне да постанемо бољи људи.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа великог броја верника уследила је литија око храма и сечење славског колача. А затим је уследила трпеза љубави, коју је припремила мати игуманија Текла са сестринством.

Свештеник Срђан Ђорђевић