Епископу су саслуживали: високопреподни архимандрит Евтимије, високопреподобни архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, јереј Милош Никодијевић, прото-ђакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.

Чтецирали су: господин Лазар Коларевић и Стефан Поповић.

После причешћа Светим Тајнама, Епископ се богонадахнутом беседом обратио окупљеном народу и свештенству, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светог Духа. Налазимо се у другој недељи васкршњег поста, за ових петнаестак дана како постимо, како нас Господ учи кроз Јеванђеље, како нас учи света Црква, како нас уче Свети оци, онда смо заиста закорачили бар на једну степеницу на путу ка великом и најзначајнијем празнику Васкрсења Христовог. Пост нас позива да сагледамо себе, да уђемо и променимо себе, и у посту и у молитви, и у добродетељима. Ништа тако не може да смири човека, поготово њеову гордост и сујету, него искрена молитва и прави пост. А у посту и молитви је велико дејство благодати Духа Божијег, да је сам Господ наш Исус Христос рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Видите шта значи искрена молитва и прави пост. Али, правог поста и праве молитве нема без праве вере. Зато је пост њена провера, наших знања о Богу, наших односа, на првом месту према Богу, према Цркви и према ближњима и према себи. Браћо и сестре, зато нам је пост и дат, да њиме чистимо душу и тело. Ако заиста постимо, а не само уздржањем од мрсне хране, а на првом месту од греха, злобе, пакости, од гордости и сујете, онда заиста чистимо нашу душу и срце. И онда тако усклађени тело и душа кроз молитву и пост, и једно и друго, сежу ка Господу. Постају му ближи, јер човек постаје чистији. А чистоме је све чисто, каже Господ у Јеванђељу. А нама је и дат овај период поста, цео наш живот да се очишћујемо, тако да онај који каже да нема од чега да се очишћује, он је у великој заблуди. Грех је тај који прља душу, који прља срце, ум човеков и његово целокупно биће. А човек, како то каже Јеванђеље, не може живети ни једног дана, а да не сагреши. Потребно нам је непрестано чишћење. Чиме се ми то хришћани чистимо браћо и сестре? Рекох, постом и молитвом. Чистимо се хришћанским врлинама, исповешћу, покајањем, чистимо се браћо и сестре причешћем, Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Дакле, свим средствима човек може да чисти своје целокупно биће. Сва су та средства у Цркви. Јер је Црква богочовечанско Тело, Тело Христово браћо и сестре, и зато треба да је слушамо, и да користимо та средства онако како нас она учи. Свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве је рекао: “Лек је лек, али само онда када се узме у право време и у одређеној дози.“ Једино тако ћемо имати користи. Црква се брине не само о човековој души, већ и о телу, зато је и речено у Св. Писму: “ Погледајте оне кринове који се ништа не труде, али им Бог даје снагу, и они опстају. Зашто? Зато што слушају поредак природе у који је Господ удахнуо Дух свој. Зато и ми, питајмо Цркву, кад год нас снађу било какве невоље, поготово оне духовне, добићемо лек. Слушајмо, читајмо Јеванђеље, трудимо се да га испунимо, али у њему ћемо наћи одговор на свако наше питање које имамо и које нас оптерећује. Често говорим да у Јеванђељу има више одговора него што човек може да постави. Али је важно да знамо како да поставимо питање, да бисмо знали да добијемо и прави одговор. Много нас што шта у животу пристиска браћо и сестре, али најтеже је када нас притиска наш его. Гордост, сујета су нас притиснуле, али не знамо шта је то. Уморни смо и оптерећени, јер нисмо дошли код Лекара душа и тела наших. Нисмо дошли у Цркву. Да, ту је Господ непрестано, да, ту тражимо прави лек, јер се у њој он једино и налази. Пост треба да нас уведе у покајање које није само време исповести и причешћа, већ је то процес који траје од рођења до исхода душе. Покајање је жртва која је равна Васкрсењу, јер човек када се каје, он се на тај начин спасава. Сам Господ говори о покајању које је спасење, које је Царство Небеско које се приближило. Дани поста управо подсећају на то. Треба да својим животом сведочимо Бога и Његову Цркву. Он нас је послао и Он зна све о нама. Сваки дан нам је срећан и благословен, ако смо у њему урадили нешто што је добро. Пост је мерило нашег духовног живота, нашег молитвеног стања. Човек, без молитве је празан. Молитва је попут хране, јер осећамо глад онда када нисмо у заједници са Богом. Човек треба да се непрестано моли, везујући свој ум за Господа. Усмерење к Богу је одлика хришћана. Треба да будемо срећни што припадамо нашој Српској Православној Цркви и нашим прецима који су нам предали веру. Није им било лако да сачувају своју веру, али уз Божију помоћ ништа човеку није тешко. Без молитве, поста, немогуће је стећи спасење. Пост је дело Божије које нас приближава анђелима и светитељима. Умртвимо дело, да би нам душа била жива. Она је жива док има Христа у себи. Мртви смо духовно ако Христа немамо и не носимо у себи. Постом се очишћујемо од страсти, које нас одвајају од Бога. Сврха поста, браћо и сестре, је да омекшамо наше срце и душу да у њих уђе Господ Исус Христос. Човек без поста, вере и молитве је човек од камена. Он је хладан, тврд, и мисли само на себе и о себи. Нема топлине. Ако загрејемо душу и срце, молитвом и постом, онда отварамо врата срца свога да се у њега усели Христос. Пост нам помаже да постанемо широкогруди, силни и јаки над демонима. Зато смо данас и чули речи Соломонове које кажу: “Сине, поштуј Бога и бићеш моћан.“ У Богу је моћ, браћо и сестре. Он нам је дао живот, који је ту. Једини пут је Он сам, како је то и рекао. Останимо на путу поста према Васкрсењу. Нека вас Господ укрепи вером, надом, љубављу, јер је радост у Богу. Он нам каже: “Радујте се!“ Нека сте срећни, Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Литургије, у парохијском дому Преображењског храма, јереј Страхиња Савковић, парох азањски, прочитао је реферат на тему “Ја сам врата“, након чега је уследила расправа о прочитаном раду. Потом је уследила трпеза љубави коју је припремило свештенство храма Преображења.

Ђакон Владимир Степановић