На Светој Литургији молитвено су присуствовали Њ.К.В. принц Михаило Карађорђевић и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Г. Никола Селаковић.

Лепоти богослужења допринело је певачко друштво „Србски православни појци“ из Београда.

У својој архипастирској беседи окупљеном народу владика Јован се обратио речима: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Поштовани драги господине министре, браћо и сестре, сабрали смо се данас у овом прелепом опленачком храму, посвећеном Светом Великомученику Георгију, а који је саградио наш Краљ Петар I Карађорђевић. Он није овај храм саградио у своју славу, него у славу Божију. Да се у њему, како каже песник, поју многе Литурђије овог и оног света. Заиста, браћо и сестре, људи могу да саграде велелепне солитере, фабрике и то је добро, али ти солитери имају неки свој крај, док Црква, храм Божији нема краја. Ако се и сруши тај храм он у свести народа живи вековима. Ми имамо пример где су нам храмови порушени пре скоро хиљаду година, где немамо никаквог обележја да су некада тамо постојали храмови, али у народу је преношено са колена на колено да је ту постојала црква, а то значи да је то место освештано. То је место заливено покајничким сузама и љубављу својих градитеља. Безобзира што је тај храм порушен, народ иде на та места и пали свећу. Тако га чува од заборава. То је оно што је веома важно у нашем народу, да се чувамо заборава. Чини ми се да нас заборав све више и више окупира. Све више и више заборављамо, оно што би требали да памтимо, јер ако памтимо ми се тога и сећамо. Ако не памтимо, онда ћемо заборавити. Заборавићемо наше претке који су нам веру пренели и дали. Који су нам градили наше цркве и наше манастире као наше тапије и ми управо са тим светим храмовима у целом роду српскоме имамо, што би рекао песник, сучим да изађемо пред Милоша. Храмове, Цркве Божије нису градили дивљаци него Божији народ. То је оно што и данас највише смета непријатељима хришћанства, или боље речено, непријатељима Бога. То је доказ да ми нисмо од јуче. То је доказ да ми нисмо балканци, у оном ружном преводу – дивљак. Да нисмо изникли за ноћ као печурка. Него да смо зрео народ. Народ који је породио толико великих људи, на првом месту светитеља. Видите колико требамо да будемо благодарни Богу, што припадамо том светом народу. Понављам, мало сам света прошао, али не знам да ли има лепшег храма него што је овај. Саградио га је Краљ Петар I да се у њему народ сабира и да се ту причешћује и сједињује са Богом. Да се народ у Цркви сусреће и да погледамо један другоме у лице, јер данас, чини ми се све више окрећемо лице један од другога. Свети Оци кажу: „Видех лице брата, видех лице Бога“, јер на лицу се може много што шта да препозна. На лицу се може много шта видети, ако смо просвећени, а нас просвећује и освећује управо Литургија. Литургија је највеће, најзначајније, најсвештеније дело од свих дела које људи могу чинити. Св. Литургија је јединствена привилегија коју је Бог дао човеку, јер ни анђели не могу свршавати Св. Литургију. Анђели учествују на Литургији, јер свака Литургија спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Она ће уздићи и нас ако знамо шта је то Св. Литургија. Ко зна шта је Литургија, тај зна и шта је Црква, и ко зна шта је Црква, тај зна и шта је Литургија. Литургија је дело народа, тј. дело за народ Божији. Црква се моли за цео свет, али Литургија се служи само за благоверне православне хришћане. Ми свештеници не служимо Литургију сами, него сви они који су присутни служе заједно. Служити заједно значи учествовати. Није исто присуствовати и учествовати у Литургији. Присуствовати можемо било где, али учествовати значи причестити се. Сјединити се са Телом и Крвљу Христовом. Свети Оци и Црква нас уче да се Литургија управо служи због Св. Причешћа. Где нема Причешћа не треба ни да се служи Литургија, јер Литургија је дело народа и она се служи због народа Божијега. Када кажем народ Божији не сматрам да су лаици одвојени од клирика. Сви заједно смо народ Божији и Литургија је најсветије дело. Литургија је Богојављење. На Литургији се Бог јавља. Бог Дух Свети силази на ове Дарове, Хлеб и Вино и Дух Свети освећује преко људи, преко човека. Видите како смо повезани. Дух Свети претвара Хлеб у истинито Тело и Вино у истиниту Крв Христову. Када се причешћујемо ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Када се причешћујемо онда и испуњавамо оне речи Христове: „Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв тај Живота има у себи“. Причешће није никакав обичај или симбол, то је истинити Тело. Замислите колики је то благослов Божији што имамо Цркву и што можемо у њој да се хранимо Христом. Знамо чиме требамо да хранимо наше тело, али требамо да знамо са чиме требамо да хранимо и нашу душу. Тело је храм душе, кажу Свети Оци. Не можемо занемарити тело, али треба да знамо чиме хранимо душу. Она се храни управо вером. Душа се храни Христом. Душа се храни Причешћем, том Небеском храном. То је велики дар. Зато певамо у Цркви примисмо Духа Светога, видесмо Светлост неприступну. Када то имамо на уму онда знамо и који благослов добијамо кад смо на Св. Литургији и шта то значи када Литургијски благослов преносимо и уносимо у наше домове када изађемо са Св. Литургије. То се стало чује на крају Литургије: „У миру изиђимо“. Другим речима завршили смо ову Божанствену Литургију у храму, али сада идемо да свак свој посао који обавља савесно изврши, јер то му је Литургија. Шта су отац и мајка у дому своме? Па свештеници, браћо и сестре. Литургија је принос, а родитељи приносе свој пород Богу као знак благодарности што им је Бог дао тај пород. Литургија се служи у спомен Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, тј. у спомен на оно што је Господ учинио за нас и наше спасење. Он је себе принео. Он је то из љубави урадио. Нема веће љубави да ко и живот свој положи за другога. То је она Божанствена, жртвена љубав. То је та љубав која не прави разлику. Љубав подједнако воли све. Божија Љубав воли подједнако и праведника и грешника. Неко ће рећи какав је тај Бог праведан, а воли подједнако и праведника и грешника? Па, управо воли и оне највеће грешнике, не били и они осетили љубав Божију коју ми управо показујемо према другима. Да се сете и врате са погрешног пута. Праведнике љуби Господ да би се још више учврстили у вери. Литургија се служи и у спомен наших преминулих. Данас, служимо ову Божанствену Литургију у спомен 102. године упокојења нашег дивног и великог Краља Петра I. Велики је наш краљ, али није о велики само што је био краљ, него је био велики што је добар хришћанин. Добар православац. Што је био добар човек, и што је био добар владар. Добро се никада не може потрти. Никада. Можемо омаловажавати добро, али када је добро оно што је за опште добро, и моје и твоје и свакога од нас, спасење, браћо и сестре. Краљ Петар није био велики по томе што је владао народом, него је био велики јер је служио народу. То је огромна разлика. Он је заиста служио своме народу. Жртвовао се за свој народ и служио народу и зато су њему Бог, Црква и народ били на првом месту. Њему је прво Бог био на уму и зато је могао да служи народу. Угледао се на Христа јер је Он служио и служи и данас свима нама. Браћо и сестре, како владари тако и сваки човек треба да има свој циљ живота. Ако нам је главни циљ живота да нас људи славе и хвале и да имамо више него што нам треба или да будемо нешто моћнији, онда ће наша брига и наша пажња и наше снаге бити томе посвећени. Ми ћемо тиме бити уствари поробљени. Понављам, бићемо поробљени таквим вредностима, а то није оно најважније у животу. Није то најважније. Шта је најважније у животу? Најважније је за човека да пронађе себе. Да пронађе себе у Христу. Да пронађе себе не само овде у оквирима краткотрајног живота, него да пронађе себе како овде тако и у вечности. Ту вечност почињемо да задобијамо управо овде и овим животом. Ако не почнемо Царство Небеско да остварујемо овде у себи, нећемо га нигде наћи. Оно почиње овде и зависи од мог и твог хришћанског живота, а остварујемо га на небу. То је важно да човек види у свему томе да ли је човек. Човек није бити лако. Кад кажемо човек, онда подразумевамо доброг човека. Да је у њему све добро. Зато за доброг човека кажемо, е то је добар човек. Онај који није добар човек, ако сте приметили тај наш прости и дивни српски народ, он не каже за таквог да је човек, него каже онај. Само се за човека каже да је добар човек. Добар је човек онај који је Божији човек. Ко је Божији човек он се труди да угоди и другом човеку и Богу. Браћо и сестре, важно нам је да схватимо да нисмо пролазна бића, иако нам се тако чини у овом пролазном животу. Бог нас није створио за пролазност, нас је Бог створио за вечност. Требамо да имамо то осећање да смо намењени за вечност, и да нас та вечност носи и онда када у овом пролазном свету и падамо и клецамо и доживљавамо разне муке и патње и беде. Не можемо да живимо без правила. Онај који живи без правила он живи како хоће. Он ради шта хоће, он говори шта хоће, али да ли му је то све на добро? То је друго питање. Дивно је говорио апостол Павле говорећи о добру: „Нужно је свагда ревновати у добру“. Зашто нам то каже Апостол Павле? Зато да нас упозори да стално чинимо добро да се оно не би угасило у нама. Када човек угаси добро у себи онда у њега улази зло. Шта је најгоре, када уђе зло у њега, онда уђе и пакост и мржња. Зло тако поремети разум да човек и када зло чини он мисли да чини добро. Кућно васпитање је темељ на коме зидамо себе као грађевину. Ако нам је темељ јак можемо да дижемо спратове, али ако нам је темељ ровит све ће се срушити у животу. Знао је то наш добри, прости српски народ. Кад кажем прости мислим у смислу да се трудио да не чини зло другоме. Сећам се да сам као дечак негде прочитао да је један човек завршио све школе на свету. Па кад су га питали ко ти је највише помогао да завршиш те школе, да дођеш на тај ниво, знате шта је говорио? Највише ми је помогло крило моје неписмене мајке. Зашто? Па, зато што су те наше неписмене, али благословене и чисте мајке, љуљале децу на крилима својим и причале о прошлости, о историји, причале о Богу, о вери, о Светоме Сави и тако преносиле са колена на колено. Данас, нажалост, долазимо у ту ситуацију да је све мање деце у крилима својих родитеља, деда, бака, па има и родитеља који кажу ту је школа да васпита моје дете. Ту је држава да васпита моје дете. Ту је Црква да васпита моје дете. Браћо и сестре, и школа и Црква и држава то је надоградња на ономе на чему почива темељ. Зато, браћо и сестре, трудимо се да чинимо добро. Добра никада много или како каже Апостол Павле: „Чините добро да вам се не досади“. Добра никада много, а зла једна кап је много. Зато, знам да је то било начело свих наших предака. Такво је начело било и нашег краља Петра. Угледајмо се на њих. Имамо примере пред собом, али немојмо се позивати ни на Светога Саву ни на наше светитеље само кад треба да се надмудримо над другима, него покушајмо да их подражавамо у животу. Молимо се да се они моле за нас да будемо бољи него што јесмо. Нека је срећно и благословено данашње наше сабрање овде на Литургији и да се сетимо и нашег доброг краља Петра и да се молимо Богу за његову душу јер и он је човек био као и сви светитељи са манама и недостатцима, али гледали су да добро преовлада у њима. Добро је и преовладало и то добро је Бог наградио. Зато нам је Бог и дао те дивне свете лозе наших предака на које треба да се угледамо. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије владика Јован служио је са свештеницима парастос покојном Краљу Петру. Након одслуженог парастоса уследило је полагање венаца уз највише војне почасти.

Ђакон Стеван Илић