Чтецирао је богослов: Ђорђе Милутиновић, док су за певницом били оци: Иван Антонијевић и Бранислав Матић са верним народом.

По прочитаном Преосвећени се обратио верном народу тумачећи прочитане стихове о рођењу Светог Јоване Претече Господњег:

„Анђео Господњи је био са Светим Јованом. Видимо како Бог не оставља оне који верују у Њега. Видимо колико воли човека. Он га толико воли и толико је велика Љубав Божија над нама да је просто чудесно како људи не могу и не желе да одговоре на ту љубав Божију. Дакле, браћо и сестре чудесна је била појава светог Јована Крститеља који је рођен од Захарије и Јелисавете. Бог је кроз многе векове кроз изабранике своје припремао људски род за дочек и примање Месије. Када је Свети Јован кога су анђели чували и који се учио од премудрости Божије дошао да се појави међу народом да припрема род људски за долазак Господа Исуса Христа, његова прва проповед је била: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско“. Овако почиње пророк Јован да проповеда, и овом реченицом почиње своју проповед Господ Исус Христос. Тиме нам је стављено до знања, да треба непрестано да се кајемо. А сваком човеку је потребно покајање, јер нема човека без греха. Покајања нема без велике жртве и одрицања. Није се лако одрећи греха, себичности, гордости, својих навика, а најтеже је одрећи се себе. Зато Христос каже ко се не одрекне себе и не узме крста свога не може бити мој ученик. У том одрицању од свега онога што мене одваја од Бога и што ме чини нечовеком. У том одрицању је снага. У том одрицању је моћ. Снага и моћ Божија. Зато ће апостол Павле рећи: „Када сам слаб онда сам јак“. Ми то другачије схватамо. Када смо слаби онда смо немоћни. Овде није реч о таквој врсти слабости. Када сам немоћан да чиним зло онда сам јак. Када сам немоћан да другоме учиним зло онда сам победник. У немоћи се управо сила Божија пројављује. Зато праведни пред Богом беху родитељи Светог Јована Крститеља, они нису изгледали само пред очима људи који се дају обмањивати и који се обмањују него су били праведни у очима Господњим. Још цар Давид у Старом Завету ће рећи: „Не видим праведника остављеног ни деце његове да просе“. То значи да праведницима Бог све даје. Праведник је онај који верује и испуњава заповести Божије. Ко је праведник? Онај који живи по Јеванђељу. Такве Бог никада не оставља и награђује их опраштањем грехова и наградом задобијања Царства Небеског. Зато када нам дође слабост по људској слабости дајмо мало снаге од себе. Прво улијмо веру у себе али веру Божију да кроз ту веру кажем: „Ја могу“. Човек вере је свемоћан човек. Зато Христос каже: „Све је могуће оном који има вере“. Вера нам је потребна увек. Посебно данас у овом колебљивом и нестабилном времену.“
У наставку беседе Преосвећени је упоредио човекову немоћ и Божанску моћ: „Немоћан је онај човек који хоће друге да исправља а није себе исправио, и такви људи имају примедбе на све што се догађа па и у Цркви. Такви људи хоће Цркву да исправе, зато што Цркву хоће да прилагоде себи. То је оно што треба да се ми и Богу и Цркви прилагођавамо, а не да Бога и Цркву прилагођавамо себи. Ако стекнемо то поверење у Бога неће нас Бог оставити. И ако нам наиђу искушења, да их примимо са благословом Божијим да знамо да нас Господ кроз искушења проба, да ли смо јаки у вери. Али ко има веру и има наду у Бога неће бити остављен. Захарије и Јелисавета су имали веру да их Бог неће оставити и да ће их наградити. Наградио их је онда када су то најмање очекивали. То значи да се непрестано уздамо у Бога, и да тражимо оно што је најпотребније а то је спасење и Царство Небеско. Онда када се баш не надамо онда ће нам Бог дати. Зато ће нам нада бити већа и вера ће се још више повећати у човеку. Молитвом је Пресвета Богородица измољена од својих праведних Јоакима и Ане. Родили су не обичну девојчицу него мајку Бога. Куд ће већу радост него. У житију Светог Саве се говори како је Ана измолила од Бога свога сина Растка. Моћ молитве је велика али оне која излази из смирења. Која излази из чистога срца, која излази из оног искреног вапаја људског. Као када наиђе велика болест када завапимо: „Боже помози“. Када завапимо Богу треба да учествује цело биће наше. Да у цело наше биће ставимо Бога. Када је Бог у нама ко ће против нас? Бог је сила. И то је свемоћна сила. Ђаво има моћ али нема свемоћ. Он на све начине покушава да нас одвоји од Бога. Зато ми треба да стално јачамо веру и да се обучемо у свеоружије Божије. Да веру претворимо у дела и да кроз дела покажемо да верујемо, а не да веру искажемо речима. Молимо се Богу, тражимо добићемо. Онда када не добијемо када се молимо, да наставимо да се молимо, а Бог зна када је нама најпотребније да да оно за шта се молимо. Бога често не даје на нашу молитву када се молимо, да би нас спасио гордости. Јер ако бих ја се сада молио и добио од Бога, онда би помислили да смо угодници Божији, и онда би нас гордост још више удаљила од Бога, зато непрестано се молимо, и Он зна наше срце, нашу душу. Он зна шта је нама потребно. Тражимо најпре спасење и опроштај грехова и добићемо све што нам је потребно, и у овоме животу а посебно у оном вечном непролазном.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ и а по завршеној отпусту поделио је иконице и свој очински благослов.

ђакон Александар Ђорђевић