На проповеди сабраном народу владика Јован је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данашњом Светом Литургијом коју служимо данас овде у овом манастиру Никоље, а поводом славе манастирске капеле која је посвећена Преносу моштију Светога Архиђакона и Првомученика Стефана, ми се молитвено сећамо свих његових дела које је он силом Божијом чинио, а чија дела никако нису могли да поднесу они који нису веровали у Христа. Зато су га управо осудили на једно од најстрашнијих мука, да умре смрћу каменовањем. Ми се сећамо тих дела којима је он сведочио Христа својим животом, речима и делима, али ми се пре свега и изнад свега сећамо његове јаке вере. Вере која му је у тим најтежим тренуцима живота отворила духовне очи да је видео отворено небо и Христа да седи са десне стране Бога и Оца. Све нам то говори шта значи веровати. Шта значи вера. Да је вера та којом ми ходимо и живимо. Човек без вере је получовек, како рече један свети отац. Њему недостаје основна врлина, недостаје му тај дар Божији, јер вера је дар Божији, браћо и сестре. Управо дивећи се његовој вери и мученичком подвигу, ми схватамо да се и на њему као и на свим светитељима, мученицима и угодницима Божијим, односе оне речи Јеванђеља, које кажу: “Сви који хоће побожно да живе биће гоњени”. Од кога? Од оних који нису препознали Христа. Који нису препознали Љубав Христову, него су на Љубав Христову одговорили мржњом. Заиста, браћо и сестре, тако је то било у историји хришћанства, а тако ће бити и до краја света. Људи имају очи да виде, али не виде. Имају уши да чују, али не чују. Виде људи дела Божија, али немају вере да та дела приме себи. Немају вере да чуда Божија схвате, да је то један наш увод да верујемо у Христа. Јер тамо где има вере тамо има и чуда. Тамо где нема вере тамо нема ни чуда. Нису могли ови гонитељи Светог Архиђакона Стефана да виде та чуда која је он чинио, не собом, него силом Божијом. Нису видели. Остали су непокорни. Остали су у злоби и мржњи, а мржња мрзи не само Бога него и све оно што је Божије. Тако и мржња међу нама зна да омрзнемо другога човека. Хришћани не би требали да буду хришћани мржње, него хришћани љубави, хришћани смирења, хришћани праштања, хришћани који воле Бога и другога, браћо и сестре. Некако лакше нам је да кажемо да волимо Бога, али да кажем да волим онога који је поред мене, то ми је мало теже. Бога не видим, па зато могу да га волим, али не могу да волим онога који је поред мене. Тиме заборављамо оно основно начело хришћанског живота да је сваки човек икона Божија. Често понављам, немојмо да се заваравамо, преко тог другога ми долазимо до Бога и преко Бога ми долазимо до другога. Хајде сад да измеримо и проверимо своју веру. Имам ли ту веру да волим онога који ме мрзи или мучи, као што је то чинио и Свети Архиђакон Стефан. Крв Архиђакона Стефана постала је семе за све хришћане и мученике од почетка до свршетка века. Ми се налазимо у том стању када са свих страна слушамо о невољама. Слушамо о ратовима и никако да разумемо времена и време у којима живимо. Никако да нас те невоље обједине, сједине и уједине, него још више стварамо раздоре. Све више не могу да поднесем другога, а ако не подносим другога онда нисмо хришћани. Апостол Павле каже: “Друг друга у невољама носите и тако испуните закон Христов.” Јесмо ли спремни, и можемо ли да понесемо не само своје тегобе, него и тегобу другога. Јесмо ли спремни да невољу другога прихватимо и да му се нађемо при руци. На нама који смо хришћани лежи велика одговорност. Одговорност, како живимо, шта чинимо, како говоримо, како се понашамо, јесмо ли у Цркви као заједници Божијој, или смо само у Цркви по неком нашем звању. Немојмо се ни тога плашити, Бог је тај који нас воли баш овакве какви јесмо, али зашто онда немамо тај осећај кад знамо да нас Бог воли. Зашто да и ми не заволимо Бога и срцем и душом и целим својим бићем. Знате зашто? Зато што не волимо другога. Зашто на љубав Божију, не одговорим љубављу мојом. Када је Господ слао у свет своје ученике да проповедају Јеванђеље, рекао им је: “Ево Ја вас шаљем као овце међу вукове, будите мудри као змије, а безазлени као голубови”. Ово су поучне речи, али речи које тешко прихватамо. Како међу вуковима да останем овца? Међу вуковима остати овца је тешко, али није немогуће. Сам нам Господ Христос каже на који начин ми можемо и међу вуковима остати као овце његове. Сви смо ми стадо Христово. Он је наш Пастир. Зашто тражимо пастира на другом месту или у другоме. Он је наш Пастир и будимо уз Њега и не бојмо се. Не бојмо се ни невоља у животу које нас сналазе, али будимо уз Њега и душом и телом и целим својим бићем и увек и свагда, а не само повремено. Када каже Господ да можемо опстати међу вуковима, то значи да требамо бити мудри као змије, а безазлени као голубови. Бог нам је дао мудрост, само зависи у шта усмеравамо ту своју мудрост. Да ли усмеравамо на добро или на своју гордост, на своју сујету и его. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен. Да нас непријатељи не онемогуће да останемо овце Божије. Безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Имате ону изреку, човек је човеку вук, а он је вук ако он није анђео ономе другоме човеку. Заиста, ако погледамо ове звери, можемо и од њих да се научимо. Најљуће звери ће само нападати када су гладне, а човек и кад је гладан и кад је сит напада другога. Онда је стварно човек човеку вук. Треба развијати мудрост богомдану, а паралелно са мудрошћу развијати и доброту, јер мудрост без доброте прелази у злоћу. Безазленост без мудрости најчешће прелази у глупост. Ни једно ни друго него да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Пример незлобивости према свима, па и према непријатељима јесте нам Свети Архиђакон Стефан кога данас прослављамо. Он се молио Богу за оне који су га каменовали да њихова недела не прими им као грех. Моли се за оне који га убијају и то на најсвирепији начин. Због чега је овако поступао Свети Архиђакон Стефан? Због тога што је имао велику љубав према Христу и према ближњима. Љубав, како каже Господ у Јеванђељу, покрива мноштво грехова. Љубав љуби свакога човека истинском Љубављу Христовом. Оно што ми волимо некога то је најчешће што ми је потребан и што мени одговара, што он оправдава мој начин живота. Знао је Свети Архиђакон Стефан речи Христове које кажу: “Мене су гонили и вас ће гонити”. Благо нама ако нас други гоне на правди Бога, али тешко нама ако нас гоне због наших грехова, због наше злобе, због наше пакости. Па и треба да нас гоне, да се вратимо к себи. Да проверимо себе, али себе не можемо проверити собом, него Христом, Јеванђељем и Црквом. То што Господ каже: “Мене су гонили и вас ће гонити”, стим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба да будемо. Онако какви су преци наши били, а они су били људи Божији, и ако тако поступамо и када дође крај овог земаљског живота онда ћемо ући у вечну радост. Радост Царства Христовога. То јесте смисао и циљ нашега живота. Да се припремамо за одлазак са овога света. Да се припремимо да се сретнемо са Христом. Шта са собом носимо? Носимо само дела своја. Зато је речено да ћемо се својим делима оправдати или својим делима осудити. Налазимо се на почетку Госпоинског поста, који је Црква установила да би се постећи и душом и телом што достојније припремили да дочекамо и прославимо празник Успенија Пресвете Богородице. Пост нас уводи у све ове врлине. Пост нас уводи у покајање. Пост нас уводи у молитву, јер пост подстиче молитву, а молитва подстиче пост. Пост нас уводи у смирење, а преко смирења у сваку другу хришћанску врлину. Ми хришћани знамо да је пост веома важна димензија нашег духовног живота. Знамо и да пост није нешто што се своди на наш спољашњи живот. Није нешто што се тиче само наше бриге о томе коју врсту хране ћемо употребљавати у једном одређеном периоду, него знамо да пост има за циљ нашу бригу о нашем унутрашњем животу, тојест, да је брига око уздржавања од одређене врсте хране само припрема и вежба и увод у нашу бригу о нашем унутрашњем животу. Пост има за циљ да у себи победимо егоизам, гордост и све оне страсти које управо из гордости поизилазе. Паралелно да испунимо оно нашта нас је Бог позвао, а Бог нас је позвао на покајање. Покајте се јер се приближило Царство Небеско. Немојмо мислити да је то тамо негде далеко. Требамо и овај дан да искористимо по речима Светог Апостола Павла који каже: “Сад је дан спасења”, сутра ће бити касно. О томе требамо да размишљамо, браћо и сестре, кроз цео наш живот, а поготово у току поста, кад треба да променимо себе, кад треба да изменимо себе. Да променимо своју ћуд. Да се замислим мало нашта су усмерене моје мисли, моје речи. Нашта су усмерене моја дела. Пост је духовна дисциплина. Пост нас чини да будемо потпуно слободни, јер уз пост се уздржавамо не само од хране него и од греха. Ко се уздржи од греха он је у потпуном смислу те речи слободан. Зашто? Зато што нас грех поробљава и ми не можемо да осетимо радост светлости Христове којом нас Он стално обасјава. Када смо слободни баш од егоизма и од гордости, када смо слободни од спољашњих наших иметака и позиција, када је једна истинска права слобода у томе да да ли независно од тога ко смо и шта смо можемо у потпуности да посветимо себе Богу и ближњима. Ми треба да се променимо. Да се изменимо. Да се чистимо. Грех нас прља. Није страшно толико грешити, колико је страшно остати у греху, и не схватити и не признати да сам погрешио. Погледајте људе који када му укажете на грешку његову он ће из петних жила да се потруди да докаже да он није погрешио. Зашто се оправдаваш? Ако те је неко напао на правди Бога, благо теби ако отрпиш, јер јунак, како каже наша народна пословица, није онај који удара него онај који трпи. Пазите, Господ наш Исус Христос све је трпео ради нас и ради нашег спасења. Свети Архиђакон Стефан све је трпио ради спасења и ради нашег примера. Циљ поста јесте да ми постигнемо слободу детета Божијега, како кажу Свети Оци. Да свака врста страха из нас нестане, јер грех ствара страх. Да нестане страх од тог другога, него да се плашимо себе, својих грехова и својих недела. Дакле, да нестане страх од сутрашњице, да не кажемо шта ће сутра бити. Шта каже Јеванђеље: “Доста је сваком дану зла свога”. Дај ти овај дан, који ти је Бог дао и мени и теби, да га употребимо на добро, а сутра, ако данашњи дан употребимо на добра дела, помоћи ће нам Бог да и ту сутрашњицу, да је не знам каква, можемо поднети. У свему овоме помоћи ће нам и мајка Божија, Пресвета Богородица у чијем периоду се и налазимо. Она је мајка Божија, али она је и мајка наша. А ко може више волети своје дете него мајка? Па она воли подједнако и добро и лоше дете, и оно дете које је са њом и оно дете које није са њом. Она воли зато што има љубав. Мајчина љубав се управо може упоредити са Љубављу Божијом. Рекох, Бог нас воли све. Нека би нам Господ помогао и Свети Архиђакон Стефан да се учврстимо у вери. Да веру претварамо у дела. Да веру доказујемо делима. Као што је показао Свети Архиђакон Стефан. Вера га је увела у Царство Небеско, па ће увести и нас ако верујемо онако како нас учи Црква. Како нас уче Свети Оци. Послушајмо Цркву, послушајмо Свете Оце. Немојмо себе много слушати. Слушајмо Бога, а Бог ће нам просветити разум да треба и другога доброг човека послушати.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број сабраног народа причестио се Светим Даровима Христовим. На крају Свете Литургије владика Јован осветио је славске дарове и пресекао славски колач. Као и увек од када је пре више од 30 година ова света обитељ обновљена великим трудом и залагањем игуманије Евдокије, тако и данас, сви гости били су угошћени на славској трпези која је спремљена у манастирком конаку.

Ђакон Стеван Илић