Верни народ Јовановца и бројни пријатељи из других делова Крагујевца и околине, окупљени у порти нашег храма дочекао је свога епископа са радошћу, деца из школе у Јовановцу организовано су дошла на Свету Литургију предвођена својим учитељицама.

У препуном храму Његово Преосвештенство Господин Јован служио је Свету архијерејску литургију уз саслуживање архијерејског намесника лепеничког, протојереја Срећка Зечевића, проте Животе Марковића, протојереја Саше Антонијевића, протонамесника Немање Младеновића и протођакона Ивана Гашића и Небојше Јаковљевића.

Велика радост прослављања славе нашег храма одражавала се на лицима народа окупљеног на евхаристијском сабрању око свога епископа.

Преосвећени владика је одржао надахнуту беседу у којој је нагласио значај данашњег празника и улогу Светог Јована у домостроју спасења људског рода. Преосвећени Владика је напоменуо значај молитве, смирења, покајања и добрих дела у духовном животу православних хришћана и својим богатим духовним искуством нам, на једноставан начин, својом беседом, објаснио суштину духовног живота.

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Нека је благословен данашњи дан, данашње наше сабрање браћо и сестре у овом светом храму. Нека Господ прими наше молитве и нека Господ учини да наше молитве заиста буду искрене молитве, молитве из чистога срца, молитве које излазе из потребе нашега бића, да треба да се молимо браћо и сестре. Јер само таква молитва која је усрдна молитва, молитва која је усасређена, молитва која нам помаже да све из себе избацимо оно што нам омета да будемо са Господом у молитви. Зато нам је потребно браћо и сестре кажем да се молимо и да прослављамо име Божије и овај диван дан празника посвећеног највећем рођеном међу женама, како каже Свето Писмо, односно како је рекао Господ, а то је Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи, зачеће његово коме је овај свети храм и посвећен. Дашањи дан браћо и сестре је један од више дана у години када се слави Свети Јован Крститељ. Њему је посвећено неколико празника у току године. Има и разлога зашто, прво браћо и сестре, ово је дан његовог часног зачећа, ово је дан када се сећамо милости Божије, када се сећамо браћо и сестре чуда Божијега и у исто време када се сећамо милосрђа Божијега, односно боље речено мудрости Божије. Бог је и милост и чудо пројавио на даншњи дан, милост најпре према родитељима Светог Јована Крститеља, Светога пророка Захарије и Јелисавете, који су цео свој живот, како нам и Јеванђеље каже, проживели богоугодно, Богу су угађали. Који су браћо и сестре живели по закону Божијем и који су угодили Богу својим животима. Али су носили један велики бол у својој души јер нису имали порода, нису имали рода, али нису очајавали, они су се непрестано молили, они нису губили веру и Господ је браћо и сестре управо услишио њихову молитву, њихов побожан живот да тако кажем и живот по закону и даровао им дете и то не обично дете него Светог Јована Крститеља и Претечу. Дао им је браћо и сестре то дете баш управо у времену када је престала свака нада гледано и тумачећи људском логиком и данашње Свето Јеванђеље каже Захарија када му је анђео јавио да ће родити сина, он каже како? Ја сам човек стар, моја је жена у годинама и он му даје знак анђео да верује, а то је био знак да је он постао нем све до дана рођења Јована Крститеља. Дакле браћо и сестре Бог је према њима показао милост и обрадовао их је овим чудесним дететом. Дете које је браћо и сестре остало без мајке у пустињи пошто су му оца убили у пустињи после четрдесет дана. Сад замислите пустиња огормна, а у пустињи шта је, највеће крволочне звери. То дете је остало неповређено, зашто? Зато што га је Господ чувао. Зашто још? Зато што му је билоа намењена велика мисија, а та мисија Светог Јована Крститеља јесте као што рече данашње Јевађеље да припреми пут за долазак Господа Христа, месије, обећаног месије у овај свет. Да поравна оно што је неравно, да припреми народ Божији за долазак спаситеља. И заиста браћо и сестре то је чудо Божије, чудо поред милости Бог је пројавио на начин како је Свети Јован управо зачет, како је рођен где закони природе, као што рекох, престају. Али Бог где хоће он чини чуда, али да би човек поверовао у чуда он треба да има веру. И то не слабу веру, не неко маловерје, не неко сујеверје, него ону јаку веру јеванђелску, за коју сам Господ Исус Христос каже да ко има вере он и горе може да премешта. За нас јето мало несхватљиво да тако кажем. Како да могу премештати горе? А ко се то пита? То се пита онај који има слабу веру и још више се пита онај који има веру а не праву веру. А вера је чудо, вера је дар Божији, вера је моћ, вера је сила. И зато кад нас год било шта у животу снађе и ако све изгубимо браћо и сестре у овоме животу земаљском а некима се нажалост то и дешава да све изгубимо и породицу и имање и све могуће, све можемо изгубити али једно не смемо изгубити, а то је вера. А онај који верује и који веру, што често говорим, претвара у дела тога Бог награђује. Погледајте, узмите Свето Писмо па прочитајте ону дивну књигу о праведном Јову, страдалном Јову. Све је имао, најбогатији човек био на свету, и у роду и у имању што би се рекло, и у породици и на једанпут је остао без игде ичега и без игде икога. И уз то каже како описује та књига он се тешко разболео, он се распадао браћо и сестре, јер је тадашња болест куге била неизлечива, и као такав он је од своје жене и својих пријатеља био бачен на буњиште, па му чак долази и жена и пријатељи па му кажу: “похули на Бога”, другим речима немој да верујеш више у Бога види шта ти је Бог учинио. А шта он говори који никад није прекинуо веру? Каже јој: “Говориш као луда жена”. Пазите, у тим мукама у тим невољама он њој каже говориш као луда жена а Бог нам је каже све дао и ти сада говориш да ја не треба да верујем више, да треба да похулим на Бога. Е Бог је наградио веру тог праведног Јова браћо и сестре па је све задобио, чак и више него што је имао па чак више и од порода и од рода. Ето видите из ових неколико реченица шта значи веровати, а веровати значи да припадамо ономе у кога верујемо. Вера је та која ослобађа човека од себе самога и све док се не ослободимо себе, онога што није добро у нама, док се не ослободимо например непослупшности, нема нам благослова. Можемо што кажу да живимо у неком благостању једно време али кад тад мора да дође све на наплату што би рекао наш народ. Ко нема вере он нема ни послушности, он не слуша, ни Бога ни онога кога треба да послуша, он слуша себе односно слуша онога који га наговара ма немој ти да поступиш онако као ти се каже ради ти по своме. Шта каже наш народ браћо и сестре, можеш како хоћеш ал не можеш докле хоћеш. Немојмо да се завравамо браћо и сестре, зато будимо у вери, будимо у вери браћо и сестре па ћемо заиста схватити да се сила Божија појављује у немоћи нашој. Којој немоћи нашој? Оној нашој немоћи кад не можемо да чинимо грех, кад не можемо да чинимо зло, кад неможемо да чинимо неправду. Кад сам слаб за све то е онда сам јак онда благодат Божија укрепљује човека и награђује човека и оздрављује човека браћо и сестре. Непослушан човек је болестан човек, и то оно духовоно болестан, а та духовна болест је браћо и сестре велика и тежа од телесне болести. Од течесне болести одемо па нам дају и неки лек да престане бол, али ако не умемо да уземо духовне лекове онда не можемо да се излечимо од духовне болести. Нико неће да призна па да каже нисам ја духовно болестан. Ма како да ниси брате и сестро, и ти и ја и сваки од нас. Чим грешиш ти си већ духовно оболео, чим не слушаш Јевађеље, чим не слушаш Цркву, па ти си заиста тежак болесник али не видиш да си болесник, и у томе и јесте проблем. Ми сви знамо кад имамо прилике неких психичких болесника, психички болесник никада неће да каже да је болестан. Он не признаје, он не верује да је болестан, а кад би поверовао и признао да је болестан, па то би онда било упола здравље браћо и сестре. Тако и ми кад би признали пред Богом, пред собом, пред другима, да смо заиста болесни јер грешимо, онда би оздравили браћо и сестре. Дакле, Свети Јован Претеча и Крститељ браћо и сестре, као што рекох, зачет је на чудесан начин и Пресвета Богородица је зачета на чудесан начин. Сви ти светитељи, угодници Божији, зато после Христа, Мајке Божије је на трећем месту у Цркви Христовој Јован Крститељ, и зато и јесте на чудесан начин рођен браћо и сестре, кажем на чудесан начин. Могла је и Јелисавета да каже анђелу, нећу ја то да те послушам. Могла је и Богородица да каже анђелу када је дошао анђео да јој јави да ће родити спаситеља света, могла је и она по својој слободи да му каже нећу да те послушам, као и ми што кажемо по својој слободи, нећу да слушам, али шта би било са светом браћо и сестре да Пресвета Богородица није послушала анђела. Не би спаситељ дошао, али она у смирењу, али пазите у смирењу каже нека ми буде по речи твојој. Е када би ми имали то смирење браћо и сестре, па да кажемо све што чујемо из Светог Писма све што нам кажу свети оци, све што нам каже Црква, нека нам буде по речи. Како би нам све било другачије браћо и сестре. Како би другачије живели, боље радосније, узвишеније, лепше, како год хоћете. Али све док слушамо самога себе или док слушамо оног нечастивог који нас опет, како рекох, наговара, ма немој човече да послушаш како ти се каже ради по својој вољи. Да, слобода је човекова, Бог је дао слободу да човек ради шта год хоће и како хоће и то све Бог одобрава. Зашто? Па зато што је Он Бог, што неће да ограничава ту управо дату нам слободу. Сад то је друго питање што ми ту слободу најчешће злоупотребљавамо. Као што дете злоупотреби љубав родитељску, или родитељ злоупотреби љубав детета, немојмо само да мислимо да деца злоупотребљавају и ми матори злоупотребљавамо љубав детета. Злоупотребљавамо љубав другога браћо и сестре. Дакле браћо и сестре Свети Јован је као што рекох имао велику и узвишени мисију од Бога да буде тај који ће ићи пред лицем Божијим, да буде тај браћо исестре који ће указати на долазак Христов и рећи гле Јагње Божије које узима грехе света. Па кад је узео Бог грехе наше па зашто да му не будемо благодарни браћо и сестре? Зашто да се одупиремо, да тако кажем, речима Христовим? Зашто да се одупиремо речима Цркве? Он је рекао гле Јагње Божије које узима на себе грехе света, он је тај који се удостојио да стави руку на Господа Христа и да га крсти у Јордану браћо и сестре, и он осећајући се малим пред Христом, он каже како слуга да положи руку на Господара свога. А шта му Господ одговара? “Остави то Јоване сада, нама је потребно да извршимо сваку правду”. Тако каже Јеванђеље. Е то је оно браћеи сестре за шта треба да се трудимо. Да испунимо сваку правду Божију, а не правду људску, Божију правду браћо и сестре. Дакле, Свети Јован Крститељ браћо и сестре као што знате, и он и Господ наш Исус Христос почели су своју проповед народу са истим речима, а то је: “Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. Тако је почео проповед Јован Крститељ, а тако је почео проповед и Господ наш Исус Христос браћо и сестре. Дакле, треба нам покајање, али човек ако не осети да му треба покајање он се никада неће покајати. Покајаће се онако на речима на језику, што би се рекло, али никако у суштини браћо и сестре да се покаје, јер сматра немам за шта да се кајем. Зато наш човек често и каже браћо и сестре, немам за шта да се кајем. Човече! Па то је заиста безумље рећи да немаш да се кајеш. Па ко има без греха осим Бога браћо и сестре. Али ако хоћемо да се очистимо од греха нама је потребно покајање, али оно искрено покајање, а искрено је покајање када осетимо тај бол тај жал у себи што смо се ограшили о онога који нас највише воли а то је Бог. Што смо се огрешили о његову жртву коју је он принео као што рекох за нас и за наше спасење. Е када то осетимо браћо и сестре, тај бол, ту тугу онда ће у покајању да се појави радост, и зато опет она народна изрека наша каже покајање је радовање. Е нема праве радости без правог покајања браћо и сестре. А ко се каје? Смирен човек. Ко се каје? Каје се браћо и сестре послушан човек. Непослушан, он и не осећа да прави грех, јер је огрезао у непослушности, па мисли, не треба му покајање, а покајање је браћо и сестре темељ нашег духовног живота. Човек је биће које се на све навикава у животу. Он се навикава и на своје грехове, своје грехе боље речено. Човек се навикава и на своје страсти браћо и сестре премда осећа али неће да призна. Он осећа да се налази у ненормалном и неблагодатном стању. Да, грех човека чини ненормалног. Он осећа да га нешто гризе у себи, али неће да призна, неће да се моли да му буде откривено то што га гризе у себи. Па ко од нас није рекао, не знам шта ми је данас нешто ми је тешко. Па оптеретио си се гресима, поступцима, непослушнпшћу. Оптеретио си се а нећеш да научиш како да терет скинеш са себе, а грех је велики терет, гордост. То ти је највећи терет. Зашто? Па зато што од гордости све почиње, сваки грех свој корен налази у гордости, а гордом човеку све што говориш он не прихвата, јер сматра, опомињи га сто пута, хиљаду пута, Боже сачувај! Јер је он што би рекли моји Студеничари узео себе у своје руке. Дакле, браћо и сестре, како човек да започне борбу са гресима? Како човек да започне борбу против својих страсти? Прво треба устати против својег греха и заратити са грехом. Ако не заратимо нећемо бити победници, али ако заратимо, са грехом, онда нам Бог да моћ и силу да победимо грех, али прво треба да победиш себе. Највећи победник је браћо и сестре онај који победи себе, а не онај који мисли да је победио другога што није поступио како му је други казао. Браћо и сестре, нама треба, кад кажем, да се кајемо јер уствари покајање је улазак у заједницу у Цркве Христове. Ми крштењем улазимо у Цркву браћо и сестре, и тиме постајемо чланови Цркве, а онда када смо из своје слободне воље постали чланови Цркве онда треба да живимо као чланови, као што живе удови у нашем телу. Да слуша један другога, да послуша један другога, да не штрчи да тако кажем јер сваки знате пут кад почне да штрчи наша гордост или сујета или не знам шта, онда то ствара једну дисхармонију у човеку и човек је незахвалан и он стално тражи начина, баш зато што је у таквом стању, како да се издигне изнад других, да се показује да је нешто или својим положајем или својим знањем или својим чином. Џаба нам је и звање и чин браћо и сестре ако не живимо по знању Јевађеља и Цркве. Зато крштењем кажем човек се препорађа у Христу. Међутим, пошто и након крштења позлеђујемо себе, а ми себе позлеђујемо грехом, Господ нам је дао лек покајања, то је ово што је Јован почео и Христос покајте се. Дао нам је лек покајања зато Свети Јован Златоусти каже: “Грех је рана, а покајање је лек”. Пазите, дивна реченица, грех је рана а покајање је лек. И опет Свети Јован Златоусти каже: “Исцели ране моје душе Господе” другим речима, Господ пак када види покајање душе исцељујеи душу и тело и зато браћо и сестре знајмо ово што сам већ рекао, кад се покајемо треба да задржимо оне речи Христове, иди и не греши више. Наравно нисмо ми свеци да не грешимо, али барем после покајања потрудимо се да не грешимо или барем да не чинимо исти грех. А онај који је горд, сујетан, он ће се опет вратити на тај грех. Покајао се па се опет враћа. То је онон што је рекао апостол Павле, пазите ово нису моје речи него апостола Павла, упоређује такве људе па каже: “ Свиња се окупала па се у блату поно одмах ваља”. Видите. Кад смо већ опрани крвљу Христовом. Кад смо већ исцељени раном Христовом дајмо и ми од себе мало браћо и сесетре. Дајмо мало од себе, предајмо себе Богу браћо и сестре и знајмо да је покајање темељ духовног живота.
Нека буде срећна слава овоме светоме храму, нека буде срећна слава колачарима данашњим, нека буде срећна слава свима вама који припадате овој парохији, овоме храму али и свима вама који сте данас овде и свима нама јер ми смо заједница, без обзира да ли живимо овде у Јовановцу или живимо не знам тамо на Аљасци, ми смо сви заједница ако смо у Христу а јесмо у Христу, у Христа смо се крстили у Христа смо се обукли. Према томе Хирстос је браћо и сестре и овде и на Аљасци и не знам на којим другим местима али Христа нећемо наћи нигде ни овде ни тамо ни овамо ако га не нађемо у своме срцу. Ако Бога нисмо сместили у своје срце него смо сместили онога другога, сместили смо гордост своју, сместили смо сујету своју, сместили смо то своје само да се доказујем пред људима. Џабе ми доказивање пред другима браћо и сестре, јер то и онај други човек, мудри човек, када му се такви људи доказују, одмах види, неће да у чак ни каже ал овај то не види, него чак мисли да је убедио и тог духовног човека, да је он то и то. Браћо и сестре молимо се Богу, молимо се Светом Јовану да са Мајком Божијом, зато се видели сте често слика Господ Христос, Пресвета Богородица и Свети Јован или како ми то у цркви кажемо мали деизис, они су наши заштитници, они су наши молитвеници, предајмо се Богу а Бог ће нас водити и руководити.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После заамвоне молитве изашли смо у опход око храма, испред цркве је пресечен славски колач и после отпуста Његово Преосвештенство владика шумадијски Господин Јован је поделио нафору верницима.

По завршеној Светој литургији владики и свештеницима је сервирано послужење у Летњиковцу, у порти храма, где је председник Црквене општине Цветојевачко-јовановачке господин Владимир Вулетовић изложио Његовом Преосвештенству наше планове о уређењу црквене порте и активностима Црквеног одбора за наредни период.

Након тога заједничарење је настављено за трпезом љубави која је постављена у сали Месне заједнице Јовановца коју су припремили славари данашње славе господа Милосав и Невена Милорадовић и њихова породица. Дивно је било видети озарена лица мештана Јовановца окупљених за трпезом са својим духовним предстојатељем владиком Јованом и са бројним гостима из околних села и из Крагујевца сабраних на заједничарење у радости и љубави. Пошто смо после завршеног ручка очитали молитву, узели благослов од свог предстојатеља, испратили смо нашег владику на његове даље обавезе а верни народ је остао и даље у сали да у радости и весељу и уз музику и песму прославља своју црквену славу.