На почетку предавања, професор Бранислав Кеџић говорио је о отуђености и индивидуализму, као и о греху отуђености од Бога. Човек окован у индивидуализму има потребу за заједницом, зато што га је Бог створио као биће заједнице. То је из разлога што је и Сам Бог заједница, а човека ствара по лику и подобију своме и обдарује га слободом. И Црква је најпре настала као заједница, прво се окупљала, апостоли су је утврђивали посланицама, а тек касније из те заједнице настаје богословље Цркве. По питању спољашњег израза и структуре, Црква по својој природи не може бити одраз неке световне и овоземаљске организације, која се заснива на власти и ауторитету већ представља богочовечанску, историјску али и надвремену стварност, односно одраз заједнице Свете Тројице, који се заснива на љубави и заједници.

Православље у многовековној историји никада није одступило од апостолског предања које Цркву посматра као аутентични израз “народа Божијег”. Терминима из Старог Завета у Новом Завету се наглашава да је Црква “Израиљ Божији”, “изабрани народ”, “царско свештенство”, одноно Свети народ Божији а не установа. Даље, у предавању наглашава да не можемо припадати Цркви ако не припадамо некој конкретној евхаристијској заједници. И посланице апостола се шаљу конкретној евхаристијској заједници. За ране хришћане одсуство са Литургије је било незамисливо. Човек не може припадати Цркви ако не припада парохијској заједници, јер је она конкретна појава Цркве. Један од проблема са којим се парохијске заједнице суочавају јесте цветање и развој различитих форми ванлитургијске побожности, који верни народ одводи од срца молитвеног живота Цркве и предаје га мноштву секундарних форми и израза молитвеног и ритуалног живота. На крају, професор Бранислав Кеџић наглашава да су неопходни елементи парохијске заједнице: богослужбени језик, појање, поучавање, разговори, добротворни рад и лаички апостолат.

Након предавања уследила су питања присутних.

јереј Александар Ђорђевић