Чтецирали су Дејан Јовановић, Лазар Коларевић и Драган Кељаћ.

Литургијском сабрању у овом прелепом, управо фрескописаном храму, присуствовао је и на њему се причестио велики број верних. Преосвећени Владика Јован је у надахнутом слову верни народ поучио:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре ево нас у другој седмици Великог поста. Период Часног и Великог поста у којем се налазимо је изузетан по много чему али и благословен период у коме треба да интензивирамо све наше духовне снаге како бисмо се духовно препородила, како бисмо се духовно очистили, како бисмо постали ревноснији у сваком добром и богоугодном делу. И заиста пост нам је дат браћо и сестре да смиравамо себе, али не оно пасивно смиравање него управо оно активно смиравање, да у смиравању узмемо што више учешћа у служби Божијој, у Литургији, у причешћу, у свим другим добрим делима. Дакле овај период нам је дат да појачамо у себи молитву и пост да би се кроз молитву и пост појачали у добрим делима. Где је прави пост и где је права молитва онда је ту и јака вера, онда је ту и јака нада, онда је ту и јака љубав, онда је ту и јако милосрђе а на првом месту братољубље. Све нам то даје пост и молитва. Зато пост и јесте прва заповест коју је Бог дао човеку у Рају. И док је човек постио у Рају на првом месту од самог себе, док је постио од свог славољубља и себељубља, док је постио од гордости и од сујете он је слушао Бога, он је гледао Бога лицем к лицу. Он је разговара са Богом управо кроз смирење и кроз послушност. Али, када је престао да слуша Бога, односно он је престао да слуша Бога кад је послушао онога који је против Бога. А онај који је против Бога он је против свега оног што је Божије, па је такав човек и против доброг човека који је Божији човек. Зато је преступ прве заповести у Рају била када је човек нарушио послушност посту. А чим је напустио пост он је напустио молитву, он је напустио и осећање коме припада него је све узео на себе и мисли ја припадам само себи, други ми није потребан. Не треба да учествује у другоме, у смислу у његовом спасењу. Његово је тамо да пева да чита, моје није, ја сам ту да само присуствујем, ја сам ту да се покажем, докажем, прикажем да сам ту. Видите браћо и сестре како пост кад се наруши, онда се наруше све оне хришћанске врлине и љубав и нада и осећање и боготртпљење све се нарушава. Зато је пост темељ да ојачамо у вери али рекох пост не иде сам. Пост треба да прати молитва али не само молитва пост треба да прати наша жртва, наше одрицање, наша љубав. Да се жртвујем за онога који ми је живот дао. Да се жртвујем за тог другога којег ми је такође Бог дао да би се преко њега и сам спасио. Дакле пост ако се се само састоји у неједењу мрсне хране то није пост, то је лажни пост. И зато овај период треба да нам помогне да узраста и да умножавамо у себи хришћанске врлине. Јер ако и једну врлину усавршимо али је не умножимо немамо опет никакву корист. Значи нисам умножио те своје врлине да бих могао дати другима. Да и други осете благодатно дејство испуњавања врлина. Дакле није пост да се ја сада затворим и да не видим као што су то радили фарисеји и садукеји. Они су постили да би их људи видели, не из неке врлине, да се усаврше у тој врлини.

Пост је браћо и сестре са се затворимо у своје срце, али не да се затворимо па да у то своје срце ставимо себе, него да затворим ако могу тако да кажем, Бога у моје срце.

Ту нам пост помаже да разговарамо са Богом али кроз молитву. Зато пост нас води ка највећој победи а то је победа - Васкрсење Христово. Ако читамо Свето писмо онда ћемо видети како је Господ постио пред своје страдање. А није само постио него се и молио. Повлачио се, ишао је у самоћу да се моли али се молио и у заједници. Молио се Оцу небеском да његова жртва буде спасоносна и јесте спасоносна. Да није било Крста и васкрсења ми заиста не би били спасени. Зато што је васкрсењем побеђена смрт, побеђен грех, побеђен ђаво. Зато не смемо никако да ограничавамо пост само на исхрану, што чини ми се да по нашој слабој вери често пута то и чинимо. Не смемо пост да ограничавамо на исхрану и одрицање хране него на одрицање страсти како кажу Свети оци, на одрицање свог егоизма, своје себичности, своје саможивости а на првом месту своје гордости. Ако се нисмо жртвовали током овога поста који је Велики и најдужи да се одрекнемо од свега овога што споменух, никакве користи нећемо имати него ћемо себе мучити, па ће нас мучити та помисао кад ће тај Васкрс да дође, да једемо оно што не можемо у току поста. Кад нас и снађе таква помисао, треба да се сетимо речи Господње а то је да не живи човек само о хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих. Пост треба да нас подсети на те речи Божије а то значи да би требали да појачамо молитву, да појачамо пост, како телесни тако још више и духовни зато што телесни пост без духовног нема никакве користи. Треба да читамо Свето Писмо са побожношћу и вером и осећањем да разговарамо са Богом и да слушамо речи Божије, а свака реч Божија је сила и моћ. Зато се на првим страницама Светог Писма каже и рече Бог да буде светлост и би светлост. На реч Божију све бива. На реч Божију, ако читамо Свето Писмо видећемо кад Господ каже оном хромом човеку теби говорим устани. И мени и теби ће Господ помоћи ако слушамо реч, да нас подигне, а сви смо пали на свој начин. Зато нам треба неко ко ће нас подићи, а да би нас неко подигао треба да нас ухвати за руку или боље речено да се ми ухватимо за нечију руку а то је на првом месту рука Божија. Зато је пост како кажу Свети Оци једно путовање а пут је увек неизвестан. Ми пођемо на пут али не знамо шта нас може снаћи али полазимо на пут са вером да ћемо се и вратити. Дакле треба да призовемо Бога. Тешко путу коме нико не полази. Такав је пут отворен за звериње а не за Боголиког човека. Тешко и дому и кући којој нико не долази и где се не чује глас Божији. Дакле, пост за нас Хришћане не сме да буде смисао сам себи, већ средство да дођемо до тог циља. Ког циља ? Чишћења, прочишћењем, освећењем а на првом месту причешћем браћо и сестре. Јер све су то врлине и молитве, све су то средства, али нам средства требају да дођемо до циља. Бићу сада мало и груб. Ако хоћемо да окопамо неку њиву, можемо ли да је окопамо без будака и крампа. Не ! Крамп је дакле средство. И током овог поста су нам дата средства да их искористимо на добро. Пост је очишћење и пост води у смирење али пост зна да води човека и у гордост. Ако кажем да ја постим а мој ближњи не, онда немам користи од тог поста. Фарисеји су се хвалили да посте. Пост је и слобода јер је све слобода код нас Хришћана. Исто тако имамо слободу да верујемо и да не верујемо. Треба да знамо да у тој слободи не погрешимо, да се не понесемо. Да не мислим сад ја сам Владика ја могу да чиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Исто важи и за свештеника и верника. Неће ме спасити то што сам владика ако ћу се тиме само гордити. Као што неће ни да нас спасе, као што неки говоре, ја имам факултете. Које факултете имаш брате кад немаш онај основни факултет молитве, смирења и поштовања. То не значи да нам не требају факултети, требају, али треба да ту врсту науке усмеримо ка спасењу, да идемо ка Христу а не да идемо од Христа. Зато нас јеванђеље поучава да кад постимо да се не показујемо пред другима него да своје лице умијемо јер види онај ко треба да види. Ако постимо, молимо се и идемо у Цркву да би се показали другима који не иду и који не посте, боље да не идемо. На тај начин саблажњавамо не само себе него и друге. Такав пост је пост сујетног човека, гордог човека, човека који остаје без награде зато што пости. Сетите се само приче о Митару и Фарисеју. Пост треба да нам помогне да се смиравамо, да се чувамо од зла, да се чувамо од греха, да се чувамо од лажи, да се чувамо од неискрене заклетве. Имао сам прилику недавно да разговарам са једном особом који се заклео и у мртву и у живу децу да је он тобоже исправан. Та лажна заклетва ће се кад тад обити о главу ономе који се лажно куне. Не кунимо се браћо и сестре него се трудимо да овај период не причамо много, да не празнословимо него да усмеримо и своје срце и своју душу и свој ум и цело своје биће ка Богу. Да би наше биће дошло Богу треба нам управо пост и молитва. Нека сте срећни, нека сте благословени, нека нам Свето Причешће буде на освећење и спасење и да живимо у благодатном дару, да благодаримо што нас је Бог удостојио да се причестимо. То и такво осећање о светињи морамо да носимо и кад изађемо из Цркве. Нека сте срећни и Богом благословени!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По већ устаљеној традицији, после Свете Литургије, прочитан је овогодишњи темат “Да целивамо Христов Крст који небу узводи" који је припремио протојереј Радивоје Стојадиновић, парох вреочки. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено. Ово духовно сабрање завршено је очинском поуком Преосвећеног Владике и трпезом љубави коју је припремио овогодишњи домаћин протојереј-ставрофор Мирко Тешић, старешина Цркве у Шопићу са својим сабратом протојерејем Гораном Радовановићем.